Novinarke protiv nasilja: Solidarnost koja menja medijski pejzaž

U vremenu u kojem su mediji u Srbiji često pod pritiskom komercijalnih interesa i političkih centara moći, inicijativa “Novinarke protiv nasilja prema ženama” pokazuje kako profesionalna solidarnost i jasno postavljeni etički standardi mogu da pomere granice javnog diskursa. Nastala 2017. godine kao ideja da se unapredi način izveštavanja o nasilju prema ženama, ova mreža novinarki, urednica, fotoreporterki i drugih medijskih radnica, danas broji više od 90 članica i predstavlja jedan od najvidljivijih primera organizovanog otpora senzacionalizmu i normalizaciji nasilja. Njihov rad pokazuje da mediji ne moraju da budu deo problema, već da su ključ rešenja.

U razgovoru za “Vreme” sa Hristinom Cvetinčanin Knežević – novinarkom, istraživačicom, edukatorkom i osnivačicom i urednicom naloga “Feminizam iz teretane” – govorimo o nastanku inicijative, njenim prioritetima, pritiscima sa kojima se novinarke suočavaju, kao i o akcijama koje su ostavile vidljiv trag u domaćem medijskom prostoru.

“VREME”: Kako je nastala inicijativa “Novinarke protiv nasilja”, šta vas je povezalo i koliko dugo delujete? Koji su vam glavni prioriteti?

HRISTINA CVETINČANIN KNEŽEVIĆ: Inicijativa “Novinarke protiv nasilja” nastala je 2017. godine kada su UNDP i Fond B92 okupili novinarke i urednice sa idejom da se unapredi način na koji mediji u Srbiji izveštavaju o nasilju prema ženama. Od tada delujemo kao mreža koja danas okuplja više od 90 novinarki, urednica, fotoreporterki i drugih medijskih radnica, koje se organizovano, javno i glasno zalažu da se o nasilju govori kao o društvenom, a ne kao o privatnom problemu ili kao o senzaciji kojom se povećava čitanost, gledanost ili broj klikova.

Kao medijske radnice svesne smo kakav uticaj mediji imaju na oblikovanje stavova i vrednosti, zbog čega nas je povezala ideja da način na koji se izveštava o nasilju direktno utiče na to da li će ga društvo prepoznati kao ozbiljan društveni problem i raditi na njegovoj prevenciji, ili će ga, naprotiv, opravdavati kao “emocijama nabijen” način komunikacije koji je slučajno eskalirao. Na taj način nasilje prema ženama se normalizuje. Prioritet grupe jeste da medijski pejzaž ne bude obeležen izveštajima koji nasilje relativizuju ili normalizuju, niti onima koji žene sa iskustvom muškog nasilja pretvaraju u nove mete – kroz viktimizaciju, retraumatizaciju ili otkrivanje njihovih privatnih podataka.

Koje konkretne aktivnosti realizujete u okviru grupe i kako pružate podršku koleginicama izloženim različitim oblicima pritisaka ili nasilja?

Naš rad počinje monitoringom medija, jer bez jasne slike o tome kako se izveštava o nasilju prema ženama ne možemo znati da li smo, i u kojoj meri, suočeni s problemom. Od 2019. godine analiziramo medijske objave i do sada smo pregledale na desetine hiljada tekstova i priloga. Na osnovu tih analiza nastale su Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, praktičan vodič za novinarke i novinare, koji pomaže da se izbegnu najčešće greške – od senzacionalističkih naslova i fotografija sa mesta zločina, do pronalaženja opravdanja za nasilnike. Pored toga, organizujemo edukacije za novinarke širom Srbije i radionice za fotoreporterke, a kreirale smo i besplatnu bazu etičkih fotografija i ilustracija. Sve ove aktivnosti imaju isti cilj: da odgovorno novinarstvo postane standard, kao i da doprinesemo većoj bezbednosti i dostojanstvu žena – uključujući nas same kao medijske radnice.

Kada govorimo o bezbednosti medijskih radnica, važno je reći da su i članice naše grupe često izložene pritiscima, seksizmu i nasilju – u redakcijama, na internetu ili na terenu. Uznemiravanje i zlostavljanje novinarki nisu vezani samo za “osetljive teme” kojima se bavimo poput korupcije, kriminala ili nasilja prema ženama, već su napadi usmereni i na nas kao žene, što je posebno vidljivo u mizoginim i seksualizovanim napadima. Zato javno reagujemo na nasilje, ukazujemo na to kroz šta naše koleginice prolaze i pružamo podršku unutar grupe, jer nismo same – imamo jedna drugu. U poslednje vreme, naročito tokom protesta, sve češće se suočavamo i sa fizičkim napadima i pretnjama na terenu, neretko od policije, upravo one koja bi trebalo da nas štiti dok radimo svoj posao. To nas dodatno podseća koliko je važno da stojimo zajedno i da se borimo za bezbedan medijski prostor i radno okruženje – kako za žene o kojima se izveštava, tako i za one koje izveštavaju.

Možete li navesti neku vašu akciju ili kampanju koja je imala posebno vidljiv efekat u javnosti?

Jedna od akcija na koju su “Novinarke protiv nasilja” posebno ponosne jeste stvaranje besplatne baze fotografija i ilustracija za etičko izveštavanje o nasilju prema ženama. Naša analiza pokazala je da je za tri godine broj senzacionalističkih izraza u medijima smanjen sa 40 odsto na 27 odsto, dok je broj tekstova koji pokušavaju da opravdaju nasilje gotovo prepolovljen.

Ipak, često se dešava da tekst koji potpuno ispunjava standarde etičkog novinarstva bude praćen neadekvatnom opremom – fotografijama sa mesta zločina ili vizuelnim prikazima koji retraumatizuju žene sa iskustvom nasilja. To je naročito problematično imajući u vidu da svaka treća žena u Srbiji ima takvo iskustvo. Upravo zato je ova baza toliko važna. Nastala je kroz radionice i obuke koje je vodila naša koleginica Marija Janković, a redakcijama i medijskim radnicama i radnicima besplatno su stavljeni na raspolaganje vizuali koji ne povređuju, već šalju poruku solidarnosti i jasno osuđuju nasilje. Baza postoji već nekoliko godina, a danas sa zadovoljstvom primećujemo da se ove fotografije i ilustracije sve češće koriste kao oprema tekstova o nasilju prema ženama u domaćim medijima.

Koliki značaj ima zajedničko oglašavanje u ime grupe u odnosu na pojedinačne istupe iz redakcija?

Zajedničko reagovanje posebno je važno kada su na udaru koleginice koje svoj posao rade profesionalno, u interesu javnosti, a ne pojedinih interesnih grupa. U takvim situacijama, reakcija “Novinarki protiv nasilja” jasno i nedvosmisleno poručuje da nijedna medijska radnica nije ostavljena sama da se nosi sa napadima i pritiscima. Kada grupa izađe sa saopštenjem, ono šalje poruku svima – a naročito nasilnicima – da je njihovo ponašanje primećeno, da neće biti zataškano i da iza napadnute novinarke stoji gotovo stotinu žena koje joj čuvaju leđa. To ne menja samo lični osećaj same novinarke koja je bila meta, već i osećaj svih drugih medijskih radnica koje znaju da, ako se nađu u sličnoj situaciji, neće ostati bez podrške.

Naša saopštenja, međutim, ne odnose se samo na napade na novinarke. Reagujemo i na najgrublja kršenja profesionalne etike, koja sve češće prevazilaze granice ne samo novinarskih standarda već i zakona i zdravog razuma. Ilustrativan primer je slučaj Nikoline Sinđelić čije su intimne fotografije, bez njene saglasnosti, objavljene u udarnom terminu na jednoj od gledanijih televizija, a potom ih je, u emisiji, krajnje neumesno komentarisao Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik.

Zajedničkim reakcijama jasno poručujemo da profesionalno novinarstvo ne može postojati bez poštovanja žena. Kada mediji kroz neetičko izveštavanje ponižavaju ili izlažu žene nasilju, ne urušavaju samo dostojanstvo i bezbednost onih koje su na udaru, već i temelje poverenja u samu novinarsku profesiju. Društvo koje na to pristaje zapravo pristaje na urušavanje osnovnih vrednosti – profesionalnih, ljudskih i demokratskih – bez kojih nema ni kvalitetnog novinarstva, ni zdravog i bezbednog društva.

Kako danas ocenjujete položaj novinarki u Srbiji i sa kakvim se izazovima najčešće suočavaju?

Najveći izazov za novinarke u Srbiji danas jeste bezbednost na sopstvenom radnom mestu. Pored “standardnog” seksizma i uznemiravanja u redakcijama, sve češće se suočavamo i sa napadima na terenu, dok profesionalno obavljamo posao u interesu javnosti.

Od početka studentskih protesta u novembru 2024. godine, pritisci, pretnje i napadi na novinare naglo su se pojačali, a medijske radnice su posebno ugrožene jer napadi na njih gotovo po pravilu imaju i seksističku i/ili mizoginu dimenziju. Samo tokom avgusta 2025. godine zabeleženo je 25 fizičkih napada na medijske radnice, od čega su ih u 14 slučajeva napali policijskih službenici, upravo oni čija je dužnost da nam obezbede sigurnost na radnom mestu. Kada se tome dodaju onlajn uznemiravanje, verbalne pretnje i seksualno uznemiravanje u redakcijama, jasno je da novinarke rade u ambijentu straha i nesigurnosti. Zbog toga položaj novinarki u Srbiji možemo oceniti kao izuzetno rizičan i nestabilan, sa tendencijom daljeg pogoršanja ukoliko institucije, posebno policija, nastave da ignorišu svoju odgovornost za našu bezbednost ili, još opasnije, same ostanu među onima koji ih ugrožavaju.

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta odgovoran je isključivo nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.

Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.