U srcu Beograda, između državnih institucija, u Pionirskom parku i posred Bulevara kralja Aleksandera, već mesecima stoji šatorsko naselje poznato kao „Ćacilend“.
Za naprednjačku vlast to je „najslobodnija teritorija“, „simbol postojanja Srbije“. Za druge Ćacilend je „zabranjen grad“, utvrđenje za Vučićeve lojaliste i kriminalce, anomalija koja svakodnevno podseća na institucionalni sunovrat.
Nekoliko sagovornika iz različitih oblasti za „Vreme” kažu kako oni vide Ćacilend.
Cirkus kome nema kraja
Kao „poslednji nivo odbrane utvrđenog režima” i „čudo koje mnogo govori o nama kao društvu”, Ćacilend opisuje umetnik Uroš Đurić.
„Ovo je pokazna vežba vlasti koja se neprekidno širi izvan zakonskih okvira, koja se stalno preliva u cirkus kome nema kraja”, kaže Đurić.
Podseća da Ćacilend nije nastao ni iz čega, već kao nastavak dugotrajnog degradiranja javnog prostora i društvenih normi.
„Postavljani su tu šatori raznih žrtava svega i svačega. Bilo je na tom mestu propagandne ograde, meni tragične, s fotografijama nestalih na Kosovu. One su isto tako stajale godinama, skupljale štroku. Već tada mi je bilo fascinantno kako apsolutno niko ne obraća pažnju na prizor koji je bilo strašno gledati. Zvanično se nije znalo ko je to postavio, a zapravo smo sve vreme svedočili zloupotrebi državnih struktura, sprovođenju politike kroz akcije neprekidnog skretanja pažnje”, kaže Đurić.
S jedne strane rasprodaje se Kosovo kroz razne dilove koji se zatim „maskiraju paradirajućim štrokavim transparentima ističući lažnu brigu o ljudima koji su nestali”.
„To je stajalo godinama ispred parlamenta i time je negde anestezirano društvo. Mi smo već decenijama anestezirano društvo kroz aktivnosti koje relativizuju sve postojeće zakone.”
Ogledalo bezakonja i ćorsokak evolucije
Dok Đurić govori o dugom procesu anesteziranja društva, advokat Miodrag Majić „udara” direktno u srž onoga što ta anestezija omogućava: potpunu eroziju institucija.
„Ćacilend je sramota, ruglo i ogledalo bezakonja ove države. Mi smo očigledno uništili mehanizme države koji bi mogli s bezakonjem da se obračunaju i sad smo prepušteni na milost i nemilost vladajuće klike. Dokle će to trajati, pitanje je za sve nas i pitanje je kako to nismo prepoznali pre 13 godina”, kaže Majić.
A iz tih ruševina institucija raste negacija svega, pohvala besmisla i ogoljeno zlo. Ovim rečima Ćacilend opisuje pisac Dragan Velikić.
„Upravo saznajemo da u Negotinu, gde se u nedelju održavaju izbori, neimari zla podižu još jedan Ćacilend. To je pokazna vežba da oni uvek mogu još gore, i brže, i luđe u slavu nenormalnosti, mimo svih civilizacijskih normi. Oni su ćorsokak evolucije i zato nema ničeg bez revolucije”, kaže Velikić.
Otelovljenje otete države
Iz Velikićevog apokaliptičnog pejzaža prelazimo u samu geografsko-političku stvarnost Beograda, gde se Ćacilend ne doživljava samo kao simbol, već kao fizički zaposet komad prestonice.
Bivša rektorka Univerziteta u Beogradu Ivanka Popović spušta priču na beton, saobraćaj i ulice koje više ne pripadaju građanima.
„Za mene je Ćacilend materijalno otelotvorenje otete države pošto je ovaj radikalski kamp zauzeo prostor između Skupštine, Predsedništva i Ustavnog suda. On blokira ključne prestoničke saobraćajnice, a prostor zauzimaju ljudi čiji je motiv boravka u njemu u najmanju ruku upitan”, kaže profesorka Popović.
Prokleta avlija usred Beograda
Profesor, književnik i političar Vladeta Janković fenomenu Ćacilenda prilazi kao da otvara poglavlje romana, ali roman se ovog puta odvija usred glavnog grada.
Figurativno uzev, kaže, prva asocijacija na Ćacilend neminovno Andrićeva „Prokleta avlija”, gde se opisuje ograđen prostor u kojem su zatvoreni i najteži kriminalci, i nedužni, zabludeli i naivni ljudi, svi pod upravom nemilosrdnog upravnika Karađoza.
„Teško je odoleti doslovnom navođenju kako Ivo Andrić (umro daleko pre 2012) opisuje ovog čoveka: ‘Ni najstariji ni najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli da uhvate kraja ni konca Karađozovoj igri koja je bila potpuno osobena, puna neočekivanih i smelih obrta i smicalica, vrlo često u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja s opštim društvenim običajima i navikama’.“
Ostavljajući umetniču prozu po strani, kaže dalje: „Naša nakazna replika Karađoza po mom je uverenju na ideju Ćacilenda došla još one večeri kad je buka mladih demonstranata sa ulice ometala jedno od njegovih čuvenih ‘obraćanja’ iz zgrade Predsedništva. Od tada je, sa uvredljivo smešnim izgovorom, najpre okupiran park, a zatim i sav prostor između zgrada Predsedništva i Skupštine”.
Uopšte ne treba sumnjati, nastavlja Janković, da je to pre svega izraz kukavičkog užasa od pomisli na tzv. „rumunski scenario“, a zatim na 5. oktobar, kada su demonstranti probili kordon i upali u zgradu Parlamenta.
„To su košmari našeg predsednika i to je razlog što će centar prestonice ostati ovakav kakav je, kao neki začepljeni sanitarni čvor, sve dok dara ne bude prevršila meru”, zaključuje Janković.
I upravo u toj slici, u kojoj se Prokleta avlija iz književnosti premešta u političku stvarnost, leži dodatni sloj ironije. Ćacilend se prostire i Andrićevim vencem, na kome spomenik jedinom srpskom nobelovcu stoji zarobljen između dva reda ograda, u prostoru koji je, paradoksalno, počeo da liči na svet koji je opisao: zatvorenu avliju u kojoj samovolja postaje jedini zakon.
BLACK WEEK: Dvadeset odsto popusta na sve pretplate do kraja novembra! Pretplatite se na digitalno izdanje, štampano „Vreme“, bolji njuzleter Međuvreme plus ili podržite naš podkast bilo kojom sumom
