Srebreničanke Zumra Šehomerović i Sabra Kolenović zamolile su Leskovčane da shvate da ništa od onoga što one kazuju nije usmereno protiv srpskog naroda, nego protiv onih koji su zverstva činili u ime Srba
Seriju tribina, javnih debata i radionica „Haški tribunal – put suočavanja s prošlošću“, Inicijativa mladih za ljudska prava započela je na jugu Srbije, u Leskovcu. U saradnji sa leskovačkim Odborom za ljudska prava, 12. i 13. maja 2004. godine organizovane su i održane konferencija za novinare, tribina i radionica sa učenicima srednjih škola. S građanima Leskovca ta dva dana razgovarali su Aleksandra Milenov, predstavnik sekretarijata Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Jovan Nicić, pravni analitičar Fonda za humanitarno pravo, Andrej Nosov, izvršni direktor Inicijative mladih za ljudska prava, i, što je najznačajnije, Zumra Šehomerović i Sabra Kolenović, Srebreničanke, svedoci najmonstruoznijeg masovnog ubistva u bivšejugoslovenskim ratovima. Prisustvo članica Udruženja „Pokret majki enklava Srebrenica i Žepa“ u skladu je sa osnovnim opredeljenjem projekta Inicijative mladih za ljudska prava da se pogled javnosti usmeri na one koji su patili i da se vrati dostojanstvo žrtvama.
Među hiljadama ubijenih u Potočarima jeste i muž Zumre Šehomerović. U Leskovcu je ona pričala o tome da već osam godina živi van Srebrenice, jer su joj oduzeta prava na kuću, imovinu, dete. Govorila je i o gladovanju kojim je stanovništvo Srebrenice bilo iznurivano. „Kao mesečnu humanitarnu pomoć dobijali smo 50 grama soli, dva kilograma brašna i kilogram pirinča.“
Strašnija od gladi su zverstva koja je lično videla: ljudi su nabijani na ražanj i pečeni. „Potočari su bili logor, gde je na hiljade ljudi ubijano, silovano i klano“, – rekla je Šehomerović. Prepričavajući te strahote, Zumra Šehomerović je zamolila Leskovčane da shvate da ništa od onoga što ona kazuje nije upućeno protiv srpskog naroda, već protiv onih koji su zverstva činili. „Mi se zalažemo za pojedinačnu odgovornost za zločine, a ne za nacionalnu. Ne želim da povredim Srbe, već da govorim o zlu koje su činili neki pojedinci u ime srpskog naroda. Počinioci zločina su sebe nazivali četnicima, nebeskim narodom i govorili su da im je cilj da Srebrenicu vrate Srbima i oslobode je od turskih dahija. To je rekao i Ratko Mladić.“
Leskovčani su od Zumre Šehomerović slušali i o raznim paravojnim formacijama koje su pohodile Srebrenicu –“šešeljevci“, „arkanovci“…“Jednom prilikom su došli i odvezli sve automobile iz Srebrenice. Zatim su minirali sva industrijska postrojenja, a onda počeli da ubijaju.“
U Potočarima, gde je Zumra izgubila muža, ubijeno je više od 1000 dece i oko 500 žena. U nameri da se prikriju tragovi zločina, grobovi su bili prekopavani bagerom, posmrtni ostaci mleveni i premeštani.
Sabra Kolenović takođe je naglasila: „Nismo došle nikog da optužujemo, već da ispričamo istinu.“ Želeći da pojasni ozbiljnost potrebe za suočavanjem s prošlošću, rekla je: „Dok se ne bude znalo, imenom i prezimenom, ko je zločinac, za mene su to Srbi. Ja ne gajim u sebi mržnju, jer je teško živjeti s mržnjom.“
Komšija i dugogodišnji prijatelj porodice Kolenović je, kako je Sabra ispričala, nasilno ušao u njen stan u Srebrenici, isprebijao i nju i njenu decu i nastavio da živi u njenom stanu nekoliko godina, da bi ga kasnije demolirao i spalio „samo zbog toga što sam Muslimanka i što se zovem Sabra“.
Građani Leskovca su prvi put čuli i o bombardovanju Srebrenice migovima JNA, a kasnije i letelicama poljoprivredne avijacije, koji su „bacali bojlere napunjenje zatrovanim ekserima, isečenim limovima i raznim otpacima“, „Od ovih bombardovanja ljudi su umirali i kad su bili samo lakše ranjeni, jer je sav taj bačeni otpad bio zatrovan.“ I gospođa Kolenović je rekla da je lično videla „mnogo vrsta vojske u raznim uniformama“ i da je većina tih „vojnika“ sebe nazivala „četnicima“.
Aleksandra Milenov istakla je značaj svedočenja Sabre Kolenović i Zumre Šehomerović pred građanima Leskovca i, vezujući se za njihova insistiranja na individualnim krivicama, objasnila da je i Haški tribunal ustanovljen da bi se sudilo pojedincima. Jovan Nicić je izneo pregled dosadašnjih priznanja krivice pred Sudom u Hagu navodeći svedočenja i potvrde ovih strahota od strane direktnih učesnika u srebreničkom genocidu.
Nicić je posebno izdvojio priznanja Momira Nikolića i Dragana Obrenovića kao važne karike u sklapanju istine o Srebrenici, ali i naveo da je na domaćim sudovima da nastave sa ispitivanjem odgovornosti određenih ljudi.
Dobrosav Nešić, koordinator Odbora za ljudska prava u Leskovcu, apelovao je da se svi zločinci predaju i govorio je o važnosti bolje informisanosti sredina u unutrašnjosti Srbije, „jer su tu predrasude najveće“. Pričao je i o mnogobrojnim teškoćama s kojima se sretao i sreće se tokom svog aktivističkog rada u Leskovcu. Posvedočio je da je lično video paradu raznih vojnih formacija i skladišta opljačkanih stvari s Kosova u Leskovcu.
Nakon izlaganja učesnika, diskusija je donela pitanje šta je bilo inicijalna kapisla za počinjena zverstva, a kao odgovor se iskristalisao stav da je zloupotreba vere i etničke pripadnosti u političke svrhe glavni krivac za ostrašćenost i mržnju, te da je potrebno raditi na afirmaciji ličnosti, a ne vere i nacionalne pripadnosti.
Dosta govori i podatak da je tribina trajala sat duže nego što je programom bilo previđeno.
„Krenula sam da uzmem malo vode. Ispred kuće, pored fabrike u koju su nas smjestili u Potočarima, nasred dvorišta vidjela sam cjepalo za drva, svo krvavo. Pomislila sam, kome pade na um da po ovakvoj strahoti kolje piliće, kome je sad do jela. Malo zastadoh, pa opet krenuh. Uđoh u kuću da naspem malo vode. U hodniku me zatekoše hrpa očiju, prstiju i ušiju, a od njih potekla lokva krvi po hodniku. Doživjeh šok i odmah se vratih nijemo u krug fabrike. Pa i danas kud god hodam, zažmirim, pa zamislim te oči na kamari. Mnogo štošta se dešavalo u Potočarima, mnogo štošta sam vidjela u Potočarima. Nadomak mene umire strarac, nadomak mene se porađa žena, a nema se u što prihvatiti beba. Ljudi se vješaju zbog ćerki koje imaju uza se a ne mogu gledati zločine očima. Ne mogu gledati poniženje svoje djece pred njima. Ne mogu gledati zločine od nekih zločinaca, od prijatelja, od komšija i drugova“, kazala je Zumra Šehomerović gostujući na leskovačkom Staff radiju.
„Trinaestog jula 1995. zatekla sam se u koloni da bih negdje otišla, a nisam znala gdje. Moj muž je bio sa mnom. Stajali smo u koloni i bili smo nijemi. S vremena na vreme bi me prihvatao za rame, da ne padnem, a njegova teška drhtava ruka prodirala negdje u dubinu tijela. Osjetio se strah kroz njegovu ruku i taj dodir. Njegov pogled je bio uplašen. Na liniji razgraničenja čekalo nas je mnogo pijanih četnika. Nadomak mene borila se jedna žena za svog osmogodišnjeg sina. Oteo ga četnik. Drži ga u naručju. Žena mu nudi novosagrađenu kuću u blizini. Kaže: ‘Evo ti kuća, tvoja je, samo mi vrati sina.’ Nažalost, nije pomoglo. Žena se lavovski bacila na njega tražeći sina. Pijani četnik ju je uhvatio i bacio na zemlju. Ona se onesvijestila. U tom trenu sam došla na red i ja. Tada su odvojili mog muža od mene. Rekli su da on mora poći u stranu, a da ja produžim put do kamiona. Posljednje riječi mog muža bile su da mu pozdravim sina kada dođem u Tuzlu i da mu poljubim ćerku koju je mnogo volio. Rekao mi je da kažem kćeri da bude dobra i sluša, kao što je i dosad. Ostala sam nijema. Nisam mogla ni ciknuti ni vrisnuti ni reći nemojte ga. Ali ne znam zašto. Možda bih danas lakše živjela da sam se potrudila da ga zaštitim“, dodala je Šehomerović. Od tog 13. jula, kada je njen muž ostao u Potočarima, nikada ništa više nije saznala o njemu.
„Ja bih molila sve zločince koji su uradili zlo protiv čoveka da se što hitnije predaju u Hag, da ostanu da žive u miru normalni i zdravi ljudi“, kazala je Sabra Kolenović u Leskovcu. „Zamolila bih majke sa područja bivše Jugoslavije da nikada više ne šalju svoju djecu u rat, ni za čije ideale. Sve majke sa područja bivše Jugoslavije se dobro razumeju. I one kojima je neko nestao i one kojima je neko otet i ubijen. Mi moramo da živimo zajedno. Mi to možemo jer nemamo druge države, drugog doma“, kazala je Kolenović. Ona je još dodala da je jako vređa kada kažu da je Turkinja. „Ja nisam Turkinja, ja sam pre svega Bosanka. Neki su zloupotrebili naše vjere. Na vjerskim poglavarima je da šire mir, a ne mržnju. Dabogda se nikome ne ponovila Srebrenica.“ Zumra Šehomerović je nagalasila da svi oni koji su optuženi moraju biti privedeni Haškom tribunalu. „Svima onima koji su učestvovali u organizovanju samog zločina ili ga izvršili mora biti suđeno i pred domaćim sudovima takođe, a svi oni koji su aplaudirali zločinu moraju da se stide i neka se stide. Svi moramo da se zalažemo za ljudska prava, da svi žive u miru i rahatluku i da se nikada nigdje više ne desi Srebrenica.“
“Svesni toga da su cene prehrambenih proizvoda možda i najvažnija stavka kućnog budžeta i od izuzetnog značaja za održavanje životnog standarda građana, odlučili smo da upravo pred praznike, u novembru i decembru, ponudimo još povoljnije cene redovnog asortimana i tako pokažemo potrošačima da smo tu za njih u svim tržišnim okolnostima”
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
