Mesto za bavljenje

Momčilo Rajin u SKC dolazi sredinom 1977. na poziv Nebojše Pajkića koji je početkom te godine postao urednik Spoljnjeg programa. O tom vremenu kada je SKC bio epicentar svih dešavanja koja će na kraju iznedriti „Paket aranžman“ priča:

„Možda je sve počelo u jesen ’77, kada se u okviru programa Tri dana mlade slovenačke kulture desio prvi susret Beograđana sa onim što se nazivalo pankom. Prve večeri nastupili su Pankrti pred zatečenim Beograđanima zavaljenim u udobne fotelje velike sale, i svirali pesme Sex Pistolsa. To je bilo i pomalo komično. Peru Lovšinu, koji se trudio da baš izgleda pankerski, pomagali su na instrumentima ex-hipici. Ipak, to je izazvalo dovoljno interesovanja da mi od 1978. počnemo sa organizovanjem koncerata. Te i sledeće godine imali smo godišnje oko 200 raznih akcija kao što su, koncerti, svirke posle predstave Pozorišta Događaj, tribine sa preslušavanjem ploča koje je preuzeo od mene kasnije Koja, koji se inače stalno muvao okolo. Sećam se da smo tu pustili album Pistolsa Never mind the Bollocks… dan pre puštanja albuma u prodaju u Engleskoj zahvaljujući promocionalnoj kopiji koju smo dobili. Svake prve subote u mesecu organizovan je Dan za bavljenje kad su sve sale SKC-a bile otvorene, a ljudi su donosili svoje instrumente i pojačala i svirali. To je bilo važno za komunikaciju i pružalo je priliku da se svi zainteresovani nađu na jednom mestu i razmenjuju ideje. Iz toga su nastajali mnogi bendovi.

Koncert prve beogradske pank grupe Košmar ’78. , koja inače nije ostavila mnogo traga, najavljivali smo kao prvi pank i novotalasni događaj u Beogradu, posle čega uticaj novog talasa ubrzano počinje da se širi, da bi sve eksplodiralo ’79. i ’80. Po Beogradu kao pečurke počinju da niču mladi bendovi – Limunovo drvo, Zvuk ulice, BG5, Butik, Igra staklenih perli, Pečat, Kako, Kvazar… Tada niste mogli da prošetate gradom a da iz nekog podruma ne čujete neku svirku, po pravilu veoma zanimljivu.

U to vreme, Nebojša i ja smo prema interesovanju i senzibilitetu mogli da nanjušimo i procenimo da se u Beogradu rađa jedna nova scena i automatski smo reagovali na to. Naša ideja bila je da se svakom ko dođe u SKC i u dve tri smislene rečenice objasni šta želi da uradi – ako nam se ta ideja svidi – pruži prilika. Tako se gradila atmosfera koja je omogućila sve ono što će doći kasnije. Dolazili su nam razni klinci, i neka selekcija je postojala. Ako dođu i kažu „mi sviramo prva prva tri albuma od Led Zeppelin, rekli bi im da nam je interesantniji original. Nije bilo važno sviračko umeće, ali morali su da imaju barem pola sata svog autorskog materijala. Tako smo Šarlu akrobati i Električnom orgazmu organizovali ne samo prve nastupe već su u SKC-u imali mesto gde su mogli vežbaju. Često sam navraćao na njihove probe, i sećam se da si mogao iz nedelje u nedelju da pratiš njihovu progresiju, kako od jednog rudimentarnog materijala, od nečega što je tek u začetku, brzo narastaju ozbiljni muzički komadi. Oni su na samom početku bili bili potpuni laici u sviračkom smislu, ali su u međuvremenu muzički rasli i sazrevali, i bilo je zanimljivo šta su oni za šest meseci ili godinu dana uspeli od sebe da urade. Ako sve što se tada dešavalo u SKC-u i nije bilo vrhunski kvalitetno, sve je bujalo od emocija i ideja. Nikada muzika nije u Srbiji igrala toliko važnu ulogu kao tada.U tom prvom periodu, do ’80. direktor SKC-a bila je Dunja Blažević, ćerka tadašnjeg visokog partijskog funkcionera Jakova Blaževića, a posle nje je došao Ljubomir Kljakić. Sve vreme sekretar SKC-a bio je Milorad Vučelić. Ono što je važno za funkcionisanje SKC-a jeste da je ubrzo posle Titove smrti vlada Milke Planinc donela poznati stabilizacioni paket mera, što je za kulturu značilo da će mesta kao što je SKC, koji je do tada u potpunosti dotirala država, ubuduće morati sama da stvaraju prihod. Do sredine 1981. svi programi u SKC-u bili su besplatni, a onda zbog ‘stabilizacije’, ali i zbog toga što već kod poslednjih koncerata kapacitet SKC-a više nije mogao da izdrži ogromno interesovanje publike, Kljakić i Vučelić, koji je tada prevashodno bio zainteresovan za angažovano pozorište, shvatili su da će ubuduće morati da naplaćuju karte. Tada se i otvara bašta SKC-a u kojoj sviraju bendovi iz cele Jugoslavije. Kljakić i Vučelić shvatili su da smo Nebojša i ja završili jedan ciklus, od SKC-a napravili in mesto u gradu, grupe su stasale, i nas dvojica im više nismo bili potrebni. Nebojša ubrzo odlazi na FDU, a ja u vojsku. Sa komercijalizacijom rada SKC-a, on postaje glavno mesto za svirku u gradu i prestaje više da bude alternativna scena.“