Strah od kozlića: Da li deca baš moraju da idu u školu?

U petom razredu postojao je jedan predmet moje strave koji je imao tačan oblik i ime. Zvao se kozlić, gimnastička sprava preko koje se od nas tražilo da preskočimo, kao da je to najprirodnije na svetu.

Za većinu dece bilo je to pitanje petnaest sekundi. Za mene je bilo pitanje nedelja panike. Noć uoči časa fizičkog jedva sam spavao, pred samu vežbu srce mi je lupalo kao da bežim od nečega stvarnog, i posle nekoliko takvih nedelja sam se, doslovno, razboleo, sa temperaturom koja je trajala nedeljama i koju nijedan lekar nije umeo da objasni.

Tek mnogo kasnije, kada sam postao psiholog, razumeo sam da telo koje ne vidi drugi izlaz iz pretnje ponekad pronađe izlaz u bolesti.

Izbor da se ne mora

Seneka je, u pismima svom prijatelju Luciliju, napisao da se češće mučimo u mašti nego u stvarnosti. Kada pomislim na dete koje sam bio, ta rečenica mi zvuči i tačno ali i, na neki način, nedovoljno.

Tačno je da je moja muka pred kozlićem uglavnom bila muka pred zamišljenom slomljenom nogom, ili porazom, pred trenutkom sramote koji se u glavi ponavljao stotinu puta pre nego što bi se, možda, jednom dogodio u stvarnosti.

Ali Seneka je pisao odraslom čoveku koji ima moć da svoje misli preispita. Dete tu moć još nema, i njemu ne pomaže da mu se kaže da preteruje, jer njegov strah, ma koliko rođen u mašti, u telu je sasvim stvaran.

Danas, kad se osvrnem, najviše me pogađa što mi niko nije rekao da ne moram. Da postoji papir, lekarsko oslobođenje, koji bi me izuzeo iz onoga što mi je nanosilo štetu. Odrastao sam u uverenju da je jedini izbor da preskočim kozlić ili budem kukavica.

Šest godina kasnije, u gimnaziji, uzeo sam to oslobođenje. Dok su vršnjaci išli na časove fizičkog, ja sam, van škole i bez publike, vežbao sa privatnim nastavnikom. Bez zvižduka, bez tridesetoro dece koja gledaju, bez ocene koja visi nad glavom.

U drugom polugodištu sam se vratio na časove i nastavio tamo gde sam stao, bez straha. Ispostavilo se da mi nije nedostajala sposobnost nego uslovi pod kojima bih tu sposobnost mogao da steknem.

Taktičko izbegavanje

To iskustvo mi je, kao odraslom čoveku i psihologu, otkrilo da se izbegavanje na koje imamo pravo razlikuje se od bekstva, iako spolja liče.

Postoji kukavičko izbegavanje, ono koje samo odlaže problem i vremenom ga uvećava. Postoji i mudro povlačenje, ono koje kupuje vreme i mir da se problemu vratimo pod uslovima koje sami biramo.

U literaturi o dečjoj anksioznosti danas postoji termin za ono što sam proživljavao, koji se na engleskom skraćuje kao EBSA, a znači „izostajanje iz škole zasnovano na emocijama“.

Struka se udaljila od stava sa kojim sam odrastao. Nekada se na dete koje neće u školu gledalo kao na razmaženo ili lenjo, pa se primenjivao pritisak, ponekad i sila. Danas sve više stručnjaka kaže da prisilni, bihevioralni pristup detetu koje odbija školu najčešće pojačava odbijanje jer detetu potvrđuje da je mesto kojeg se plaši zaista opasno kad ga tamo vuku na silu.

Zakonsko pravo

Roditelji retko znaju da deca imaju zakonsko pravo na alternativu. U Srbiji zakon izričito daje roditelju pravo da za dete izabere školovanje kod kuće ili nastavu na daljinu umesto redovne škole, uz obavezu da o tome pismeno obavesti školu, koja je dužna da organizuje polaganje ispita iz svih predmeta.

U srednjoj školi postoji i status vanrednog učenika, koji dozvoljava polaganje ispita u rokovima umesto svakodnevnog sedenja u učionici, a zakon ga predviđa i za slučajeve kada objektivne okolnosti ne dozvoljavaju redovno pohađanje nastave. Postoji i individualni obrazovni plan, namenjen deci kojoj je iz raznih razloga potrebna dodatna podrška.

Ali dobijanje svih ovih statusa traži prijave, procenu školskog tima ili mešovite komisije, i formalno odobrenje, što znači da je sistem komplikovaniji nego što bi trebalo.

Za dete koje je izloženo nasilju, ipak, sama činjenica da taj izlaz postoji, nije nikakav beg od odgovornosti. To može biti razlika između deteta koje sačuva ljubav prema učenju i deteta koje čitav život povezuje obrazovanje sa poniženjem.

Montenj, koji je i sam bio bolešljivo i povučeno dete, pisao je vekovima ranije protiv obrazovanja koje se utuvljuje batinama i vikom, tvrdeći da se tako od učenja pravi mrsko breme umesto užitka.

Način na koji nekoga nečemu učimo ulazi u samu stvar koju uči. Dete koje je matematiku upoznalo kroz poniženje retko kad zavoli brojeve, ma koliko darovito bilo.

Strah nije presuda

Primeri su, kad čovek jednom počne da ih traži, svuda oko nas, samo ih obično ne prepoznajemo kao istu pojavu. Dete koje ima paničan strah od javnog čitanja naglas može dobiti da odgovara nasamo, pred nastavnikom, umesto pred celim odeljenjem.

Dete koje se plaši vode ne mora da bude bacano u bazen po logici da će „samo tako naučiti“, jer ta logika češće stvara doživotni strah nego plivača. U svakom od ovih slučajeva postoji alternativa koju odrasli prečesto ne pominju, bilo zato što ne znaju, bilo zato što veruju da bi to dete učinilo mekšim nego što treba.

Razlika između zdravog istrajavanja i štetnog nasilja nad sobom leži u tome ko donosi odluku.

Kad dete, makar delimično, ima glas u tome šta će mu se dešavati, čak i sam osećaj izbora smanjuje strah. Mene nije razboleo kozlić nego nemoć, uverenje da nemam izlaz osim da skočim ili da se obrukam.

Tadašnjem sebi, ili bilo kom drugom detetu u sličnim mukama, rekao bih: Imaš pravo da te bude strah, ali taj strah ne mora biti poslednja reč o tebi. Strah nije presuda o karakteru. On je signal da nešto, pod datim uslovima, prevazilazi ono što možeš da podneseš, a uslovi se, za razliku od karaktera, uvek mogu promeniti.

Kozlić sam na kraju preskočio, bez posebnog trijumfa, kao nešto obično, one godine kad sam se vratio na časove. Nije mi to donelo posebno olakšanje, jer sam do tada već naučio nešto vrednije od preskoka. Naučio sam da se mesto sa kojeg smem da odem razlikuje od mesta sa kojeg sam bolestan pobegao.

Autor je psiholog

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!