Ko su bektaši koji prave državu unutar Albanije

„Naš cilj je da Svetski centar bektaša pretvorimo u suverenu državu – novi centar umerenosti, tolerancije i mirne koegzistencije“, rekao je Edi Rama 2024. godine i tako najavio osnivanje nove države za islamsko versko bratstvo bektaši unutar Tirane, po ugledu na Vatikan u Rimu. Ideja je da država dobije prostor otprilike veliki kao pet blokova Njujorka.

Sada, dve godine kasnije, francuski portal Inteližens onlajn (Inteligence online), piše da će takva tvorevina uskoro biti formirana. Prema navodima tog portala, pripreme za formiranje nove države ušle su u intenzivnu fazu i očekuje se formalizacija u narednim mesecima.

Pored toga što će funkcionisati kao zasebna država, sa svim strukturama i suverenom teritorijom koja okružuje svetsko sedište bektaša, imaće i svoje simbole, poseban pasoš, valutu „bek“, koja će, kako se navodi, biti indeksirana prema ceni zlata. Imaće i svoje diplomate u najvažnijim zemljama sveta.

Baba Mondi i Bil Klinton

Poglavar zajednice bektaša Edmond Brahimaj, poznat i kao Baba Mondi, već prima strane delegacije u svom sedištu, dok istovremeno stvara mrežu ambasadora, počevši od Krešnika Grezde kao generalnog ambasadora nove države bektaša.

Kao ambasador nove države u SAD pominje se biznismen iz Njujorka Kristofer Hajland, koji je bio savetnik u predsedničkoj kampanji Bila Klintona 1992. godine i zamenik nacionalnog političkog direktora za etničke elektorate.

Što se tiče Francuske i Belgije, govori se o Hazisu Vardaru, piše ovaj portal.

Ko su bektaši u Albaniji

Prema rezultatima poslednjeg popisa u Albaniji, bektaši čine oko pet odsto stanovništva i predstavljaju treću najveću versku zajednicu, posle sunita i katolika.

Bektaši su poznati po nekim posebnostima zbog kojih u očima nekih muslimana izgledaju heterodoksni, odnosno na njih ne gledaju kao na prave vernike, pisao je DW. Kao sufijski pokret, što znači duhovni, bektaši ističu jedinstvo celokupnog postojanja i unutrašnju duhovnost vernika. Spoljašnji oblici i verske obaveze su za njih u drugom planu.

Prema njima, svako ko je blisko povezan sa Bogom ne može se odvojiti od Boga čak ni nepoštovanjem verskih propisa, kao što je recimo zabrana konzumiranja alkohola. Ovaj stav uzrokuje da se verska praksa bektaša razlikuje od mnogih drugih muslimana.

Umesto da se mole pet puta na dan, kao što je to uobičajeno kod muslimana, oni se mole dva puta dnevno, pri izlasku i zalasku sunca. Muškarci i žene se mole zajedno u tekijama, molitvenim kućama koje predvode duhovne vođe zvani derviši. Na molitvi se sastaju i u privatnim kućama. Žene uglavnom ne nose marame. Muzika i ples igraju važnu ulogu.

Svake godine bektaši se sastaju na hodočašću na planini Tomor u južnoj Albaniji, gde zajedno slave. A to što slave je neka vrsta mešavine narodnih praznika i porodičnih okupljanja. Oni na poseban način oblikuju Albaniju, ali male bektaške grupe postoje i u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Kosovu i Grčkoj.

Sa širenjem Otomanskog carstva na Balkan, prvi bektaši su došli u Albaniju i Grčku kao kapelani sunitskih janičara. Njihova tekija u južnoj Albaniji dobro je dokumentovana u izveštajima turskog putnika Evlija Čelebija (1611-1685).

Ikone na zidu, pljoske u vitrini

„Bektaši često imaju slike/ikone Alija koje vise u njihovim domovima, što je u suprotnosti sa islamskom zabranom ikona“, pisao je kanadski stručnjak za Albaniju Robert Elsi u svojoj knjizi „Albanski bektaši: istorija i kultura derviškog reda na Balkanu“.

Neki bektaši se ne pridržavaju ni zabrane alkohola. Prema izveštajima posetilaca, pljoske derviša bile su čak izložene u vitrini u sali za prijem njihovog vođe, Baba Mondija, u Tirani.

Granice sa drugim religijama su takođe fluidne. Mnogi bektaši obožavaju ne samo proroka Muhameda, već i Isusa, jer je za njih božanska istina, kako kažu, mnogo veća od denominacija i religija koje su napisali ljudi. Bektaši se do danas zalažu za posebno izraženu toleranciju.

Borba za nezavisnost

Bliska povezanost sa albanskim nacionalizmom je takođe tipična za bektaše. To je i zato što, za razliku od sunitskih muslimana Albanije, za versku nastavu koriste albanski jezik umesto arapskog, sa izuzetkom centralnih tekstova iz Kurana. Oni su bili na čelu borbe za nacionalnu nezavisnost i predstavljaju centralni element albanskog nacionalnog identiteta.

Sa početkom komunističkog perioda u Albaniji, bektaši su, kao i sve druge verske zajednice, bili pod velikim pritiskom. Diktator Enver Hodža (1908-1985) je 1967. je zabranio svaku versku praksu i proglasio Albaniju „prvom ateističkom državom“ na svetu. U radikalnoj kulturnoj revoluciji, vlada je podsticala napade na crkve, manastire i džamije i uništavanje tekija. Kada je u novembru 1990. godine zakon ukinut, neposredno pre kraja komunističke vladavine, u celoj Albaniji je ostalo samo šest tekija i samo jedan jedini derviš.

Sve verske zajednice su prvo morale ponovo da pronađu svoj identitet. Bektašima je bilo posebno teško da se oporave od ovog progona, piše Robert Elsi. Za razliku od sunitskih muslimana, koji su dobili podršku iz Turske, i hrišćanskih crkava, njima je bilo znatno teže da iz inostranstva obezbede neophodnu podršku za obnovu.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.