Kako smo pomogli Milanu Jovanoviću

Nikada neću zaboraviti to rano jutro 12. decembra prošle godine kada je do mene došla informacija da su novinaru portala Žig info Milanu Jovanoviću, u tom trenutku, nepoznate osobe zapalile kuću. Kroz glavu mi je odmah prošao glavni i odgovorni urednik tog sajta Željko Matorčević, koji je dva meseca pre toga (9. oktobra) napadnut i tom prilikom mu je, za sada još uvek nepoznata osoba, polomila jagodičnu kost te je operisan na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju pri Stomatološkom fakultetu. Znala sam, odmah sam znala da „nisu čista posla“ i pre nego što sam pozvala Matorčevića da mi kaže o čemu se radi.

Matorčević mi je ispričao da je Jovanović na pregledu kod doktora, da ima zdravstvene probleme i 70 godina. Dao mi je sve neophodne informacije, broj telefona Jovanovićevog sina Saše jer je njegov telefon izgoreo u požaru, i kaže mi da je siguran da paljenje kuće ima veze sa njihovim pisanjem jer ne vidi drugi razlog za takav brutalan napad na čoveka koji je radni vek proveo kao policajac, a sada u penziji istražuje korupciju na teritoriji opštine Grocka.

Brzo sam došla do Jovanovića, njegove izjave, video-zapisa i imala sam napisanu priču. Obavestila sam urednika „Cenzolovke“ Pericu Gunjića i objavili smo tekst u prepodnevnim časovima tog 12. decembra 2018. godine. Priča je eksplodirala, ali meni je bilo jasno da ne mogu samo da pišem o tome šta se dešava već da moram da preduzmem nešto konkretno.

I, ne! Nije mi na pameti bilo to da je neko zapalio kuću novinaru već ­čoveku koji ima 70 godina, bolestan je i nema kud. I to se nije desilo negde daleko, u nekom mestu za koje niko ne zna već na samo dvadeset kilometara od Beograda, u Vrčinu – opština Grocka. Znam gde živim i znam kakvi su nam mediji, i odmah mi je proradio crv u glavi da to ne može tek tako da prođe i da osim izveštavanja moramo da pređemo na sledeći nivo.

Kroz Fondaciju „Slavko Ćuruvija“ odmah smo krenuli da sakupljamo novac. O tome smo pisali, pisali su i drugi, i opšte je poznata stvar da su građani pokazali solidarnost i da smo u rekordnom roku sakupili neophodan novac i da smo u međuvremenu uspeli da Jovanoviću pomognemo da obnovi svoj dom.

Nema redakcije (mislim na objektivne i profesionalne medije) iz koje me nisu kontaktirali tih dana da im pošaljem Milanov broj i uputim ih u više detalja. Moja prednost je bila u tome što sam ranije pisala o Matorčeviću te sam brzo došla i do Jovanovića, i u tome se vidi važnost postojanja portala „Cenzolovka“.

Sa Milanom sam bila u svakodnevnoj višesatnoj komunikaciji. I sa njegovim sinom i sa Matorčevićem. Oni su znali, oni su odmah znali i sumnjali da iza svega stoji tadašnji predsednik opštine Grocka i visoki funkcioner Srpske napredne stranke Dragoljub Simonović.

Sve vreme u meni je bila misao da je Milan sa toliko godina izgubio sve što je za života stekao i pitala sam se kako će on sada i gde će. Jednostavno, znala sam da ne smem da „pustim“ stvar, da paljenje kuće čoveku ne može proći kao vest za jedan dan, a istovremeno sam htela da „testiram“ da li mi novinari svojim pisanjem možemo da utičemo na javno mnjenje, policiju, tužilaštvo, na institucije koje ne tako retko zakažu u obavljanju svog posla.

Oglašavala su se udruženja novinara, Reporteri bez granica, OEBS i mnogi drugi. Radna grupa za bezbednost novinara je delovala u svojim okvirima. Shvatite me kako hoćete, ali meni je muka od saopštenja u kojima se osuđuju napadi na novinare i traži od nadležnih „da ispitaju slučaj“.

I muka mi je od toga što živim u zemlji u kojoj jedna takva priča ne može da se vidi na javnom servisu. Kada je i na koji način RTS počeo da izveštava o paljenju kuće Milana Jovanovića? Zar ne bi bilo logično da naprave emisiju o tome, da pozovu i Jovanovića i Matorčevića? Zar to nije u interesu javnosti?

Ipak, mislim da ne postoji osoba u Srbiji koja nije čula za taj slučaj jer nam se na tu temu (uživo, a kako drugačije) obratio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji nam je, dvadesetak minuta pre nego što sam objavila vest da je uhapšen Dragoljub Simonović, rekao da će „nasilje biti najoštrije kažnjeno, kao i da partijska knjižica nikoga neće zaštititi od odgovornosti“.

Da se vratim na RTS. Milan mi je pre nekoliko meseci, dok još nije bio završio sa renoviranjem kuće, ispričao da su ga kontaktirali ljudi sa RTS-a i da su mu rekli da im je plan da mu pomognu. Navodno, dolazio je i arhitekta, a zvala ga je i Tamara Grujić, autorka i producent serijala „S Tamarom u akciji“. Milan se obradovao, mislio je da će zaista napraviti emisiju o njemu i da će mu pomoći da do kraja izgradi svoj dom. Ja sam bila skeptična. Znala sam da to neće proći na RTS-u koji ima slogan „Vaše pravo da znate sve“ jer, očigledno, građani Srbije nemaju pravo da saznaju da žive u zemlji u kojoj visoki funkcioner vladajuće stranke naloži paljenje kuće novinaru. I nikom ništa, ljudi sa RTS-a su prestali da se javljaju Milanu Jovanoviću i on je, kako mi je rekao, saznao da je propala ideja da urade emisiju o njemu. Za RTS nije bilo važno ni kada se Jovanović vratio u obnovljeni dom. Nikada nisu prešli tih dvadesetak kilometara od Aberdareve do Vrčina da urade dvominutni prilog o čoveku koji je sa 70 godina ostao bez ičega. A zamislite da je u Dnevniku u 19 časova i 30 minuta (koji je najgledanija informativna emisija u Srbiji) išla priča. Uverena sam da bi se dosta ljudi javilo da pomogne. Volela bih da dobijem odgovor na pitanje od čelnih ljudi javnog servisa, po kojim to novinarskim kriterijumima odluče da se ne bave pričom o kojoj su izveštavali i svetski mediji. Ili jednostavno imaju stav da je i šturo izveštavanje o tome dovoljno i da su na taj način odradili svoj deo posla.

Imam pitanje i za kolege. Kako to da nikome nije palo na pamet da postavi pitanje na konferenciji za novinare, koje predsednik Srbije gotovo svakodnevno održava, zašto nije izbacio iz stranke Dragoljuba Simonovića? Da li njegova stranka, SNS, funkcioniše po sistemu – svoje se meso ne jede? O čemu se tu radi? Zar vas nije sramota? Znamo mi odlično koji je vaš stav kada je reč o profesionalnim novinarima, ali VAŠ čovek je osumnjičen kao nalogodavac za paljenje kuće čoveku od 70 godina, i koju poruku šaljete ostalim članovima?

Solidarnost su pokazali građani koji su uplaćivali novac koji smo sakupljali za Milana i kolega Veljko Lalić koji je poklonio deo novčane nagrade „Aleksandar Tijanić“, ali je profesija nedovoljno reagovala. Nismo napravili protest, nismo zahtevali smenu odgovornih, a u tom lancu bi se našao i ministar za kulturu i informisanje, jednostavno smo prešli preko toga.

Mislim da jedan od razloga za našu profesionalnu neagilnost leži upravo u tome što Jovanović ne dela iz centra Beograda, nije uticajan na Tviteru, a ima među nama i onih koji će reći da on i nije novinar već policajac u penziji.

Ono što je meni interesantno i gotovo nestvarno u slučaju Milana Jovanovića jeste njegov odnos i držanje tokom svih ovih meseci. Od prvog dana je ukazivao na to da Simonović stoji iza paljenja njegove kuće, nije očajavao i nije se predao. Nije se uzdrmao ni kada su pristalice Dragoljuba Simonovića došle ispred i u zgradu suda da ga pozdrave aplauzom dajući podršku čoveku koji je osumnjičen kao nalogodavac za paljenje kuće. Ta njegova hrabrost i istrajnost u tome da je on svoj posao radio pošteno nalažu mi da mu se javljam na telefon 24/7, da budem i dalje u svakodnevnoj komunikaciji i sa njim i sa Matorčevićem i da ne prestanem da pišem na tu temu.

Počela sam da pišem i scenario za dokumentarni film s nadom da ću pronaći sredstva da ekranizujem priču.