Nikola Samardžić

Hvala vam, gospođo, vi ste sigurno najhrabrija ličnost u novijoj srpskoj istoriji, dame i gospodo, hvala vam. Nažalost, mišljenja koja ćete ovde čuti nisu mejnstrim srpske političke i intelektualne scene.O tome svedoči činjenica da su pustili hlađenje umesto grejanja usred zime, ali nadam se da ćemo i to da preživimo. Istorija, naravno, ne bi trebalo da bude neki nužan okvir niti opterećenje u rešavanju budućnosti. I oko toga su i u teorijskim

rezultatima istraživanja mišljenja podeljena. Najglasovitiji liberalni filozof XX veka Karl Poper poricao je postojanje bilo kakvih zakona, zakonitosti, obaveznosti, čak i uzroka i posledica u istoriji. S druge strane, nepobitno je da su Evropljani izgrađujući atlantsku civilizaciju sa obe strane okeana, nametnuvši čitavom svetu i svoja dostignuća i svoje znanje i merila i vrednosti, upravo koristili istoriju kao jedan izvor mudrosti i umeće kojim su savladavali, pokoravali nekad i uništavali one civilizacije koje za istoriju nisu znale ili za nju nisu marile. Drugim rečima, istorija može poslužiti kao jedan koristan izvor znanja i pameti, međutim, u Srbiji je upravo suprotno. Srbija iz poslednje dve decenije koristi istoriju manje-više kao jedan okvir manipulacija i jedno sigurno uporište dominantnih elita i onih tradicionalnih i onih novih koje su se pojavile gotovo niotkuda u ratu i metežu u poslednjih 15 godina, što će reći da i aktuelna pitanja, koja opterećuju i srpsku, a verujem i crnogorsku političku scenu, vraćaju čitavu jugozapadnu Evropu unazad, uprkos činjenici da su pojedini njeni delovi već pripali ili su na putu da pripadnu Evropskoj uniji. To su, naravno, ta tri otvorena pitanja koja se, umesto da se rešavaju praktično, birokratski, brzo postavljaju na osnove nekakve opšte sudbine. To su naravno Kosovo, Hag i odnosi sa Crnom Gorom. Naravno, ne bih ulazio dublje u pitanja koja se ne tiču ovog današnjeg susreta, mada bih napomenuo nekoliko osnovnih činjenica. Da je naglasak ili insistiranje na državnom pitanju, na državnom okviru, na državnoj nacionalnoj sudbini, na kolektivizmu vezanom za institucije i birokratije zapravo jedan slepi kolosek na kome pomenute elite pokušavaju da istoriju vrate unazad. Ili očekuju da će se podići majčica Rusija i da će se jednoga dana podići i Kina, i da će uspeti da uspostave jedan paralelni kolosek istorije koji će tobož održati naše tradicionalne kulturne vrednosti, koji će onemogućiti strance da kupuju naše propale fabrike i koji će našu decu, umesto da uče engleski i da rade na kompjuterima, naučiti da se svake večeri mole svetom Savi ili ko zna kome još. Pitanje vezano za Kosovo ukazuje na činjenicu koliko je insistiranje na bilo kakvom državnom okviru besmisleno. S jedne strane, kao da će nezavisnost Kosova, recimo, učiniti srećnijim, naprednijim, uspešnijim samo albansko društvo, kao da će to pitanje uništiti njihove klanove. Kao da će to pitanje prekinuti sve te tradicionalne veze koje kosovsko društvo čine hijerarhijskim, tradicionalističkim, zatvorenim, uplašenim i agresivnim. S druge srane, kao da će bilo koji državni status i Srbe i ostale manjine na Kosovu učiniti srećnijim, kao da će oni moći bezbednije da se kreću, kao da će bilo koja birokratija, bilo koja vlada ili predsednik umeti da im ponude neku budućnost u kojoj će se oni osećati srećnijim. Naravno, i haško pitanje se postavlja kao jedno sudbinsko pitanje, kao da taj sud, uostalom to niko nikada nije ni pomenuo, nije i jedan „risajkl bin“ gde će se smestiti svi oni kojima ovdašnje zakonodavstvo i ovdašnje sudstvo nisu dorasli. Kao da su vam potrebni pojedinci koji su učestvovali u takvim poduhvatima, kao da su oni naše uzorne i dobre komšije, kao da će nam oni doneti šećer i mleko kad su nam potrebni, kao da će nam pogurati auto kada se zaglavi u snegu… Što se tiče odnosa sa Crnom Gorom, insistiranje na državnom statusu, na radzvajanju, spajanju, razvodu, ponovnom venčanju i tako dalje, gde se jedan ljuti a drugi duri, čitava stvar se oteže u nedogled. U jednoj evropskoj perspektivi za koju su zvanično i većinski opredeljeni i srpsko i crnogorsko društvo, čitavo pitanje se obesmišljava. U mejnstrimu aktuelne srpske politike ukazuje se na državu, na vladu i na institucije kao jedini spasonosan okvir koji će pomoći društvu i građanima da rešavaju svoje probleme. Međutim, jedan od paradoksa naše novije istorije, ako je to uopšte paradoks istorije, jeste činjenica da je popunjavanje institucija koje je započeto Đinđićevom likvidacijom donelo Srbiji povoljnije parametre, kao da je ona krenula unapred, kao da je društvo postalo stabilnije a građani srećniji. Dogodilo se nešto upravo suprotno, da se popunjavanjem institucija i izborima zapravo ništa nije rešilo. O tome može ponuditi odgovor čak i istorija kao nauka, čija su dostignuća možda neka njena naknadna pamet, potpuno svejedno, ona ukazuju na činjenicu da sve to nije uloga ni države ni institucija. Da uloga države nije da se bavi sobom samom, niti svojim građanima. Da jedna dobra i kompetentna i uspešna vlada služi samo za to da onemogući svojim službenicima da zahvataju od društvenog proizvoda više nego što im pripada. Da je dužna da obezbedi uslove svakom pojedincu, njegovoj poslovnoj i intelektualnoj i svakoj drugoj inicijativi. Da dobra, napredna i sposobna vlada ima i tu ulogu da služi kao sigurna brana svim onim tradicionalnim institucijama, elitama i udruženjima poput Crkve, u našem slučaju i crnogorske i srpske, poput Vojske koja je još uvek zajednička, poput mafije koja je na ovom prostoru i ne samo ovde takođe jedna od tradicionalnih institucija. Dakle, da bude brana svim onim snagama, i tradicionalnim i novim, koje se postavljaju elitistički, i to u suštini jesu, koje nastoje da društvo odvoje od ostatka sveta, koje nastoje da spreče uticaje, iskustva, znanja koja u društvo dopiru sa strane i naravno da se ta dostignuća u društvu dopunjuju. Činjenica da mi u Srbiji danas još nemamo evropsku birokratiju, dakle službenike osposobljene da poznaju sve evropske jezike, evropski pravni sistem i pojedinačne pravne sisteme evropskih država, dakle onih koje su trenutno u Evropskoj uniji i koje nameravaju da tamo budu, govori upravo o prevlasti domaćih elita nad nekim osnovnim porukama istorije. To ih u suštini čini antiistoričnim, ne samo antimodernim, i čini ih necivilizovanim a ne kulturnim, kako nastoje da se predstave. Istorija govori o tome da trenutni interesi dominantnih elita u društvu ne moraju da odgovaraju celini društva, uprkos činjenici da u Srbiji postoji bar jedna trećina koja je prihvatila osnovna stanovišta i vrednosti onih koji ih nameću putem medija, formalnih i neformalnih institucija, skupova terazijskih Crnogoraca, pesničkih večeri i tako dalje. Postoji tu još nešto. Trenutni interesi dominantnih elita ne moraju da odgovaraju interesima ni budućih pokolenja ni njihovim naslednicima. Drugim rečima, ako napravite ovoliki nered u društvu, nije za izvesno da će sinovi i ćerke, unuke i unuci onih koji su učestvovali u proizvodnji haosa, u društvu koje će biti posledica tog haosa, biti srećni i da će se u svemu tome bezbedno osećati. O tome govori činjenica da pripadnici naših elita sve više pokazuju sklonost da svoju decu odvode u inostranstvo gde će potražiti sopstvenu sudbinu. I to je jedan od paradoksa ovdašnje istorije. Šta bi trebalo da bude zaključak na osnovu istorijskih znanja i istorijskih iskustava, i kakva je situacija u kojoj se danas nalazimo? Mislim da su osnovne težnje aktuelnog srpskog i crnogorskog društva, bez obzira na razumevanje ili nerazumevanje tog procesa, formalno evropske. To je činjenica zbog koje bismo mogli da budemo zadovoljni, što će reći da o tome govore statistike, da i jedni i drugi želimo da uđemo u Evropsku uniju. S druge strane, to opredeljenje ima takođe jednu svoju socijalnu, socijalističku, kako god hoćete, suštinu. Imam utisak da građani Srbije i Crne Gore doživljavaju Evropsku uniju još uvek kao neki centralni komitet koji štampa pare, koji će im te pare deliti jer ih trenutno ne možemo zaraditi, jer su nam propale fabrike, ljudi se otpuštaju umesto da se zapošljavaju itd. Bez obzira na tu činjenicu, njihovi glasovi i njihovo formalno opredeljenje biće veoma značajni, nadam se u što bliskijoj budućnosti. Gospođa Mićić je govorila o potrebi ustanovljenja određenih kompromisa. Evropska unija je u tom smislu jedna genijalna zamisao, ma koliko bila birokratska, ma koliko bila stroga i formalistička, budući da je obezbedila mesto svim evropskim nacijama koje su do tada bile slobodne ili onima koje su se upravo oslobodile sovjetske tiranije i sovjetskog ropstva, pa čak i onima koje su smatrale da je druga Jugoslavija nepodnošljivo mesto stanovanja i da je potrebno da u budućnosti izgrade svoje nove kolektivne i državne identitete. Dakle, mislim i na Hrvatsku i Sloveniju, Crnu Goru i Makedoniju. U svetlosti rešavanja odnosa Srbije i Crne Gore, Evropska unija upravo nudi kompromis i onima koji smatraju da je potrebno po svaku cenu ostati zajedno u bilo kakvoj vrsti državne zajednice i onima koji smatraju da je potrebno da se jedna određena državna i nacionalna ideja realizuje u bilo kakvom obliku samostalnosti. To znači da smo mi danas u situaciji da postoji granica između Srbije i Crne Gore i da je ta granica oštrija nego između Francuske i Nemačke na kojoj je samo u Prvom svetskom ratu palo više od milion žrtava. Da evropska budućnost nudi zadovoljenje i onima koji smatraju da ta granica ne treba da postoji, a to je, nadam se, većina i sa ove i sa one strane granice, kao i onima, pre svega u Crnoj Gori, koji smatraju da Crna Gora makar u jednom mikrosekundu mora da bude apsolutno nezavisna i međunarodno priznata država, što je uostalom nekad i bila. Na drugoj strani, čitav javni diskurs se zadržava na jednom nacionalnom državnom formalizmu, na problemima nasleđenim u epohi kad su se oni stvarali umesto da se rešavaju, kad u Srbiji postoji vlada koja je veoma sklona da sve te probleme ponovo iznese na svetlost dana kako bi njima manipulisala i odlagala njihovo rešenje. Jer, produbljenje i produženje krize jedna je pupčana vrpca kojom se i oni hrane, jer su i vladajuće elite potekle iz Miloševićevog sistema i to se danas nepobitno otkriva, i u to danas veruje većina u Srbiji, a to je ono što je dobro. Drugim rečima, osnovni kvalitet istorije koja je pred nama jeste vreme. Nijedan drugi kvalitet se s tim ne može meriti, bilo kakvo drugo rešenje neće doprineti onoj suštini kojoj će doprineti sama brzina rešenja. Budući da su još uvek Srbija i Crna Gora u jednom braku, koji je sve više formalan i sve više nesrećan, i da u tom braku postoji jedno formulisano nezadovoljstvo, da je u Crnoj Gori tim brakom nezadovoljan jedan funkcionalan deo društva, to jest onaj sektor društva koji je mlad, obrazovan i pred kojim se otvara budućnost, mislim da je pitanje vremena u tom smislu takođe dobilo jednu veoma opipljivu potvrdu. Bilo bi dobro da se i ovo pitanje zatvori kako bi se otvorila sva ona koja su suštinska i od kojih zaista zavisi budućnost, i onih koji su gore, i onih koji su dole, i onih koji čine vidljivom maticu događaja, i svih onih koji su ostali na njihovoj margini. Dame i gospodo, hvala vam.