Ima nade, ima načina…

Brigu o mentalnom zdravlju trebalo bi voditi na više polja, a neka od njih su prevencija, urgentna pomoć, pomoć u kriznim situacijama. Naravno, važna je i mentalna higijena. Pomoć svakako treba tražiti uvek i isključivo od stručnih lica, ali dok se do njih ne stigne, postoje stvari koje možete da uradite za sebe ili nekog svog ko se nalazi u psihički kritičnoj situaciji. Nevladina organizacija Centar „Srce“ ima detaljna uputstva o tome kako pomoći sebi ili drugima.

PSIHIČKA KRIZA

Kao što se telo čoveka trudi da održi fizički balans, tako se i njegov um trudi da održi neku vrstu mentalne ravnoteže. U trenutku kada um nije više u stanju da održi tu ravnotežu, odnosno kada uticaji sredine prevazilaze čovekove mogućnosti da se nosi sa novonastalom situacijom, dolazi do pojave psihičke krize. Dakle, pojava krize je znak da naši postojeći mehanizmi prevladavanja nisu u stanju da savladaju problem sa kojim se suočavamo.

Najčešće se uzročnici javljanja psihičke krize dele u dve osnovne grupe: one vezane za rast, razvoj i smenu različitih životnih faza (razvojne krize) i one vezane za neke negativne spoljašnje događaje kao što su bolest, gubitak, povrede, pretnje i drugo (situacione krize).

Važno je istaći da kriza ne predstavlja bolest, već je to kratkotrajna psihička pometnja. Okosnicu stanja krize čine teskoba i depresivnost. Ukoliko se rešavanju krizne situacije ne posveti pažnja, to može dovesti do porasta tenzije i pojave anksioznosti, straha i osećanja bespomoćnosti. Ovi simptomi su praćeni brojnim telesnim smetnjama, a javljaju se i promene u ponašanju: slabija radna i intelektualna efikasnost, teškoće u komunikaciji i otežano obavljanje socijalnih uloga. Čovek u krizi je veoma često „poljuljan iz temelja“ i neophodna mu je pomoć okoline.

U literaturi se za krizu često navodi da predstavlja i rizik i šansu. Bez kriza ne bi bilo ni psihičkog napretka ličnosti jer nam ona pomaže da prevazilazimo sami sebe, da se osnažujemo razvijanjem mehanizama i ponašanja kojima uspevamo da rešavamo probleme. No, za tako nešto podrška i pomoć su od izuzetnog značaja.

Ovu pomoć, u zavisnosti od vrste krize, stepena njene izraženosti i drugih faktora, mogu da pruže osobe iz neposrednog okruženja, zdravstveni radnici, psiholozi i sl. Naročito važnu ulogu u pružanju pomoći imaju centri za intervencije u krizi, u kojima rade profesionalci ili obučeni volonteri.

Cilj intervencije u krizi je pružanje pomoći osobi da se vrati u okvire normalnog psihičkog funkcionisanja. U prvom redu, to znači da osobi treba pomoći da povrati njene postojeće mehanizme za prevladavanje i da samostalno pokuša da se suoči sa novonastalom situacijom.

ŠTA MOŽETE DA URADITE?

Ukoliko ste primetili da osoba koju poznajete pati, ako posumnjate da gubi volju za životom, ponudite joj razgovor. Potrebno je da joj pokažete da nije sama.

Stavite se u poziciju te osobe i to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, a pomoći će i vama da reagujete na prirodan način.

Budite pažljiv i nepristrasan slušalac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govorite šta je najbolje za nju da uradi. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

Važno je da pokažete da osobu prihvatate takvu kakva jeste.

Pokažite da saosećate sa njom, budite topli i strpljivi. Nemojte se ustručavati da postavite pitanje o samoubistvu. Ne možete joj „usaditi tu ideju u glavu“, a ukoliko zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme.

Ako vam osoba kaže da razmišlja o samoubistvu, shvatite je ozbiljno. Nemojte pokušavati da je „razveselite“, ni utešite tako što ćete omalovažiti problem („ma proći će ti to“, „nije to tako strašno“). Nemojte se usredsrediti na rešavanje problema (saveti, primeri drugih u sličnim situacijama i dr.) ili držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo.

Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća.

Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidna, vrlo je važno da utvrdite da li ima plan samoubistva i da li ima sredstva da taj plan ostvari, jer to govori o visini suicidnog rizika. Ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi.

Pomozite joj da shvati da su problemi REŠIVI i da postoje druge alternative osim samoubistva. Pomozite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno i da samoubistvo ne mora biti rešenje.

Nažalost, većini ljudi je vrlo neprijatno da razgovaraju o samoubistvu. U našoj kulturi je to tabu tema i društvo uglavnom ignoriše postojanje problema. Ali činjenica je da na Zemlji gotovo milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo. Zato se nemojte ustručavati i ponudite pomoć onome kome je potrebna!

Za kraj, evo nekih rečenica koje vam mogu pomoći u razgovoru sa osobom za koju brinete da razmišlja o samoubistvu:

– „Čini mi se da si u poslednje vreme tužan i nesrećan.“

– „Kako se osećaš?“

– „Da li ti se nekada čini da ti je toliko teško da ti nikad neće biti bolje?“

– „Da li razmišljaš o smrti?“

– „Da li razmišljaš o samoubistvu?“

– „Kako bi to uradio?“

– „Kada si planirao da to uradiš?“

– „Da li bi želeo da ti neko pomogne da nađeš drugi način da izađeš iz te teške situacije?“

PREVENCIJA

Efikasna prevencija samoubistva podrazumeva široki, multisektorski pristup koji uključuje ne samo ulogu zdravstvenog sektora, već i angažovanje različitih društvenih struktura i profesija, kao i neprofesionalce – volontere.

Neke od konkretnih mera koje se predlažu za prevenciju samoubistva su sledeće:

-edukovanje osoblja iz primarne zdravstvene zaštite za rano identifikovanje i adekvatan pristup mentalnim poremećajima koji su značajno povezani sa pojavom samoubistva, ali i edukovanje zaposlenih u školama, policiji i javnosti uopšte da primete i reaguju na ponašanje koje ukazuje da osoba razmišlja o samoubistvu;

-kontrola pristupa sredstvima kojima se suicid može izvršiti (kontrola posedovanja vatrenog oružja, prodaje pesticida, sedativa…);

-osnivanje centara za intervenciju u krizi koji su lako dostupni korisnicima (npr. SOS telefonske službe, psihološka savetovališta);

-rad sa rizičnim grupama (preživeli članovi porodice, adolescenti, zatvorenici…).

Tokom poslednjih godina naročita pažnja posvećuje se značaju odgovornog izveštavanja medija o samoubistvu – postoji čitav niz uputstava o tome kako bi mediji trebalo, a kako ne bi trebalo da izveštavaju o samoubistvu. Centar „Srce“ izradio je brošuru u kojoj se nalaze uputstva o tome kako bi u medijima trebalo, a kako ne izveštavati o samoubistvu u cilju njegove bolje prevencije. Svakako je potrebno izbegavati objavljivanje fotografija osoba koje su izvršile samoubistvo i mesta gde je izvršeno; izbegavati izveštavanje o detaljima upotrebljenog metoda, te senzacionalistički izveštavati o samoubistvu.