“Počela sam da se osvrćem na ulici i da izbegavam izlazak po mraku. Moj sin je tada imao šest godina i bilo je teško objasniti mu zašto nas policija svakodnevno obilazi. On je izlazio da se igra ispred zgrade, a ja sam ga nadgledala i razmišljala da, ako neko zaista želi da mi naudi, to može učiniti i tako što će nauditi mom detetu. Smanjila sam i svoje i njegove izlaske i svela naš život samo na ono što je bilo najnužnije. Strah je rastao i kod mene i kod cele porodice. Kako je vreme odmicalo, bilo je sve teže – ne samo meni, već i mojim najbližima”
Novinarka N1 Sonja Kamenković je 2010. godine radila kao dopisnik TV B92 i živela u Zaječaru. Tada je izveštavala o incidentu u Donjem Milanovcu, kada je policajac iz Majdanpeka Radomir Radović, u tom trenutku van dužnosti, upao u lokalnu pekaru i napao mladiće koji su se tu zatekli. Jednog je tukao i slomio mu ruku, a drugome, prema iskazima svedoka, gurnuo pištolj u usta. “Otišla sam u Milanovac i pronašla povređenog mladića i svedoke. Snimila sam ih, nekima sam zaštitila identitet jer su mi kolege iz tog grada rekle da je policajac poznat po brutalnosti, pretnjama i zloupotrebi ovlašćenja”, kaže Sonja Kamenković za “Vreme”. “Pokušala sam da dobijem i njegovu izjavu, ali nije odgovarao na moje pozive i poruke. Pitanja sam uputila i policiji u Majdanpeku”.
OD IZVEŠTAVANJA DO PRETNJI
Pošto je prilog emitovan na B92, a tekstovi objavljeni u dnevnim listovima, usledile su prve reakcije. “Pozvao me je kolega iz Majdanpeka i rekao da je Radović veoma ljut i da poručuje kako će pobiti sve novinare koji su izvestili o slučaju”, seća se Sonja Kamenković. U početku, te reči nije shvatala ozbiljno. Međutim, samo dan kasnije, majka povređenog mladića prenela joj je da je policajac pretio i njoj i sinu jer su dali izjave za B92. “Ponovo sam otišla da uradim prilog o pretnjama, ali ni pomenuti policajac ni PS Majdanpek nisu želeli da se oglase. Prilog je emitovan u vestima B92”.
Nakon toga, Sonju Kamenković su počeli da zovu svi ljudi sa kojima je bila u kontaktu dok je radila priču. “Svi su mi govorili isto – sreli smo Radovića, rekao je da će pobiti sve novinare koji iznose neistine o njemu, da će doći u Zaječar, da zna gde stanujem, gde da me nađe i da će me ubiti. Imala sam Radovićev broj mobilnog telefona, ali sam ga blokirala. Nastavila sam da radim kao da se ništa ne događa.”
POLICIJSKA ZAŠTITA I PRITISCI
Sonja Kamenković navodi da je i dalje dobijala dobronamerne pozive ljudi iz Majdanpeka koji su joj prenosili poruke policajca i upozoravali je da je reč o čoveku sa veoma lošom reputacijom, sklonom pretnjama i maltretiranju, ali ona i dalje nije osećala strah. Ubrzo se u priču uključila i redakcija B92. “Pozvao me je Veran Matić, tadašnji direktor B92, i izgrdio me što nisam prijavila pretnje. Rečeno mi je da takve pretnje moram da prijavim i redakciji i policiji, ali sam bila mlada i smatrala sam da nije u pitanju ništa ozbiljno.”
Kada je otišla u PU Zaječar, usledila je ozbiljna reakcija. Rečeno joj je da podnese krivičnu prijavu protiv policajca, koji je bio u nadležnosti PU Bor, da je i sama PU Zaječar već podnela prijavu i da će joj zbog operativnih saznanja o ozbiljnoj opasnosti biti dodeljena 24-časovna zaštita. “Objašnjeno mi je da će ta mera trajati sve dok ne budu sigurni da je opasnost prošla. Nisam u početku znala šta to tačno podrazumeva, ali u praksi je izgledalo tako da je patrola neprestano dežurala ispred moje zgrade, a inspektori su me svako jutro i svako veče obilazili. Kada bih išla na posao ili na snimanja, inspektori u civilu su me pratili i nadgledali svaki moj korak. U početku mi to nije smetalo, ali nisam imala nikakve informacije – ni da li policija postupa protiv Radovića, niti da li i njega neko nadgleda.”
Zaštita je trajala mesecima, a život joj se potpuno promenio. “Počela sam da se osvrćem na ulici i da izbegavam izlazak po mraku. Moj sin je tada imao šest godina i bilo je teško objasniti mu zašto nas policija svakodnevno obilazi. On je izlazio da se igra ispred zgrade, a ja sam ga nadgledala i razmišljala da ako neko zaista želi da mi naudi, to može učiniti i tako što će nauditi mom detetu. Smanjila sam i svoje i njegove izlaske i svela naš život samo na ono što je bilo najnužnije. Strah je rastao i kod mene i kod cele porodice. Kako je vreme odmicalo, bilo je sve teže – ne samo meni, već i mojim najbližima.”
Posebno apsurdna bila je situacija kada bi inspektori, koji su je obilazili kod kuće, na pitanje “ko je” jednostavno odgovarali sa “policija”. Upravo to je u njoj budilo dodatni nemir jer i Radović je bio policajac, te je i on mogao da pozvoni i da se na taj način predstavi.
Sonja Kamenković kaže da je više puta odlazila u policiju, ali da nije dobijala konkretne odgovore. Snažnu podršku je imala od redakcije i pravnog tima B92. Istovremeno, suočavala se sa dodatnim pritiscima – ne samo od Radovića, već i iz institucija. “Dvojica inspektora iz PU Bor dolazila su da me ispituju, nagovarali su me da povučem prijavu i da otkrijem identitet svedoka. Pokušavali su da minimalizuju sve. Odbila sam jer me je pravni tim B92 posavetovao da na to nisam obavezna.”
Posle toga usledio je još jedan neočekivani pritisak. Krivične prijave koje je podnela ona, kao i PU Zaječar, našle su se u nadležnosti tužilaštva u Negotinu jer je Radović bio policajac PS Majdanpek, koja pripada PU Bor. Umesto zvaničnog postupanja, tužilac ju je neformalno pozvao i “savetovao” da dođe u Negotin na razgovor, uz obrazloženje da je to “za njeno dobro”. Taj “prijateljski” poziv nije imao nikakav zvaničan karakter. Kada je prošao rok u kojem je tužilaštvo trebalo da odluči o krivičnim prijavama, Sonja Kamenković je počela da se raspituje šta se sa njima dogodilo. Znala je da je Radović u početku bio suspendovan, ali i da je ubrzo vraćen na posao. U policiji u Zaječaru nezvanično su joj rekli kako su saznali da je tužilaštvo odbacilo njihovu prijavu i pitali je da li je ona dobila bilo kakvo obaveštenje. Nije – a nisu ni oni.
Krivične prijave su, na taj način, ostale bez epiloga. Iz tužilaštva nikada nije dobila zvanično obaveštenje, a nezvanično je saznala da su odbačene. Policijska zaštita joj je u jednom trenutku tiho ukinuta, bez formalnog obrazloženja. Po njenim saznanjima, jedina posledica za policajca bila je privremena i kratkotrajna suspenzija, koja je u to vreme mogla da traje najviše šest meseci.
OD IZOLOVANOG INCIDENTA DO SISTEMSKE PRAKSE
Sa ove distance, Sonja Kamenković kaže da je ceo slučaj iz 2010. godine bio izolovan incident. “Imala sam poverenje u zaječarsku policiju i mogla sam da im se obratim”, kaže. “Ipak, stvari su se potpuno promenile dve godine kasnije, dolaskom Srpske napredne stranke na vlast u Zaječaru.” Tada se, priseća se, pojavio Saša Mirković, predsednik Skupštine grada, koji je otvoreno i direktno pretio novinarima koji nisu želeli da rade onako kako je on smatrao da treba. Sonja Kamenković kaže da je njoj lično pretio telefonom, slao saradnike da je zastrašuju, pokušavao da je ucenjuje i poručivao da će je iseliti iz grada. U isto vreme pokrenula je sopstveni biznis, ali su joj poslovi redovno otkazivani čim bi ih ugovorila. Pod Mirkovićevom kontrolom bili su i Timočka televizija i radio koji su kontinuirano targetirali Sonju Kamenković. “Objavljivali su priloge u kojima su me napadali, nikada mi ne dajući priliku da odgovorim”, priseća se ona. Kampanja je išla dotle da su čak fabrikovali poruke u kojima je navodno tražila novac da bi pozitivno izveštavala o vlasti. Te poruke su poslate B92 kao “dokaz” u pokušaju da je diskredituju i iznude otkaz.
Mirkovićev primer sledili su i odbornici vladajuće većine u Skupštini, koji su je vređali i napadali, svesni da za takvo ponašanje neće snositi posledice. “Istina i pravda su tada postale imaginarne kategorije, a laž i nepravda dominantna praksa”, kaže Sonja Kamenković. Napadi su trajali godinama, a policija je, kaže, radila u interesu lokalnih vlasti. “Nije mi padalo na pamet da prijavljujem pretnje. Institucije su bile mrtve, a pojedinci koji su možda hteli da pomognu bili su skrajnuti.” Godine 2019. odlučila je da ode iz Zaječara. “Uspeli su da mi unište život u tom gradu, ali ne i moja profesionalna načela. Došla sam u Beograd, sada radim na N1 i ne planiram da odustanem.”
“BEZBEDNOST NOVINARA VIŠE NE POSTOJI”
Iskustvo Sonje Kamenković nije izuzetak. Ona kaže da se bezbednost novinara i novinarki u Srbiji sistemski potkopava. “Bezbednost novinarki, ali i novinara, više ne postoji – osim ako ne radite u prorežimskim medijima. Tada vam je sve dozvoljeno i zaštićeni ste. U suprotnom, ostajete sami. Postoji možda po neki častan pojedinac u institucijama, ali on nema prostora da pomogne.” Ono što preostaje, dodaje, jeste solidarnost. “Kolegama i meni ostaje da se međusobno štitimo, podržavamo i govorimo glasno o svemu što nam se dešava. Samo tako javnost može postati svesna koliko je situacija ozbiljna i opasna.”
Prema njenim rečima, opasnost ne preti samo novinarima nezavisnih medija, već svakome ko se usudi da izrazi stav koji se ne dopada onima na poziciji moći. “U takvom sistemu svako može u trenutku da bude zgažen. To je realnost koju moramo imati na umu.”
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta odgovoran je isključivo nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.
Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
Dani “otvorenih vrata” za različite bezbednosno interesantne osobe traju i nije baš do kraja jasno ko kontroliše taj sektor. Moguće je da se radi kao i u spoljnoj politici – hapsi se na sve strane, pušta se na sve strane, u zavisnosti od datog političkog momenta – pa se tako u istoj nedelji ovaplote na strani režima Radoičić i Nedić, a hapse se ruski špijuni koji se obučavaju i uzgajaju u Srbiji
Jasno je da je režim u nokdaunu, no da li se i druga strana čvrsto drži na nogama? Tu je i tema o kojoj se u ovom malom delu slobodne javnosti vodi žustra diskusija: da li treba proširiti front borbe, kako kreirati odnose između nestranačkog studentskog bloka i opozicionih partija, kao i u koliko kolona antivučićevske snage treba da izađu na izbore kada oni budu raspisani
Batinaši su pred kordonom policije počeli da dave studenta, građani su vikali, “Vidite li šta mu rade”, žandarmerija se nije pomerila
“Prvi potez posle smene vlasti mora biti da se podvuče crta, da se tačno kaže koliko se duguje, koliko je fiktivno ljudi bilo zaposleno, koliko je službenih vozila korišćeno, koliki su minusi gradski preduzeća, ko su podizvođači…”, kaže Stefan Simić navodeći da je ozbiljan problem Grada danas – netransparentnost. “Imamo projekte poput ‘Obezbeđenje Beograda’ … Od dobre ideje nastane sumnja jer je sve netransparentno – ko su ljudi koji su zaposleni, koje su njihove kvalifikacije, kako funkcioniše sistem nadzora, gde se skladište snimci, da li postoji prostor za zloupotrebu? Ništa od toga ne znamo iako svakodnevno postavljamo pitanja”
Naizgled bezazlena i nezahtevna reč “koordinacija” probudila je mnoge duhove, pojavila se kao bauk i nadvila nad Srbijom. Sve sile stare i nove Srbije “sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka”
Bitka između protivnika i pobornika vlasti, pravne države i bezakonja, dobra i zla, svela se na dokazivanje koga ima više. Ne bez razloga
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Kriminalni klanovi, tajne službe, režimski batinaši
Ko sve vršlja po Srbiji Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
