Naše kolektivno sećanje je podložno manipulacijama, pogotovo zato što nismo konačno definisali ni gde smo bili ni kuda idemo. Između prošlosti koju svako tumači kako želi, do budućnosti u kojoj još ne znamo da li idemo na Zapad ili Istok
Ideja da se Aleksandar Vučić povuče sa javnih funkcija dok neko drugi ne obavi neprijatan posao, a da se onda on vrati u belom maršalskom odelu i nastavi gde je stao – uistinu je sjajna. Neka vas ne zbuni što je ona u isto vreme i detinjasta i, ako ćemo pravo, idiotska
Nije Vulin bitan i nije bitno ništa što kaže. Međutim, ako to što kaže, kaže sa pozicije moći, onda je to bitna poruka zbog svega što iza njega stoji. A ako dobro pogledate šta je sve to iza njega, smrznućete se do kostiju
Mediji i političari na Zapadu drže se teorije zavere prema kojoj Vladimir Putin preko Aleksandra Vučića pušta tražioce azila u Evropsku uniju ne bi li je destabilizovao. Ta teorija je toliko glupa da nikome ne može da zvuči logično. Ali, cilj pritiska na Srbiju je nešto sasvim drugo – uvođenje sankcija Rusiji
Čemu uopšte imaju služiti ovakve Deklaracije? Na stvarnost “na terenu” one ne mogu uticati ama baš nikako, i baš ništa se neće pomeriti ni za milimetar u bilo kojem pravcu bilo gde na planeti Zemlji, kamoli “na Kosovu i Metohiji”
Koliko je Slobodan Milošević bio uvažavan kao „faktor mira i stabilnosti“, toliko je i Vučić kao regionalni lider. Zavela sada Srbija sankcije Rusiji ili ne, samo je šteta izvesna. Prilika da se propusti prilika ponovo nije propuštena
Pitanje (ne)dostojnosti bilo kojeg ljudskog bića da se pojavi u javnosti složeno je i ne može se apsolvirati u dve-tri zgodno zvučeće i trendove prateće progresivno-humanističke parole
Otvoreno pismo Teofila Pančića našim novim, bar privremenim sugrađanima iz Ruske Federacije, objavljeno u „Vremenu“ broj 1656
Isključivo na prednja vrata u Novom Sadu se u javni prevoz ulazi samo na početnim stanicama linija. Kasnije, tokom vožnje, naročito kroz centralnije delove grada gde je veća fluktuacija putnika, ulazi se na bilo koja vrata, ali naravno (Beograđani, načuljite uši!) tek nakon što se strpljivo sačeka da izađu svi koji su namerni da izađu, a ne da se nagurava s njima u očajničkom stampedu za mesta
Digitalna revolucija traje gotovo pola veka, došlo je vreme poslovnog išijasa i povišenog holesterola. Nije baš kao da je žurka gotova, ali ne može se više direktno sa nje na posao, pisalo je „Vreme“ u broju 1656
Vratila sam se u Srbiju prošle nedelje. Drugi dan od povratka, na ulasku u lift srećem komšiju. „Vratili ste se, dobro je“, samo što u drvo ne kuca, da izgonimo valjda te zle duhove. „Da“, smeškam se. „Pa kako je tamo?“, pita zabrinuto, cokće, pa nastavlja: „Čujem u Nemačkoj katastrofa!“ Objašnjavam polako da je tamošnja katastrofa znatno bolja od ovdašnjih potoka meda i mleka
