Čitav proces privatizacije jeste proces koji se dosta odvija u zoni mitova. Dakle, još od vašingtonskog konsenzusa 1988. godine, čini mi se, da su velike svjetske institucije napravile model za zemlje bivšeg komunističkog lagera kada su rekli: pa to je jednostavno, ta tranzicija. To – kažu – liberalizuj što više, privatizuj što brže i budi malo oprezan oko monetarne politike. Sve ostalo će doći sasvim spontano kao reakcija snažnih tržišnih sila koje se odmah nakon toga blic kriga ili šok terapije odmah pojavljuju.
Naravno, to je jedan period kada su najveći svjetski ekonomisti mislili da je to tema na kojoj se dobija Nobelova nagrada. I nema poznatijeg ekonomiste koji se u tom periodu nije bavio tranzicijom. To je bila vrlo interesantna tema u toj akademskoj svjetskoj zajednici.
Sad, šta je problem? Pozvao bih se na direktora Instituta u Vašingtonu, koji je 1993. godine rekao: privatizacija je par ekselans politički proces koji se samo slučajno odvija u sferi ekonomije. Dakle, to je iskustvo pokazalo, privatizacija je naprosto set političkih odluka jedne političke oligarhije koja u jednom trenutku ima božiji dar da donosi konkretne odluke o privatizovanju imovine koja nije njihova. To je par državnih službenika koji imaju, dakle, tu privilegiju da donose odluke od strateškog značaja, i to samo jednom u istoriji, ako opet ne dođe neki komunizam, a nadam se da neće. Ali, dakle, kolege iz Vlade Srbije i Crne Gore imaju privilegiju da prodaju našu imovinu, evo da se i ja uključim u to, dakle našu imovinu nekome ko za tu imovinu treba da dâ pare. I stari srpski seljak kad kupuje kuću pita vlasnika je li on zidao ili je dobio kao nasledstvo – dakle, imate situaciju da jedna grupa ljudi donosi jako važne strateške odluke i to u sistemima koji još nisu konsolidovani, koji nemaju demokratske mehanizme kontrole te grupe ljudi kako će da sprovede tu privatizaciju.
Imate, dakle jedan ideološki vakuum: stari sistem je nestao, UDBA, oni kožni sakoi i kaputi, špijuni i politička kontrola – a novog sistema još nema. Ali, u tom vakuumu jedna grupica ljudi odlučuje ko će biti novi vlasnik. Inače ima mnogo definicija tranzicije, a ja najviše volim da koristim ovu – tranzicija je proces redistribucije sistema društvene moći redistribucijuom nacionalnog bogatstva.
E, pazite, šta se dešava sada? Privatizacija je mainstream, mehanizam za to. Dakle, imate jednu jako perverznu poziciju ili poziciju konfliktnosti interesa, koja se pokazala jako opasnom. Kada gospodin Milić kaže: prodaja je bolja od besplatne podjele, ja ću onda sad da koristim nešto što Lala kaže: sve zavisi. Dakle, nema finalnih rešenja, nema: ovo je dobro, ovo je loše. To su mitovi iz ranih devedesetih godina.
Počela je čitava priča sa tom idejom da će se čuvena socijalistička komunistička preduzeća brzo prodati za keš, da će nagrnuti zapadni investitori da daju para onoliko koliko komunistički ili novokomunistički ili bivši komunistički stručnjaci misle da to vredi, i da će onda procvetati ta društva, da će to sve biti pravedno, korektno itd.
Šta je praksa pokazala? Praksa je pokazala zapravo potvrdu ovoga „sve zavisi“. Nije tačno da je insajderska privatizacija manje efikasna od strateškog partnera. Sve zavisi. Nije tačno ni da je strateška prodaja investitoru efikasnija od masovne vaučerske privatizacije. Rezultati, makroekonomski indikatori Češke Republike pokazuje da je ona mnogo, mnogo bolje prošla, mnogo se brže vraća na nivo iz 1990. godine – vi to znate isto kao i ja samo sad vjerojatno ne želite da se sjetite – mnogo brže se oporavlja nego neke druge države. Takođe Slovenija, koja se uzima kao najbolji primjer, primjenila je masovnu vaučersku privatizaciju, i to u znatnom obimu.
Najveći deo krupnih preduzeća u Češkoj takođe je prodat strateškom investitoru. Najveća češka preduzeća prodata su strateškim investitorima. Dakle, nije to sporno. Niko ne koristi samo jedan model. Svi koriste razne modele. Ključno je da se shvati da je privatizacija samo tehnika, da to nije magična riječ koja otvara sva vrata, da uspjeh ekonomskih reformi zavisi od izgradnje institucija demokratskog društva, njegove otvorenosti i od pravne države. Mnogo je važnije da imate nezavisno sudstvo, nego koji ćete model privatizacije primjeniti, jer sve ovo o čemu pričamo na kraju treba da se odigra u postprivatizacionom ciklusu u kojem vi imate vlasnike, kako god do njih došli – da li strateškom prodajom, da li vaučerskom privatizacijom, da li likvidacijom – imate vlasnike koji bi trebalo da svoje vlasničke obaveze izvršavaju, dakle, u jednom relativno regularnom režimu.
I onda imate situaciju da grupa ljudi koja kontroliše privatizaciju treba istovremeno da izgradi mehanizme za njenu kontrolu. I onda, imate iskustva iz zemalja u tranziciji i iz Crne Gore – mnogo sporo pristižu strane investicije, jer kad stranac dođe on hoće najbolja preduzeća po najnižoj ceni. On hoće monopol, on hoće da mu se ni u šta ne miješate, a on hoće da se mješa u vašu ekonomsku politiku. To se vrlo često događa kad uzmete strateškog partnera, pa uzmete neku multinacionalnu kompaniju koja onda želi da sa ovih rizičnih prostora što brže vrati svoju investiciju. Ako je normalna stopa povraćaja 10 do 12 odsto i dobra, poželjna, vi imate slučaj u Crnoj Gori gdje je iz mobilne telefonije čovjek izvukao za jednu godinu čitavu investiciju. Dakle, sto posto povraćaj investicije. To će biti sad u Srbiji. Onaj ko dođe ovde hoće najbolje, hoće za malo para, hoće da nema nikakve obaveze prema radnicima. Naročito je važno, ako obeća da će da investira, kako biti siguran da će on to da sprovede – iz svojih para iz inostranstva ili iz para te iste firme. U Češkoj je, recimo, Folksvagen kupio Škodu, dao milijardu maraka, obećao 900 miliona maraka investicija – nije ni sto miliona maraka realizovao.
