U začaranom krugu bede

„Ekonomski položaj romske zajednice je, blago rečeno, katastrofalan, a kovid 19 je doneo još veći udarac Romima“, ovako, u jednoj rečenici, za „Vreme“ položaj romske manjine u Srbiji opisuje Turkijan Redžepi iz Alijanse protiv diskriminacije Roma.

Redžepi je iz Niša. Odgovarajući na pitanje o primerima diskriminacije na koje Romi nailaze prilikom zapošljavanja, ne mora da ide dalje od svoje porodice.

„Daću vam primer mog sina. Zvao je da se zaposli da prevozi hleb u jednoj od pekara. Pozvan je na razgovor, ali kad je žena videla ime i prezime, rekla mu je ‘zvaćemo vas za dve nedelje’, i od toga ništa nije bilo. Čak i kada bi postojala neka obavezna kvota, mislim da bi ljudi pre plaćali penale državi nego da zaposle pripadnika romske zajednice“, kaže Redžepi.

Zvanično, prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji živi nešto manje od 150.000 Roma. Nezvanično, prema podacima nevladinih organizacija, ta brojka je barem tri puta veća, a jedan od razloga za ovo stanje jeste taj što se Romi ne izjašnjavaju kao Romi – da bi sebi dali veću šansu da uspeju u Srbiji.

„Imamo situaciju u Surdulici gde su siromašni brat i sestra Romi završili medicinu, bili dobri studenti, ali ne mogu da se zaposle u toj opštini. Tu imate tridesetak hiljada ljudi, od toga 1200–1300 Roma, i nijedan nije zaposlen u javnoj ustanovi, od EPS-a do doma zdravlja. Je l’ to normalno?“, retorički pita Ljuan Koko iz Centra za edukaciju Roma i etničkih zajednica.

Koko je, kao rukovodilac Kancelarije za romsku nacionalnu strategiju Ministarstva za ljudska i manjinska prava, učestvovao u stvaranju prethodne strategije za unapređivanje položaja Roma. Kaže za „Vreme“ da je u Srbiji na snazi strukturna diskriminacija Roma.

„Diskriminacija raste i ona je deo onoga što ja zovem ‘trougao mržnje’ – predrasude, stereotipi, diskriminacija. Kada imate predrasude, koje ste stekli kao dete, teško ćete ih menjati u životu. Velika većina Roma, koji su integrisani, onda traže drugačije modele identifikacije – ne kažu da su Romi da bi se bolje probijali u životu“, primećuje Koko.

Prema zvaničnim podacima, iako je ta brojka verovatno višestruko veća, Romi imaju udeo od 2,1 odsto u ukupnom stanovništvu Srbije. Sagovornici „Vremena“ ističu da je udeo Roma koji su zaposleni u državnim i javnim ustanovama višestruko manji od tog procenta.

„Ono što je konstanta u poslednjih dvadesetak godina jeste da je udeo stanovništva nacionalnih manjina u ukupnom broju negde oko 12 odsto. Broj zaposlenih iz drugih manjina u državi i u javnim ustanovama je 11–12 odsto. Dakle, odražava tu strukturu stanovništva. Međutim, kada su u pitanju Romi, njih je, po zvaničnim podacima, 2,1 odsto, a broj ljudi koji rade u državi i javnim ustanovama je 0,04 odsto. I onda vidite da tu nešto ne pije vodu“, ističe Koko.

SISTEMSKI PROBLEMI

Od 2016. na snazi je Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u kojoj se nalaze i priznanja da je „teško proceniti realne dimenzije siromaštva Roma i Romkinja“, kao i da „precizni podaci o razmerama nezaposlenosti među pripadnicima romske nacionalne manjine u Republici Srbiji ne postoje“.

U Strategiji se navodi da je 2011. godine u Republici Srbiji na 100 aktivnih bilo 140 neaktivnih stanovnika, dok je kod Roma i Romkinja na 100 aktivnih bilo 257 neaktivnih (pre svega izdržavanih) lica, uz napomenu da je od broja aktivnih Roma (gde se ubrajaju oni koji rade, koji su nekada radili i koji aktivno traže posao) zapravo – 59 odsto njih nezaposleno.

U opisu stanja, u ovoj Strategiji nalaze se i sledeće ocene:

– Većina Roma i Romkinja suočava se sa društvenom isključenošću i siromaštvom i izložena je otvorenoj, a još češće prikrivenoj diskriminaciji;

– O ekonomskoj nemoći govore i podaci koji ukazuju na to da više od jedne četvrtine (27,6 odsto) od ukupnog broja romskih domaćinstava svoje prihode ostvaruje preko socijalnih primanja;

– Stopa radno aktivnih pripadnika romske zajednice koji su zaposleni je svega 41 odsto, što je znatno niže nego u opštoj populaciji gde dostiže 78 odsto;

– Romi i Romkinje formalno zaposlenje najčešće nalaze u komunalnim službama na poslovima čistača ili perača ulica ili obavljaju fizičke poslove u građevinskim firmama; kada je reč o poslovima u neformalnoj ekonomiji, najčešće rade kao sakupljači sekundarnih sirovina.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

„Očigledno je da su najzastupljenija zanimanja ona koja ukazuju na profesionalnu i socijalnu inferiornost Roma i Romkinja, direktno su uslovljena obrazovnom strukturom“, navodi se u Strategiji, uz podatak da zaostajanje u obrazovanju počinje od najranijeg doba.

„Deca iz romske zajednice se suočavaju sa brojnim teškoćama u ostvarivanju svojih prava na kvalitetno obrazovanje. Pripadnici romske zajednice se često suočavaju sa negativnim stereotipima i diskriminacijom od strane obrazovnih ustanova, što direktno utiče na pristupačnost obrazovanja kao bitan element ovog ljudskog prava.

Romska deca uzrasta do 5,5 godina daleko su manje uključena u programe predškolskog obrazovanja. Dok je u opštoj populacije obuhvat dece uzrasta od 3 do 5,5 godina predškolskim obrazovanjem oko 50 odsto, u romskoj populaciji je svega 6 odsto. Pritom potreba romske dece za ovim programima je veća pošto značajan broj njih živi u uslovima siromaštva, zbog čega nemaju dovoljno podsticaja za rani razvoj i učenje u okviru porodičnog okruženja“, navodi se u Strategiji. Takođe, napominje se da je značajan broj romske dece neopravdano upisan u „specijalne škole“, „što predstavlja oblik diskriminacije i ukazuje kako na ozbiljno kršenje ljudskih prava tako i na nespremnost i/ili nedostatak kapaciteta redovnih osnovnih škola da odgovore na obrazovne potrebe romske dece“.

Nažalost, slične ocene se nalaze i u prethodnoj, istekloj strategiji, koja se, uzgred, zvala „za unapređivanje položaja Roma“, dok je aktuelna „za socijalno uključivanje“. Koko kaže: „Pretvorili su to u socijalnu inkluziju, u socijalne slučajeve, tako da mi u poslednjih sedam-osam godina imamo neku vrstu strukturne diskriminacije Roma.“

Još je veći problem što država, izgleda, uopšte nije zainteresovana ni da ovakvu strategiju sprovodi. Naime, već dve godine ne postoji akcioni plan za sprovođenje ove strategije, a prema rečima Turkijana Redžepija, ni onaj prethodni akcioni plan (2017–2018) nije imao podršku budžeta države, već se oslanjao samo na novac koji dolazi iz EU.

Na sve ovo, postojeće koordinaciono telo koje prati sprovođenje implementacije strategije, a koje vodi Zorana Mihajlović, sastaje upola ređe nego što bi trebalo, što je ušlo i u izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2020. godinu.

„Ako se akcioni plan ne usvaja, džaba vama što donosite neke palijativne mere, to nije sistemsko rešavanje problema. Drugo, troši se ogroman novac za neke stručne ljude i neke koordinacione timove koji, kao, nešto rade. Takođe, postoje sukobi u raznim ministarstvima – ko će da preuzme romsku politiku: uzme jedno ministarstvo, pa drugo, pa prebace na treće. To je katastrofalno, pritom Koordinaciono telo pojede mnogo para: međunarodne organizacije ulažu neka sredstva, a ovi se ne sastaju. Kada se ne sastaju, i kada pogrešni ljudi budu uključeni u to, vi trošite vreme, gubite novac i nema efekta. Međutim, i Romi tu snose deo krivice. Postoje tela u koja su uključeni Romi, a oni – ćute, ne smeju da se jave. To su školovani Romi, osposobljeni, ulaze u koordinaciona tela, ali nemaju energiju da pomeraju stvari. Ne postoji ta snaga u romskoj zajednici da jasno kažu neke stvari i da kritikuju. Ne smeju da kažu ono što je očigledno. Ogromna sredstva se dele lokalnim samoupravama za unapređenje položaja Roma bez efekta“, ukazuje na probleme Ljuan Koko.

Da sve bude još čudnije, osim postojećeg Koordinacionog tela, u avgustu ove godine je osnovano još jedno telo – Radna grupa za koordinaciju aktivnosti za unapređenje položaja Roma – koje praktično ima isti zadatak kao i Koordinaciono telo.

„Zadatak (Radne grupe) je međusobna saradnja i usmeravanje poslova organa državne uprave, podrška i praćenje sprovođenja utvrđenih mera i aktivnosti za unapređenje položaja ove nacionalne manjine u Srbiji“, glasila je vest iz avgusta, uz dodatak da će izveštaj o radu podnositi jednom mesečno premijeru, a predsedniku Republike Srbije na kvartalnom nivou.

„Institucionalna struktura koja se bavi integracijom Roma i dalje je neefikasna i komplikovana, bez jasne raspodele zadataka. Koordinacija između nacionalne i lokalne vlasti, kao i budžeti predviđeni za Rome, moraju dalje da budu ojačani. Postoji ozbiljno kašnjenje u uspostavljanju pravne osnove za lokalne romske koordinatore i pedagoške asistente“, navodi se u izveštaju Evropske komisije.

„Šta se još radi? Piše negde u nekom papiru da treba da se urade mere zapošljivosti Roma, dakle, treba da se poboljša zapošljivost Roma. I onda bude podatak da je nekih 5000 Roma prošlo kroz taj program. Zvaničnici kažu: zaposlili smo 5000 Roma, da bi za dve godine drugi političar rekao: sad smo zaposlili 16.000 Roma. O čemu pričate, to su samo treninzi! Eto dokle osionost ide“, ogorčen je Ljuan Koko.

On dodaje i da se politika države prema Romima zasniva na istraživanjima koja rade međunarodne organizacije.

„One uglavnom rade istraživanja koja kao target imaju nehigijenska naselja. I onda dobijate problematične podatke: da ima 80 odsto nepismenih, da vodu nema 70 odsto, kanalizaciju 50 odsto… u stvari, vi te podatke dobijete iz nehigijenskih naselja. Kada se u državi razgovara o problemima Roma, uglavnom se koriste ti podaci. Tako da i tu postoji začarani krug – šta su pravi podaci, koje su prave brojke?“, pita Koko.

PROBLEMI NA TERENU

Sagovornici „Vremena“ ističu da se, uprkos svemu, dosta novca slilo iz EU u Srbiju za poboljšanje položaja i statusa Roma. Međutim, čak i kada je namera dobra, izostane pravi efekat zbog nedovoljno promišljenih mera.

„U Prokuplju su pre dva meseca Romi dobili socijalne stanove, to su barake, imaju struju, vodu, septičku jamu, i trebalo bi da im stignu prvi računi za mesec dana. Od tih 12 porodica mislim da njih četiri-pet ne dobijaju socijalnu pomoć i sada je veliki problem: od čega će ti ljudi da plate račune? Oni ne beže od toga da treba da plate, ali ukoliko si im dao stan, trebalo bi da se razmisli od čega će da žive. Nisu to ljudi koji se bave prikupljanjem sekundarnih sirovina, imaju veliki broj dece, imaju stare, bolesne, ne primaju socijalnu pomoć, neki nemaju ni penziju. Tu nešto nije kako treba i o tome je trebalo ranije da se razmišlja“, ističe Turkijan Redžepi.

Zato on navodi zapošljavanje kao najveći problem Roma, uz komentar da se na tom polju nije mnogo uradilo.

„Nije se mnogo toga uradilo, jer se ljudima samo nudi preduzetništvo, da budu sami svoje gazde, što je jako teško sa malim parama. Romi su prepoznati kao ranjiva grupa u nacionalnoj strategiji zapošljavanja. Nacionalne službe raspisuju konkurse za zapošljavanje marginalizovanih grupa, ali ako vi dobijete 200.000 dinara da započnete biznis, da li je to moguće sa tim parama, ako ste u obavezi da nakon godinu dana plaćate doprinose i poreze? Kad strani investitori dolaze u Srbiju, dobijaju desetak hiljada evra po radnom mestu, ali to je već druga priča. Kada bi ljudi imali toliko, i te kako bi razmišljali da pokrenu neki svoj biznis“, kaže Redžepi.

Koko navodi drugi primer: čak i kada Romi rade, pa još i u javnom sektoru, ili veoma brzo dobiju otkaz iz izmišljenih razloga, ili su prinuđeni da rade pod nepovoljnim uslovima.

„Čovek radi 33 godine u Beogradu u jednom javno-komunalnom preduzeću i još uvek nema rešenje o zaposlenju, nego za sve te godine radi na ugovore od po tri ili šest meseci. Kad ste tako ‘zaposleni’, vi ne uživate mnoga druga prava koja proističu iz radnog odnosa. Takođe, postoje mere koje komplikuju Romima život – na primer, zapošljavanje Roma na javnim radovima: tamo su mnogo manje plaćeni od socijalne pomoći, a kada počnete da radite, gubite pravo na socijalnu pomoć. Romsko stanovništvo se nalazi u začaranom krugu bede iz kojeg ne uspeva da izađe“, zaključuje Koko.

Redžepi dodaje da je postojeće, veoma loše stanje dodatno pogoršano epidemijom korona virusa.

„Nekih 40.000 Roma se bavi sekundarnim sirovinama. Za vreme vanrednog stanja, oni nisu mogli da izađu, uopšte nisu mogli da rade svoj posao. I kada je neko izlazio, izlazio je na sopstvenu odgovornost. Zato ljudi nisu imali od čega da žive. Takođe, znatno je smanjena cena otkupa sekundarnih sirovina, i to je bio veliki udar. Sa druge strane, imamo ljude koji se bave trgovinom, na pijacama, ni oni dva i po meseca nisu radili, a nisu imali nikakve subvencije države, iako doprinose punjenju gradskih budžeta. Trebalo je pomoći tim ljudima. Država se nije setila da sakupljačima sekundarnih sirovina da zaštitnu opremu, rukavice, maske ili vizire. Niko nije razmišljao o tim grupama“, zaključuje Redžepi.