Važno je da studentski pokret pronađe način da sarađuje sa postojećim demokratskim resursima, bez gubljenja sopstvenog identiteta. Nepristrasnost ne znači neutralnost prema nepravdi. Neopredeljenost ne znači relativizaciju političkih razlika. Autonomija pokreta ne mora da isključi uvažavanje tuđeg rada i iskustva. I najzad – politička borba nije kompromitovana stvar, već neophodan instrument za društvene promene
Najradikalniji revolucionar postaće konzervativac
dan nakon revolucije.
—Hana Arent
Jedan od najdubljih i najupornijih problema političkog života u Srbiji jeste sistematsko gubljenje ljudskih resursa – ne zato što ih nema, već zato što ih ne prepoznajemo, ne cenimo i brzo odbacujemo. U društvu koje funkcioniše pod autoritarnim režimom, gde institucije ne štite javni interes, a mediji oblikuju stvarnost prema potrebama vlasti, opoziciono delovanje je unapred otežano. Ipak, umesto da se u takvom kontekstu razvije svest o složenosti borbe za demokratiju, često dominira plitak i destruktivan narativ: “opozicija ništa ne radi”, “treba ih sve zameniti”, “niko ništa ne zna”, “svi su isti”. Ovakav narativ ne pomaže, već aktivno slabi svaku mogućnost otpora.
U tom kontekstu treba posmatrati i pojavu studentskog protesta, koji poslednjih meseci sve više zaokuplja pažnju javnosti. Njegova snaga leži u autentičnosti i činjenici da dolazi izvan klasičnog političkog okvira. Studenti su za mnoge simbol neiskvarenosti i moralne vertikale – i to je u izvesnoj meri tačno i važno. Međutim, upravo ta pozicija političke neopredeljenosti, na kojoj pokret počiva i koju ističe kao prednost, može u određenim trenucima prerasti u slabost.
Dok opozicione partije, sa svim svojim manama, imaju jasno definisana politička opredeljenja, vizije i programsku odgovornost, studentski pokret se svesno udaljava od političkog identiteta kako bi zadržao što širu podršku. Takav pristup može doneti kratkoročnu mobilizaciju, ali dugoročno ostavlja prostor za populizam i izbegavanje ključnih pitanja: ko nosi odgovornost; ko treba da preuzme vlast; koji su konkretni ciljevi i politike koje se traže?
Problem nastaje kada se ta apolitičnost pretvori u aktivno odbacivanje opozicije – ne kao taktički potez, već kao temeljni stav. Poruke koje poravnavaju odgovornost opozicije i režima, te izražavaju prezir prema “svim političarima” i tvrde da “ni opozicija nije ništa bolja”, ne samo da su netačne u kontekstu autokratije, već su i kontraproduktivne. One obesmišljavaju višegodišnji trud i resurse uložene u političku borbu, ali i sabotiraju mogućnost smene vlasti.
Poseban problem predstavlja način na koji deo građana, neretko iz osećanja bespomoćnosti ili ogorčenosti, pribegava otvorenim uvredama, napadima ad hominem i omalovažavanju ljudi koji godinama, često bez ikakvih privilegija, pokušavaju da održe plamen slobode. Njihova posvećenost i istrajnost bivaju prezreno ismevani, a napadi koje su doživljavali od strane režimskih tabloida prihvataju se zdravo za gotovo – i čak dodatno recikliraju. Time se, svesno ili nesvesno, učestvuje u istoj propagandi koju režim sistematski koristi da bi delegitimizovao opoziciju i obeshrabrio svaki pokušaj otpora.
Pored toga, impuls prema “čistom početku”, bez “ukaljanih” političkih aktera, zvuči revolucionarno, ali je u suštini opasan. Jer kad se opozicija odbaci, a institucije ne funkcionišu, kome ostaje teren? Režimu. Ne postoji politički vakuum koji neće biti popunjen – i ako ga ne popune oni koji već godinama grade alternativu, popuniće ga oni koji već drže moć.
Opozicione partije nisu savršene – ali ni ne mogu biti savršene u nesavršenom sistemu. U zemlji gde se izbori kradu, mediji su zarobljeni, a bezbednosne strukture rade za režim, opozicija je često prinuđena da deluje defanzivno, reaktivno i pod stalnim pritiskom. Uprkos tome, u Srbiji danas postoji nekoliko stranaka sa jasno definisanim političkim identitetom, posvećenošću demokratskim vrednostima i doslednim antirežimskim stavom. Odbacivanje takvih aktera u ime apstraktne čistoće zapravo jača status kvo.
Umesto da beskrajno ponavljamo iste istorijske sporove i tražimo inspiraciju u epohama koje nam ne mogu ponuditi model savremene demokratije, potrebno je okrenuti pogled ka budućnosti. A budućnost možemo graditi samo ako oslobodimo političku maštu od lanaca prošlih sukoba i otvorimo prostor za nove vizije društva.
Zato je važno da studentski pokret pronađe način da sarađuje sa postojećim demokratskim resursima, bez gubljenja sopstvenog identiteta. Nepristrasnost ne znači neutralnost prema nepravdi. Neopredeljenost ne znači relativizaciju političkih razlika. Autonomija pokreta ne mora da isključi uvažavanje tuđeg rada i iskustva. I najzad – politička borba nije kompromitovana stvar, već neophodan instrument za društvene promene.
U društvu iscrpljenom cinizmom, borba za demokratiju traži solidarnost, ne čistunstvo. Zahteva međusobno priznavanje i povezivanje, a ne stalno resetovanje i poricanje. Ljudski resursi se ne regenerišu sami od sebe – moraju se čuvati, razvijati i koristiti mudro. Jer kad i poslednji koji pokušavaju odustanu – više niko neće ostati da pokuša.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
