Objašnjavanje nejasnog nejasnim

O ovom problemu pokušaću da govorim iz ugla nastavnika, a i iz ugla dece, pošto sam u svojoj školi sprovela jednu anketu baziranu na pitanjima šta bi deca uradila ako bi imala šansu da nešto promene u svom obrazovanju i školovanju.

Naime, u uzorku petog, šestog i sedmog razreda dobila sam podatak da bi prvo trebalo smanjiti gradivo koje je preobimno i opširno. Drugo, da ima mnogo nepoznatih termina i pojmova koji moraju da se uče za ocenu. Jedno dete napisalo je da ukoliko želi da ima dobre ocene mora da nauči napamet definiciju, a da pri tom ne zna o čemu je stvarno reč. Treće, da ima dosta slika koje su nejasne. Znači, loš je kvalitet udžbenika. Posle raznih novih lekcija koje se tiču određene tematike trebalo bi ponuditi više zanimljivosti. Znači, kako zainteresovati dete za datu lekciju. Zatim, nedostaju slajdovi, plakati i panoi, sve što bi trebalo da poseduje svaka škola. Nedostaje više druženja sa decom iz drugih škola, više druženja sa prirodom, izleti, radne ekskurzije. Dešava se da deca odu na ekskurziju i da ne mogu da razlikuju ovcu od koze. Ukoliko je u pitanju biologija, trebalo bi da bude više eksperimenata, laboratorijskih vežbi, kontakata sa živim organizmima – u nastavnom planu i programu za praktičan rad ima veoma malo mesta. Deca pitaju i gde da potraže nova otkrića iz raznih oblasti jer udžbenici nisu dovoljni. Nema dovoljno klubova, sekcija, predavanja, takmičenja – deca traže da se takmiče, da provere svoja znanja sa ostalom decom.

Što se tiče kolega iz moje škole, prva i osnovna zamerka bilo bi preveliko odeljenje. Naime, svi znamo da naša odeljenja broje negde trideset i više učenika. U gimnazijama i u srednjem obrazovanju to je negde 40-45 učenika. Ono što bi poboljšalo kvalitet rada, a time i samu reformu školstva jesu manja odeljenja. Prema našem mišljenju, od 20-25 učenika u odeljenju bio bi optimalan broj. Naravno, s tim u vezi je i problem broja prostorija. Osim tog broja, problematična je i opremljenost kabineta i same škole. Naše škole su u očajnom stanju, kabineti takođe, tako da bi trebalo u saradnji sa raznim drugim institucijama, naravno i sa samim ministarstvom, poboljšati i samu školu i opremljenost.

Gradivo je preobimno, a učenike bi trebalo rasteretiti. Naravno, tu se slažem i sa modernizacijom samog gradiva: dešava se, recimo, da genetika ide dalje, a mi je spominjemo samo u osmom razredu. Nešto više o tome učenik saznaje tek u gimnaziji. U našim udžbenicima ima dosta nejasnih termina i pojmova, pa se dešava da dete objašnjava nepoznat pojam drugim nepoznatim pojmovima. Znači, potrebno je prečišćavanje udžbenika. Osim toga, neophodna je i dopuna sadržaja savremenom literaturom, enciklopedijama, pristupom internetu, rečnicima, stručnim pomagalima itd. I, naravno, naglašavam da bi dobro bilo da se svi nastavnici stručno usavršavaju kako bi mogli lakše i ozbiljnije da pristupe svom zvanju, a isto tako i da lakše komuniciraju sa učenicima. Naravno, neophodno je da se predvidi više vremena za objašnjavanje i diskusiju, saradnju sa roditeljima i ostalim kolegama iz drugih škola, što bi mnogo više unapredilo i sam sadržaj nastave. Postoji i problem darovitih učenika. Šta s njima? Da li ih staviti u isti koš s ostalom decom, ili ih izdvojiti i dati im nešto više?

Ono što ne treba zanemariti jeste i značaj nastavnika i zakona koji štiti nastavnike. Naime, dešava se da nastavnici pred kraj školske godine imaju probleme kad roditelji i učenici dolaze da se bune zbog ocena. Trebalo bi stoga razmisliti da li i na koji način zaštititi nastavnike. Naravno, ne treba zanemariti ni značaj onog krajnjeg materijalnog momenta, što u većini slučajeva nas nastavnike tera da damo neki sadržaj koji bi kasnije trebalo da posluži za obrazovanje.