Ovaj tekst nastaje u poslednjim satima avgusta, a vi ćete ga čitati u prvim danima septembra; između pisanja i čitanja uglaviće se sreda, prvi septembar, prvi dan školske godine. Vi već znate kako je to izgledalo, ja samo zamišljam. Šta zamišljam? Ne ono što se ionako dešava svakog prvog dana svake školske godine otkad je gavran pocrneo, nego nešto što još nismo videli: intoniranje državne himne u svim učionicama svih škola u Republici Srbiji. Nadležni ministar je ponosan na (kanda) svoju ideju, profesori uglavnom ćute i kolutaju očima, a deci je manje-više svejedno, ona su već shvatila da je najbezbolnije ne udubljivati se u (be)smisao onoga što ti serviraju u „sistemu“, nego treba protrčati kroz njega sa što manje ožiljaka, pa posle videti gde ćeš živeti, i od čega. Sigurno ne od onoga čemu te je takav sistem naučio.
Svačega smo se nagledali, natrpeli i naslušali u svim Jugoslavijama i svim Srbijama u kojima smo živeli, u svim „izmima“ i pod svim režimima, ali njihovim nas himnama još nisu maltretirali osim ako je državni paznik, pa se organizuje „prigodna svečanost“. Lično sam himnu moje rodne zemlje Hej, Sloveni sto puta češće čuo na televiziji, čekajući da počne utakmica državne reprezentacije, nego u školi, i mislim da je to sasvim u redu, jer ovo prvo sam činio dobrovoljno…
Enivej, neki preradoznali novinari pitali su ministra kako će himna biti puštena u školama koje nemaju razglas. E sad, da su ministar i svi njegovi prethodnici radili svoj posao a ne majmunisali se s kvazipatriotskim egzibicionizmom, on bi mogao da odgovori ovako: „šta je s vama, pa sve škole u Srbiji imaju razglas, baš kao što sve imaju kompjutere, kompletno opremljene kabinete, fiskulturne sale, čiste i ispravne toalete“. Kako, međutim, on tako nešto ne može da kaže, jer postoji količina i kvalitet laganja koju čak ni nebo nad Srbijom ne bi moglo da podnese a da se ne obruši na glavu državnog lažova, on je umesto toga morao da improvizuje, a improvizovanje je preporučio i onima kojima je zadao muzički zadatak za sredu: neka puste himnu, kaže ministar mrtav ozbiljan, sa kompjutera ili sa telefona.
Hm, čijeg telefona? Profesorovog, ili možda sa nekog od đačkih? A svugde ima đaka koji imaju kvalitetnije telefone od onih koje njihovi profesori mogu sebi da priušte. I gde da nađu himnu – na Jutjubu? I šta ako tamo ima, a sigurno ima, različitih verzija: kako da znaju da su se opredelili za najbolju, najpraviju? Šta je uopšte etalon za Bože, pravde i gde se on čuva?
Kako god, voleo bih da vidim taj prizor: stoje đačići, onako svečani, i pevaju (stvarno, treba li i da se peva ili je dovoljno slušati?) prateći zvukove sa nečijeg mobitela, tableta, ajfona. A šta ako je veza loša pa se himna secka i „baferuje“? Znate valjda da je dobar deo zemlje i dalje skromno pokriven kvalitetnijim signalom… Ili, šta ako se pre himne aktiviraju „ugrađene“ reklame, jer znate kako to već ide s Jutjubom? Hoće li da radi „skip ad“ ili će ceo razred stoički na nogama istrpeti oglase – verovatno na engleskom – za neko kozmetičko sredstvo ili za osvežavajuće bezalkoholno piće od ničega, sa aromom nečega? Goleme su to brige i nedoumice, ne bih bio u koži onih koji će morati da ih razrešavaju na terenu.
Mogli bismo ovako još dugo, ili bar do kraja kolumne, ali pitanje je koliko je sve ovo smešno. Nikome, naravno, neće otpasti uši od tri minuta jednog arhaičnog rituala, ali problem je u „identitetskoj“ politici koja iza njega stoji. Ovakvo uterivanje patriotizma – i to, u suštini, manje državnog, „ustavnog“, po američkom ili francuskom modelu, a više etnički i konfesionalno ekskluzivnog – u i kroz javne institucije, uključujući evo i javne i sekularne škole, samo je jedan od simptoma neokonzervativnog kulturnog rata koji je uveliko u toku, rata koji se vodi, ako ćemo pravo, prilično jednostrano, to jest, uglavnom se svodi na meki (nekad i malo tvrđi) „identitetski“ teror nad društvom u režiji i izvedbi kakistokratske klike koja je premijerno sličnu agendu sprovodila ratnih devedesetih a sada, u svom repriznom izdanju, a daleko iskusnija i daleko bolje opremljena nego tada, čini to isto u mirnodopskim okolnostima, tako da se može u potpunosti posvetiti unutrašnjoj dekoraciji zemlje, njenih stanovnika i njihove svesti. A najbolje je, zar ne, krenuti od friziranja mladih duša, možda još neiskvarenih trulim i bezbožnim liberalističkim idejama, poput one da ovakvim „državotvornim“ paradiranjima nije mesto u javnoj školi, baš kao ni veronauku, uostalom. Ako vas u svemu tome zbunjuje to što je nadležni ministar i Himnouvoditelj čovek iz nominalno levičarske stranke, mora biti da ste prespavali prethodnih trideset godina, i to na Neptunu.
Internetom inače već godinama kruži pošalica na himničku temu, mala slovno-kognitivna diverzija koja centralni himnički motiv „čita“ ovako: „Bože pravde, tištos pase“, pa se himnoslušalac tobože pita kakva je to čudna živuljka taj tištos, i gde to on pase? Eh, gde… Svugde! Gde su srpski tištosi, tu su srpske zemlje! Samo što ni bog ne može da ih/nas spase, jer ni božanska intervencija ne može da spase onoga ko ne želi da bude spasen.
