Kako pandemija utiče na ostvarivanje radničkih prava i kakav je odnos države prema radnicima u ovom vremenu, glavne su teme razgovora sa Zoranom Stojiljkovićem, profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
U javnosti je profesor Stojiljković poznatiji kao predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, upravo zbog otvorenih i argumentovanih kritika koje se tiču nedovoljne brige društva prema radnicima.
„VREME solidarnosti„: Pandemija dovodi u pitanje sposobnost država da blagovremeno i efikasno upravljaju krizom što se, poslovično, najpre ogleda na radnicima. Kako se u toj situaciji snašla Srbija?
ZORAN STOJILJKOVIĆ: Ako se želi da se, ispod debelog sloja, političkom kozmetikom prenašmikanog privrednog i socijalnog lica Srbije, objektivno vidi stanje, moglo bi se reći da je uspeh vođene politike u tome što Srbija ima, zvuči kao oksimoron, rekordno nizak pad proizvodnje, pri čemu je obilnim intervencijama, za sada, zaustavljeno širenje makaza nejednakosti i siromaštva. Naravno, ušlo se u visoki budžetski deficit i zaduživanje pod dosta nepovoljnim uslovima, a i rezultat je efekat male periferijske privrede teške jedva pedesetak milijardi evra, odnosno sa društvenim proizvodom po stanovniku gotovo tri puta manjim od nekadašnjih bratstvo-jedinstvenih republika Hrvatske i Slovenije, koje samo što nismo „stigli i prestigli“.
Predviđanja na svetskom nivou kažu da bi na desetine miliona ljudi moglo da izgubi poslove. Čelnici naše države nas uveravaju da ne treba da se bojimo. Šta će, po vašem mišljenju, biti posle pandemije?
Ako se epidemija i dalje bude širila, to će izvesno dovesti do još oštrije politike štednje stanovništva i izazivanja ozbiljne političke nestabilnosti i nove ekonomske krize. Prve analize pokazuju da svet ulazi u izvesnu, ozbiljnu recesiju, predviđanja Međunarodne organizacije rada (MOR) su da bi poslove moglo da izgubi na desetine miliona ljudi, a i u najliberalnijim ekonomijama pripremljeni su obimni finansijski paketi pomoći privredi i najugroženijim kategorijama stanovništva. Po modelu MOR za predviđanje događaja u bliskoj budućnosti, koji prati opadanje broja radnih sati zbog oblika privremenog smanjenja radnog vremena, sati rada u Srbiji su opali za oko 14,8 odsto. To je ekvivalent 510.000 poslova sa punim radnim vremenom. Istovremeno, broj ljudi koji je posao izgubio u vidljivoj, formalnoj ekonomiji, desetostruko je manji. Kraće radno vreme i „zaposlenost bez rada“ (na primer, slanje zaposlenih na prinudni odmor) značajno su doprineli ovom smanjenju. Međutim, ukoliko se zdravstvena kriza nastavi, a broj i obim programa za očuvanje broja radnih mesta opadnu, ključni problem mogu, uz postojeće nezaposlene, biti ljudi osuđeni na nezaposlenost i neaktivnost.
Sve govori da će kada prođe pandemija, već prisutna dolazeća kriza, iz logike vanrednog stanja preći u zlokobnu tišinu radnog logora u kome će poluzaposleni i dodatno osiromašeni i zaplašeni biti usmereni na golo preživljavanje. U logor će se na Balkan i Srbiju dodatno, bar na neko vreme, vratiti i oni koji su izgubili nesigurne radne aranžmane u zemljama EU.
U stanju akutne krize akcenat mora i dalje biti na sigurnosti i zaštiti, moratorijumu na otpuštanja i sužavanja prava i zarada svih radno angažovanih, kao i odlaganju dospelih poreza i obaveza svima koji ih ne mogu izmiriti. Međutim, rešenje nije samo u odlaganju obaveza već i u razvojnim programima, investiranju i kreditima, ali i državnom preuzimanju dela obaveza prema zaposlenima i njihovim zaradama. Ključni kriterijum za dodelu sredstava mora biti socijalna klauzula, odnosno obaveza očuvanja radnih mesta i prava i zarada radnika. U suprotnom, na delu će biti logika rasta nejednakosti i bespravlja u kojoj opstaju samo najmoćniji i/ili najkorumpiraniji.
Srbija je preduzela neke mere pomoći zaposlenima, na primer, preporučila je poslodavcima da ne otpuštaju radnike, podelila im minimalnu platu, svima koji su hteli darovala je 100 evra. Da li su se mogla preduzeti neka trajnija rešenja?
Unutar pandemije koja društvo uvodi u začarani krug istovremene krize i ponude i tražnje, nacionalne države moraju, pored jednokratnih mera antikriznog menadžmenta, da na duži rok urade dve ključne stvari.
Prvo, javni i netržišni sektor mora obezbediti pružanje univerzalnih besplatnih osnovnih usluga i osnovnog dohotka. Primera radi, ljude i živote spasavaju decenijama ruinirani javni zdravstveni i obrazovni sektor, a ne privatne klinike i fakulteti za sticanje diploma u četiri rate. Sindikate je, inače nesklone univerzalnom bazičnom dohotku i kidanju svake veze između rada i primanja, svest da neće biti kvalitetnih i održivih poslova za sve dovela do prihvatanja neke vrste kombinovanja osnovnog dohotka sa univerzalnim javnim uslugama.
Drugo, treba doneti zakone za razbijanje tehnoloških i tržišnih monopola i obeshrabriti poslovne modele ponašanja poput finansijskih špekulanata.
Narednih godinu i po ćete u okviru sindikata sarađivati sa ministarkom Darijom Kisić Tepavčević. Da li u njoj vidite osobu s kojim će sindikati uspostaviti delotvoran dijalog?
Uz sve uvažavanje i formirani utisak i veru u dobru volju i posvećenost ministarke, profesorke Kisić Tepavčević, kao i činjenicu da njena profesionalna vokacija i aktivnost u zdravstvenom štabu olakšava traganje za balansom između održanja zdravlja i održanja ekonomije, ne verujem da će stvari naročito zavisiti od nje lično. Prvo, radi se o oročenoj Vladi sa limitiranim kapacitetima i manevarskim prostorom, unutar sistema u kome su sve konačne odluke u rukama selektora Vlade, predsednika Vučića. Radi se i o nesporno kriznoj, vanrednoj situaciji koja se svodi na elementarni antikrizni menadžment. Teško da je onda realno očekivati da je to prostor unutar koga će, recimo, doći do neophodnog, uticajnog i efikasnog socijalnog dijaloga, kao i do zaposlenima i svim radno angažovanima prihvatljivijeg radnog i socijalnog zakonodavstva. Od ponuđenog i učinjenog zavisi u kojoj meri ćemo pregovarati ili protestovati jer za sindikate manevarskog prostora za dalja povlačenja, po mome sudu, više nema.
Prema iskazanoj stopi rizika od siromaštva, Srbija se u poređenju sa EU i zemljama u regionu nalazi na poslednjem mestu. Kako će pandemija uticati na socijalnu nejednakost?
Prema podacima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva iz 2017. i 2018. godine, u Srbiji već trenutno živi pola miliona apsolutno siromašnih građana, gotovo četvrtina je u riziku od siromaštva, dok čak 61,6 odsto građana (4,3 miliona) ima ličnu procenu o sopstvenom siromaštvu (tzv. subjektivno siromaštvo). U prevodu, subjektivno siromaštvo vam je osećaj da jedva krpite kraj sa krajem, da bez velikog ropca nećete podneti neplanirani trošak od 100 evra mesečno, kao i da vam je plaćeni desetodnevni godišnji odmor za familiju na nivou futurističke bajke.
Sve dok efikasna vakcina protiv virusa korona ne postane dostupna, opstaće trostruki krug siromašenja radnika: slabo plaćeni esencijalni radnici, od čijeg rada svi zavisimo, a koji moraju da odlaze od kuće da bi obavljali svoj posao, čime se izlažu znatnoj opasnosti; bolje plaćeni zaposleni koji rade od kuće, ali od kojih će poslodavci očekivati da budu na izvolte tokom celog dana; neplaćeni ili veoma slabo plaćeni radnici u domaćinstvu, najčešće žene, koji se staraju da svi budu siti, odeveni i emocionalno kako-tako namireni.
U nedavnom ekspozeu, premijerka Ana Brnabić nije govorila o socijalnoj nejednakosti. Šta mislite, zašto?
Siromaštvo, razorni nivo nejednakosti i podoptimalni, nedovoljni rast, odnosno rast koji nije vidljiv i „običnim“ građanima su i decenijama pre pandemije bili, uz demokratske deficite i sistemsku političku korupciju, najveći minusi ovoga društva. Logično je onda da su to i pitanja koja se svesno drže na margini ekspozea koji podnosi stara-nova premijerka Vlade i vlasti koja nije od juče i ne može sebe da amnestira od odgovornosti. Nivo zarada, kvalitet zaposlenosti, odnosno dostojanstveni ili prekarni karakter rada su ne samo za sindikate ključni parametar i test uspešnosti vođenih ekonomskih i socijalnih politika.
To, kao i činjenica da nam je ekonomija predugo razorna kombinacija, miks servilnog odnosa prema korporativnom kapitalu i partokratskog porobljavanja javnog sektora i političkih institucija, a da nas analize MOR istovremeno vide kao zemlju sistematskog kršenja radnih i sindikalnih prava, drži se ispod radara. Ono što u takvoj situaciji ostaje za ekspoze su pohvale za makroekonomsku stagnantnu stabilnost i pomeranje obećanja u neproverljivu postizbornu budućnost.
Da li činjenica da je neko zaposlen znači i da nije siromašan?
Umesto dugih fraza odgovoriću vam kontrapitanjem: da li je moguće izaći iz paklenog kruga siromaštva sa minimalcem od 32.000 dinara koji primi oko 400.000 zaposlenih ili šta se može i sa najčešće isplaćenom medijalnom zaradom od 45.000 do koje nekako dobaci polovina zaposlenih, a koja je jedva nešto iznad minimalne potrošačke korpe o čijoj „raskoši“ je nepristojno i govoriti.
Na drugoj strani, ako troškovi angažovanja radne snage u Srbiji ne prelaze desetinu ukupnih troškova poslovanja, održanje poslova i zarada nije nerazuman krizni trošak jer smo već sebe učinili jeftinim. Drugo, primajući plate, nastavljamo da trošimo. Treće, kao kupci roba, ali i izbornih obećanja donosimo i prihode i glasove. Isplati se bar povremeno biti fin i solidaran. Najzad, budžetski novac je novac svih nas i bolje da ga uložimo u ljude nego u fontane i jarbole.
Kakva su prava ljudi koji rade od kuće? Ko ima koristi od rada od kuće?
Velika ulaganja u digitalni svet, posebno u razvoj i radnog procesa i obrazovanja na daljinu, postaće deo strategije kriznog menadžmenta i u normalnim okolnostima. Virtuelni svet postaće u većoj meri sastavni deo naše životne svakodnevice. Po nalazima Rebeke Gordon, sada, u vreme virusa korona, poslodavci počinju da sagledavaju nepandemijske koristi od toga što njihovi zaposleni rade od kuće. Zašto, recimo, radnici ne bi sami obezbeđivali sredstva potrebna za rad? To je mnogo lakše opravdati ako oni rade od kuće. I zašto bi poslodavci plaćali rentu za sav taj poslovni prostor kad su kancelarije prazne? Kompanije će profitirati i zahvaljujući manjim troškovima infrastrukture, a u nekim slučajevima čak i zbog zaposlenih koji se sele na jeftinije lokacije.
Do gotovo identičnih zaključaka došlo se i u studiji Fondacije Centra za demokratiju posvećenoj uticaju pandemije na položaj radnika u Srbiji. U odnosu na radnike koji su prešli na režim rada od kuće, glavni nedostaci akata donetih za vreme vanrednog stanja ogledaju se u tome što ne sadrže odredbe sadržane u Zakonu o radu koje se odnose na sredstva za rad za obavljanje poslova koje je poslodavac dužan da nabavi, instalira i održava; korišćenje i upotrebu sredstava za rad zaposlenog i naknadu troškova za njihovu upotrebu; naknadu drugih troškova rada i način njihovog utvrđivanja poput troškova korišćenja interneta, telekomunikacione i kompjuterske opreme.
Kako će UGS pokušati da zaštiti prava radnika? Kakvog uticaja imate na one koji odlučuju?
Dobra ilustracija mere uticaja vam je činjenica da je i za mene, kao predstavnika reprezentativnog sindikata UGS Nezavisnost, člana SES Srbije, i od maja njegovog predsedavajućeg, sastav, način rada i odlučivanja Kriznog štaba i, naravno, vođena rasprava i podastrta argumentacija na njegovim sesijama, nažalost, ostao nepoznanica. Ista stvar se odnosi i na predstavnike Unije poslodavaca Srbije, reprezentativnog predstavnika poslodavaca. Sve što nam je preostalo su apeli za uključivanje u rad štaba i komentari mera na održane dve sednice SES-a, kao i u saopštenjima za medije i u stavovima koje su zauzimali organi sindikata. Naravno i protesti kada je bila ugrožena elementarna bezbednost i zdravlje ljudi.
Suština naše pozicije je stav o moratorijumu na otpuštanja, održanju zarada i zaposlenosti i kvalitetu bezbednosnih mera, odnosno situacija u kojoj zaposleni ne bi bili izlagani prekomernom riziku. Pandemija ne može biti izgovor za redukovanje prava zaposlenih. Rad na daljinu, korišćenje plaćenih odsustava i odmora, kao i isplata minimalaca u posebno pandemijom pogođenim sektorima su bila neka od predlaganih rešenja.
Naše kritike inače obimnog programa mera bile su usmerene na njihovu kratkoročnost i neselektivnost. Primera radi, nismo prihvatali linearnu podelu po 100 evra pomoći svim punoletnima, čitaj biračima, kao i podelu minimalaca i u sektorima i firmama kod kojih promet nije opao, ili je pao ispod 10-15 odsto. Kratkoročno odlaganje obaveza bi moralo biti kombinovano sa njihovim selektivnim otpustom i usmerenim produktivnim investicijama i zapošljavanjem.
Kakva su, tokom pandemije, prava radnika koji nisu u stalnom radnom odnosu?
Lica u prekarnim (nesigurnim) oblicima rada našla su se u posebno teškom položaju jer lica koja nisu u radnom odnosu, prema Zakonu o radu, nemaju gotovo nijedno radno pravo. Radno angažovani u neformalnoj ekonomiji našli su se u prvom krugu radnika kojima je radno angažovanje otkazano. Samozaposleni u neformalnom sektoru, u koje, recimo, spadaju ulični trgovci novom i polovnom robom, majstori za kućne popravke, pijačni prodavci, kućno pomoćno osoblje, muzičari, svi radnici neformalno angažovani u ugostiteljstvu i drugim granama ostali su bez prihoda. Teška finansijska situacija sakupljača sekundarnih sirovina dodatno se pogoršala za vreme vanredne situacije budući da je većina njih prestala da radi ili je radila sa smanjenih obimom posla.
Jasno je da se ni ovde ni u svetu, rast adekvatno ne prevodi u prilike za dostojanstvena radna mesta ili bolje uslove života. Preveliki broj vlada, zbog verovanja u desničarsku ideologiju, direktno napada ili dozvoljava napade na ljudska prava, radnička prava, plate i socijalnu zaštitu svojih građana.
U Davosu je ove godine preporučen model društveno odgovornijeg kapitalizma zainteresovanih strana, u kome korporacije svoje ciljeve usklađuju sa dugoročnim ciljevima društva. Kakav je to model?
Suočen sa klimatskim i demografskim promenama, socijalnim i rasnim sukobima i pandemijom, Svetski ekonomski forum je u Manifestu iz Davosa iz 2020. krenuo da uobličuje model društveno odgovornijeg kapitalizma zainteresovanih strana. Kapitalizam zainteresovanih strana, primera radi, traži od kompanija da publikuju podatke o ekološkoj ceni i efektima svoga delovanja, ali i da pokriju sve troškove zdravlja zaposlenih, kao i njihove obuke za sticanje novih veština. One su dužne i da javnim učine podatke o razlikama u zaradama zaposlenih, kako u pogledu razlika između različitih rodnih, starosnih i rasnih grupa radno angažovanih, tako i u pogledu neopravdano velikih raspona između njihovih zarada i plata menadžmenta. Manifest iz Davosa prihvata i narativ o osnovnoj zaradi kao dovoljnoj da zadovolji osnovne životne standarde. Ne radi se tu o napuštanju kapitalizma i puzajućem socijalizmu, već o preventivnom dizajniranju spasavanja kapitalizma.
