Posle presude za atentat na Ibarskoj magistrali
Taoci državnog terorizma
Sudska odluka o tome i odluka o visini kazne optuženima postala je predmet snažne polemike i osude čim je obnarodovana. Niko nije zadovoljan presudom Okružnog suda u Beogradu – ni porodice žrtava, ni tužilac ni odbrana
Posle dve godine razvlačenja ročišta presuda akterima zločina na Ibarskoj magistrali otvara mnoga pitanja, ali presuda daje mnogo valjanih zaključaka da aktuelna vlast nije shvatila ozbiljnost nevolja sa političko-policijsko-mafijaškim krugovima. Nova vlast je do sada nekoliko puta bezuspešno pokušavala da raskrinka zločine starog režima, ali nije uspela da istraži i rasvetli te događaje jer je istraga rađena traljavo i aljkavo pa je više prikrivala nego što je otkrivala. Tako da ni danas ne znamo ko je usred rata potrpao leševe u Dunav i zakopovao ih u bazama specijalnih policijskih jedinica.
Nedavno smenjeni šef Bezbednosne informativne agencije (BIA) Andreja Savić u vreme dolaska na čelo tajne policije rekao je da je njegov prioritet „rasvetljavanje političkih ubistava koji su opteretili DB“. Da bi taj cilj ostvario, odredio je kao prvi zadatak „reorganizaciju službe, koja mora da se pretvori u modernu i odgovornu obaveštajnu agenciju“. Godinu dana kasnije rezultat reorganizacije službe je da Milorad Luković Legija, čije se ime, po iskazima mnogih svedoka, provlači kroz skoro sva nerazjašnjena ubistva i otmice, piše pisma u kojima službi čita demagoške i arogantne lekcije o patriotizmu i izdaji nacionalnih interesa. Premijer Srbije je priznao da služba ne zna gde se kriju ljudi sa haških poternica i čak se ne trudi mnogo da bi to saznala.
Dve godine nakon prevrata u kome je srušen bivši režim tajna srpska policija je pokazala izuzetnu sposobnost prilagođavanja, i više od toga pokazuje da je u stanju da promene prilagođava sebi. Režim se bavio kozmetikom: menjao čelnike DB-a, pa i naziv službe, ali nije promenio strukturu i mehanizme moći, tako da demokratske forme postaju skoro nevažni ukrasi na fasadi otuđene vlasti. To najbolje pokazuju primeri civilne, odnosno parlamentarne kontrole tajnih policija koja je onakva i onolika koliko to sama policija dopušta. Tajna policija je dobro iskoristila nemoć političkih struktura koje bi morale da je kontrolišu.
U organizovanju, izvršenju i prikrivanju zločina, videli smo, angažuju se čitava odeljenja RDB-a, pojedinci, grupe ili čak i delovi Jedinice za specijalne operacije, pa i funkcioneri Carine, funkcioneri SUP-a Beograd, okružni tužilac u Beogradu, sklanjaju se dokazi o registarskim tablicama, falsifikuju se dokumenti, umesto službenih izveštaja dostavljaju se lažne informacije okružnom tužiocu, prikriva se vlasništvo kamiona, od Carine se nabavlja drugi kamion i farba se da bi se prikazao kao kamion koji je vlasništvo RDB-a, na uviđaj se upućuje nenadležan istražni sudija, a sprečava se nadležnom istražnom sudiji Opštinskog suda u Lazarevcu da obavi uviđaj. Način na koji je korišćen DB, a posebno Jedinica za specijalne operacije, potvrđuje da je reč o teškoj zloupotrebi i o klasičnom državnom terorizmu. Zadatak je policije da se bori protiv terorizma, a kada se policijske službe organizuju kao teroristička grupa, tada je reč o najvećem stepenu zloupotrebe državnog aparata nasilja.
Sudska odluka o tome i odluka o visini kazne optuženima postala je predmet snažne polemike i osude čim je obnarodovana. Niko nije zadovoljan presudom Okružnog suda u Beogradu – ni porodice žrtava, ni tužilac ni odbrana.
Ministar pravde Srbije Vladan Batić u otvorenom pismu povodom reakcija u javnosti na sudsku presudu rekao je da se kao ministar pravde nije mešao niti će se mešati, ni u ovaj ni u bilo koji drugi postupak i dodao: „Kao pravnik i kao čovek, a ne kao ministar, mogu da kažem da se u ovakvim slučajevima, kada su u pitanju najteža krivična dela, ne mogu i ne smeju praviti nikakvi kompromisi. U takvim predmetima pogađanja nema. Ako ima krivice, kazna treba da bude rigorozna, ako je nema, okrivljene treba osloboditi.“ I drugi političari, od Vojislava Šešelja do Čedomira Jovanovića, rekli su da su kazne izrečene u slučaju Ibarska magistrala „neprihvatljive“ i da nisu zadovoljni stanjem u pravosuđu.
Braneći princip „nezavisnog sudstva“ Vida Petrović Škoro je upozorila da ako se posle ove odluke govori o potrebi lustracije sudije Cvetkovića, to će vezati ruke i svim drugim sudijama. „Kako su oni radili oceniće samo nadležni sud“, reče gospođa Vida Petrović Škero. A ministar Batić je nakon toga ocenio: „poskakali su dežurni dušebrižnici pravosuđa“, sa tvrdnjama da sada ne bi trebalo vršiti pritisak na sudije.
Akteri, dokazi i sumnje
Na optuženičku klupu u oktobru 2001. godine izvedeni su Ilić, Bujošević, Marković i Radonjić. Advokati oštećenih bili su nezaodovoljni, tvrdeći da nedostaju imena mnogih drugih saučesnika ovog zločina: prozvani su Milorad Luković Legija, Mihalj Kertes, okružni tužilac Andrija Milutinović, Branko Đurić i dvojica funkcionera policije Dragiša Dinić i Vidan Mijailović. Krivične prijave protiv pomenute šestorice dostavljene su Tužilaštvu, ali su odbačene jer je procenjeno da navedeni dokazi nisu dovoljni za pokretanje postupka.
ZLOČIN: Trećeg oktobra 1999. godine u atentatu na Vuka Draškovića poginuli su Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurović.
OPTUŽENI: Nenad Ilić, zvani Glavonja, pripadnik JSO-a, RDB-a Srbije; Nenad Bujošević, zvani Rambo, pripadnik JSO RDB-a Srbije sa činom kapetana; Milan Radonjić, načelnik Centra RDB-a Beograd i Radomir Marković, načelnik RDB-a Srbije.
Ilić i Bujošević terete se da su sa umišljajem ubili četiri člana stranke SPO i ličnog obezbeđenja Vuka Draškovića, pri čemu im je umišljajno pomogao Milan Radonjić, dok se Radomiru Markoviću stavlja na teret i krivično delo falsifikovanje službene isprave.
PRIZNANjE: Bujošević je prilikom priznanja krivičnog dela objasnio detaljno kada i gde je imao kontakt s Radomirom Markovićem, objasnivši pri tom šta je od njega tražio Marković kao pretpostavljeni i način kako je došlo do organizovanja kako njega tako i optuženog Ilića, a zatim do učestvovanja u atentatu, učešća oko planiranja i organizovanja optuženog Radomira Markovića, s posebnim osvrtom na davanje uputstava na koji način da se izvrši ubistvo, na lica koja treba likvidirati u putničkom vozilu marke „audi“.
Ovakvo objašnjenje Bujošević je, kao i Ilić, dao istražnom sudiji Okružnog suda prilikom prvog saslušanja dana 24. 2. 2001. godine i kasnije, dok je doslednost u kazivanju prave istine branio i prilikom suočenja sa Markovićem 30. 4. 2001 godine.
PORICANjE: Ilić i Bujošević su na glavnom pretresu 11. 10. 2001. godine promenili iskaze negirajući učešće u krivičnom delu i pravdajući se činjenicom da su priznali učešće u atentatu na sugestiju NN lica zaposlenog u Institutu bezbednosti na Banjici a zbog interesa države i službe u kojoj rade. Rekli su i da je za svaljivanje krivice na optuženog Radomira Markovića sledila protivusluga dobijanja novog identiteta za njih i članove njihovih porodica, finansijske podrške, te promena prebivališta (pri tom, NN lice im je dalo skriptu iz koje su naučili šta treba da izjave). Međutim, nisu objasnili zašto odmah o tome nisu obavestili svoje pretpostavljene starešine a pre svega svog komandanta Milorada Lukovića. U daljem toku dokaznog postupka ostali su pri izmenjenim odbranama.
ODBRANA: Radomir Marković u svojim iskazima osporava izvršenje krivičnog dela, negirajući tvrdnju optuženog Bujoševića da ga je on angažovao. Na glavnom pretresu tvrdio je da je iz Centralnog zatvora dana 31. 5. 2001. godine izvođen i da je od strane svedoka Zorana Mijatovića, zamenika načelnika RDB-a, vođen radi razgovora na Institut bezbednosti sa ministrom Dušanom Mihajlovićem i načelnikom RDB-a Goranom Petrovićem. Tu su mu nudili da prizna da je on angažovao optuženog Bujoševića da bi likvidirao Vuka Draškovića, obećavši mu pri tom novi identitet, zemlju u koju će otići, sigurnost, kao i rešenu finansijsku situaciju.
Milan Radonjić se u toku celog postupka branio da on nije bio učesnik u ovom događaju, posebno da kao načelnik CRDB-as Beograd nije umišljajno pomogao optuženima. Objasnio je da je bio načelnik centra koji je imao 11 odeljenja od kojih je Treće odeljenje bilo zaduženo za ekstremizam i terorizam, te je bilo posebno zaduženo za Vuka Draškovića, a da su pored Trećeg odeljenja Sedmo i Deveto bili posebno angažovani oko praćenja i prisluškivanja Vuka Draškovića.
UHOĐENjE: Po nalogu Milana Radonjića formirana su dva punkta za snimanje video kamerom parkinga ispred prostorija SPO-a i samog ulaza u prostorije. Postojale su dve baze za snimanje: jedna u kafani „Kolarac“ i druga, rezervna, u robnoj kući Beko.
Načelnik Devetog odeljenja Zoran Pavić je u svojim iskazima objasnio detalje vezane za praćenje i snimanje Vuka Draškovića uoči i na dan događaja. Posebno se osvrnuo na detalje vezane za polazak Vuka Draškovića na Ravnu goru, te na njegov kontakt sa Radonjićem, kada je oko deset časova kritičnog dana od njega tražio da ga izvesti kada Vuk Drašković krene na put, zatim koje je marke, tipa vozilo i ko je u kojim kolima. Saznavši to, informacije je odmah prosledio Radonjiću, kao i Trećem odeljenju.
Radovan Božović, kao načelnik Trećeg odeljenja, u svojim izjavama potvrdio je da je Milan Radonjić kao načelnik CRDB-a Beograd naložio „tvrdo“ praćenje Vuka Draškovića praktično 19. 9. 1999. godine, pre mitinga SPO-a, i da je to podrazumevalo 24-časovno praćenje u kontinuitetu.
Šef smene u Devetom odeljenju Ratko Ljubojević navodi da je na dan atentata u tom odeljenju bilo zaposleno ukupno četrdeset ljudi, a u akciju praćenja Vuka Draškovića na putu za Ravnu goru bilo je uključeno oko trideset pet ljudi.
KAMION: Da bi se prikrila činjenica da je kamion dala Savezna uprava carina i da je u trenutku zločina bio u vlasništvu RDB-a, MUP-RDB je tražio od SUC-a da se nakon atentata izmeni dokumentacija o tome kome je kamion dodeljen, pa da se umesto MUP-a Srbije kao korisnika stavi drugi korisnik EPS – Površinski kop Belaćevac. To je u svom iskazu naveo Mihalj Kertes, koji je odobrio da se kompletna dokumentacija o dodeli kamiona MUP-u Srbije falsifikuje i kao korisnik naznači EPS – Površinski kop Belaćevac.
Markoviću se pripisuje da je nakon udesa prikrio sve tragove koji bi mogli da ukažu na vezu Službe sa atentatom. Tužilaštvo navodi da je on iscepao nekoliko strana iz evidencije o vozilima za specijalne namene kako bi onemogućio da se na osnovu tablica kamiona dođe do podatka da su one pripadale MUP-u Srbije. Marković je, takođe, pripremio i kamion dvojnik kao alibi, ako se utvrdi da je RDB posedovao vozilo identično onom koje je izazvalo sudar.
TABLICE: General Dragiša Dinić, načelnik Uprave saobraćajne policije MUP-a Srbije, izjavio je da mu je knjigu evidencije registarskih tablica tražio Marković, da je on knjigu uzeo od Vidana Mijailovića, zajedno sa dosijeom za vozilo. Dalje, Dinić navodi da je on i dosije i knjigu registra predao Radomiru Markoviću i da mu je rekao da je Branka Ilić obavestila njega i Mijailovića da registarske tablice BG 994-970 pripadaju vozilu RDB-a. Dinić takođe izjavljuje da je tačno da je od Markovića ponovo uzeo knjigu registra tek nakon intervencije Branke Ilić i da mu je Marković tom prilikom rekao: „… Ako neko nešto bude od vas tražio u vezi sporne tablice i o onome kome pripada u odgovoru treba reći da one nisu u evidenciji…“.
Radomir Marković je izjavio da je knjiga registra bila u vrlo lošem stanju, raspadnuta (on ju je nazvao kupusara), da se vrlo lako moglo desiti da iz nje listovi prilikom prenošenja sami ispadnu. Knjiga registra je bila dostavljena sudu, sud je izvršio uvid, pa su svi prisutni mogli vrlo lako da utvrde da se radi o novoj knjizi, povezanoj čvrstim koricama i da nema nikakvog govora o tome da iz nje ispadaju listovi.
POSKOK: Inspektor Ljubiša Milanović, koji je u novembru 2000. godine postavljen na mesto šefa grupe Poskok pri republičkom MUP-u, ispričao je da su oni u okviru Javne bezbednosti bili zaduženi za rasvetljavanje zločina, ali samo onog dela koji se ticao njihove službe. Naglasio je da je postojao sukob mišljenja između njih i DB-a. „Zoran Mijatović, DB, rekao mi je da nije bitno ko je vozio kamion, da će oni naći nekoga ko će to prihvatiti, već da ih zanimaju Radomir Marković i Slobodan Milošević. Naša služba došla je do toga da je kamion pripadao DB-u, došli smo do podataka ko je falsifikovao dokumenta u MUP-u i Carini u vezi s ovim kamionom, kao i do podataka ko je dao drugi kamion. Ministru Dušanu Mihajloviću rekao sam da DB ne sarađuje s nama, da nam ne daju povratne informacije, a mislim da ni njega nisu izveštavali kako treba.
Ovaj svedok je istakao da je samoinicijativno otišao u bazu u Lipovici da ispita šefa Aleksandra Nikića, jer je pretpostavljao da ovaj mora da zna šta se događalo na dan zločina. Tada je reagovao Markovićev branilac Goran Petronijević, navodeći da je o razgovoru sastavljena službena beleška i da po zakonu ne može da iznosi detalje iz nje. S dobijenim informacijama otišao je kod Mijatovića, koji je to prihvatio zdravo za gotovo i rekao „da mnogo ne talasa“. „S radom na ovom slučaju prestao sam kada je napisana krivična prijava s kojom se nisam slagao i nisam mogao da je prihvatim“, dodao je uz izvinjenje oštećenima i naveo da ne želi da nosi breme, ali je ostao nedorečen o čemu se tačno radi.
REZULTAT FALSIFIKATA: Okružni javni tužilac u Beogradu 29. decembra 1999. godine odbacio je krivičnu prijavu koju je Srpski pokret obnove podneo protiv Radomira Markovića i Milana Radonjića zbog krivičnog dela četvorostrukog ubistva, sa argumentom da kamion u zločinu nije bio vlasništvo MUP-a Srbije – RDB, već EPS-a – Površinski kop Belaćevac.
PRESUDA: Sudija Miroslav Cvetković osudio je Nenada Ilića i Nenada Bujoševića na po 15 godina zatvora zato što su sa umišljajem ubili Veselina Boškovića, koji je bio za volanom „audija“ u kojem se vozio Vuk Drašković. Radomir Marković osuđen je na sedam godina zatvora zato što je pomogao da se prikriju tragovi i da se ne otkriju počinioci. Milan Radonjić oslobođen je optužbi. Sudija je u prekvalifikaciji optužbe naveo da je dokazan Ilićev i Bujoševićev umišljaj za ubistvo Veselina Boškovića, ali ne i ostale trojice nastradalih koji su bili u drugom automobilu.
Sudiji Cvetkoviću oštećeni zameraju što je osudio optužene samo za ubistvo Boškovića, a ne i Zvonka Osmajlića, Vučka Rakočevića i Dragana Vušurevića, i što im je odredio blažu kaznu. Osim toga, zastupnici navode da je sudija Cvetković dugogodišnji član SPS-a, da je „stari kadar Miloševićeve politike straha i smrti, koji je 1991. godine kao član Veća doneo odluku o hapšenju Vuka zbog devetomartovskih demonstracija i da je tokom procesa pokazao otvorene simpatije za optužene i ideološku netrpeljivost prema oštećenima“.
NASTAVAK: Odbrana tvrdi da su prikupljeni dokazi o učešću u izvršenju dela ne samo četvorice optuženih već i drugih lica protiv kojih su oštećeni već podneli krivične prijave, pa su postupci u toku protiv Milorada Lukovića Legije i Branka Đurića Buce pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, i protiv Mihalja Kertesa, Dragiše Dinića i Vidana Mijailovića pred Petim opštinskim sudom u Beogradu.
Svedoci i učesnici:
Milorad Luković Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije
Zoran Mijatović, zamenik načelnika RDB-a
Goran Petrović, načelnik RDB-a
Dragiša Dinić, general, načelnik Uprave saobraćajne policije MUP-a Srbije
Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina
Branko Đurić, načelnik GSUP-a Beograd
Zoran Pavić, načelnik Devetog odeljenja
Radovan Božović, načelnik Trećeg odeljenja
Dušan Mihajlović, ministar policije
Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar „Vreme“
