Zvuči totalno kao matoračko smaranje, što i jeste, ali kao tinejdžeri u SFRJ uzeli bismo tokom leta nešto para i vreću za spavanje, ukrcali se na voz i otišli na more na nekoliko nedelja. Javljali bismo se roditeljima jednom nedeljno, s nekog javnog telefona koji je jedva propuštao glas kroz šumu šumova, dok bi neki poslali samo razglednicu, pa kad i ako stigne, dobro je. Niko se nije brinuo, svi smo bili srećni.
Iz današnjeg ugla i nama, akterima takvog života, to deluje abnormalno. Jer je sasvim uobičajeno da se sa „detetom“ koje ste u nekom rastrojstvu pustili da negde putuje samo, to jest s društvom (a nema još ni trideset), čujete na svaki sat tokom puta i najmanje dvaput dnevno kad tamo stigne. Da pojasnim, nismo idioti, ne mora govorni poziv, dovoljne su poruke, pod uslovom da odgovori promptno, u suprotnom sledi poziv. Nije to isto, nije to ona zemlja, to su validna i prihvaćena opravdanja takvog postupanja. A rezultat je da se brinemo sve vreme i nismo preterano srećni, ni roditelji ni deca.
Istraživanje Univerziteta u Lankasteru, na koje ukazuje „Gardijan“, možda nam daje odgovor zašto je tako. Tamošnji naučnici, mahom sociolozi, istraživali su kako se populacija starija od šezdeset godina snalazila tokom zaključavanja i koliko im je samoću olakšala virtuelna komunikacija, to što su telefonima i kompjuterima mogli da se gledaju sa decom i prijateljima stalno. Rezultat je bio šokantan – ispostavilo se da je seniorima takvo komuniciranje otežavalo samački život, umesto da im bude lakše. Čak su pozitivniji oni koji su se onlajn komunikacije klonili ili za nju nisu imali uslova.
Istraživanje je obuhvatilo više od pet hiljada seniora u Britaniiji i oko 1.300 njih u SAD, anketiranih pre i za vreme pandemije. Otkrilo je da je kod onih koji su redovno koristili zumove i skajpove dolazilo do zamora i pregorevanja (burnout), bili su depresivniji i nesrećniji od onih koji su samovali bez tih ekrana. Inače, namera istraživača bila je sasvim suprotna, želja je bila da se seniorima pomogne da prihvate onlajn komunikaciju koja je postala popularna u njihovim poznim godinama, pa joj nisu vični i nemaju naviku da je koriste.
Koga zanimaju detalji može da potraži na Guglu ceo tekst istraživanja (Inter-household Contact and Mental Well-being), ali u kratkim crtama zaključak je kako je pogrešna ideja da se sav život digitalizuje, a posebno humana komunikacija. To se naročito odnosi na starije, kojima je neophodan neposredan susret sa drugim ljudima, umesto što ćemo da im tutnemo tablet i zovemo ih dvaput dnevno, baš kao što komuniciramo sa decom na putu (čiju frustraciju zbog toga niko nije istraživao, niti roditelje to zanima). Preporuka je da se seniori, posebno oni koji žive sami, redovno obilaze, čak i u pandemijskim uslovima, i da se taj lični kontakt ne digitalizuje u potpunosti.
Digitalizacija i stalno onlajn prisustvo, notifikacije, praćenje vesti, donose višak informacija koje je teško svariti i to važi i za mlađe, a posebno za starije. Pravi izazov za domaće sociologe bio bi da utvrde koliko nam višak informacija otežava donošenje odluka, a donosi brige i frustraciju. Ko se ni na godišnjem odmoru ne isključi iz svih izvora informacija i komunikacije, neće se odmoriti, to vam je dobar i uzaludan savet.
