Svi smo jednaki, ali su muškarci jednakiji

Olja je razvedena žena, majka je tri ćerke. Jednog običnog dana dobila je neobičnu ponudu od poslodavca – za izlazak i seksualni odnos. Nije jedina kojoj se poslodavac udvarao. A mnogo godina ranije, dok je bila devojka, Olju je ošamario otac jer je napustila firmu u kojoj ju je direktor seksualno proganjao. Kaže da je često bila diskriminisana jer je žena i smatra da se to do danas u našem društvu nije mnogo promenilo. Na prvi pogled, neko bi rekao da je to njen problem, ali radi se o nečem drugom – o problemu sistema.

ZAKON U FIOCI

...

Prošlo je više od godinu dana otkako je Ustavni sud obustavio primenu Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Od zakona, koji sadrži više od 55 članova, najviše pažnje privukao je član o rodno osetljivom jeziku, tema koja je izazvala glasne reakcije građana, institucija, političara, stručnjaka, pa čak i Crkve. Ostatak Zakona – odnosno njegova suština – ostao je po strani. Danas ne znamo šta se sa zakonom desilo, da li će on opet stupiti na snagu i kakve bi promene uopšte doneo.

Podsećanja radi: Zakon je usvojen u maju 2021, a stupio je na snagu tri godine kasnije, juna 2024. Zakon o rodnoj ravnopravnosti podrazumevao je jednaka prava, odgovornosti i mogućnosti, ravnomerno učešće i uravnoteženu zastupljenost žena i muškaraca u svim oblastima društvenog života, jednake mogućnosti za ostvarivanje prava i sloboda, kao i ostvarivanje jednake koristi od rezultata rada.

Samo nekoliko nedelja potom, Ustavni sud obustavlja njegovu primenu dok se ne okonča postupak za ocenu ustavnosti. Cilj primene Zakona bio je smanjenje diskriminacije, kako žena tako i muškaraca, uz uvođenje posebnih mera za pol koji je u datom kontekstu u nepovoljnijem položaju.

...

Zakon se više zasniva na poboljšanje položaja žena u društvu, što ne predstavlja diskriminaciju prema muškarcima – već ukazuje na činjenicu da su žene u ovom društvu sistematski potlačene, objašnjavaju iz Udruženje IRIDA. „To ne znači da muškarci nemaju izazove – oni se često suočavaju sa pritiscima patrijarhalnih normi, poput očekivanja da budu ekonomski stub porodice, da ne izražavaju emocije ili da ne učestvuju ravnopravno u roditeljstvu. Promovisanje ravnoteže između poslovnog i porodičnog života pomaže i očevima da budu prisutniji u odrastanju dece, a prevencija nasilja se odnosi i na zaštitu muškaraca koji su žrtve nasilja – što se ređe priznaje, ali jeste deo realnosti. Zakon zapravo teži da smanji rodne stereotipe koji štete svima – i ženama i muškarcima – i na taj način doprinosi zdravijem i pravednijem društvu za sve.”

JEDNAKE ŠANSE, ALI AKO SI DEČAK

Član 44 – Podrška sportskim programima koji se finansiraju iz javnih sredstava koji doprinose promovisanju rodne ravnopravnosti i dekonstrukciji rodnih stereotipa

Tokom sportskih takmičenja, dok navijamo za boje naše zastave, ne pravimo razliku da li na terenu igraju muškarci ili žene – važni su takmičarski duh i pobeda. Ipak, da li se ikada zapitamo koliko je izazovno ženama da uopšte dobiju priliku da se bave sportom kojim žele? Zbog stereotipa, poput onog da je fudbal „muški” sport, mnoge devojčice nikada ne budu u prilici da razviju svoj talenat.

Slabo promovisanje, nedostatak finansiranja ženskih sportova i društvene predrasude dodatno otežavaju položaj sportistkinja – pokazuje Istraživanje o percepciji žena u većem riziku od diskriminacije o rodnoj ravnopravnosti (Faktor plus, 2024). U manjim sredinama, poput Aleksandrovca, roditelji uglavnom ne upisuju devojčice na fudbal smatrajući da taj sport nije za njih. Čak i kad postoje želja, talenat i podrška, mogućnosti su ograničene jer ne postoji ženski fudbalski klub, ističe Rade Anđelić, trener, bivši igrač i direktor Fudbalskog kluba „Orlić”.

„Kod nas u fudbalskom timu ne postoji klasična ekipa devojčica već one treniraju sa svojim drugarima. U klubu imamo njih desetak i one kod nas treniraju do trinaeste ili četrnaeste godine, nakon čega moraju da pređu u klubove u drugim gradovima, ukoliko žele da nastave da se time bave. To važi samo za devojčice. Naša deca su veoma talentovana i dokaz za to je činjenica da su neke od njih stigle do reprezentacije Srbije. Zato je šteta što nisu više primećene jer u njima vidim ogroman potencijal. Nažalost, mi smo mala sredina i nemamo mogućnost za osnivanje ženskog kluba. Nedavno smo iz Fudbalskog saveza dobili obaveštenje da nećemo moći više da registrujemo devojčice ukoliko nemamo ženski fudbalski klub”, ističe Anđelić.

Savez nam je potvrdio da devojčice mogu učestvovati na privatnim turnirima, ali ne i u ligama koje su akreditovane.

BRIGA O DETETU – PREPREKA ZA NAPREDOVANJE

Član 33 – Zabrana rodne neravnopravnosti za vreme odsustva sa rada zbog trudnoće, nege deteta i zbog posebne nege deteta

Član 34 – Zabrana nejednake zarade za isti rad ili rad jednake vrednosti

Žene su često diskriminisane i marginalizovane u društvu, ali prema izveštajima Poverenika za rodnu ravnopravnost, ta nejednakost je najvidljivija na poslu. Za rad na istom poslu, za isto radno vreme i u istim uslovima, muškarci i žene neretko dobijaju različitu platu, upozorava Nikolina Tomašević iz Udruženja „OsnaŽene”.

„Imale smo slučaj gde nam je preko Instagrama javljeno da su, preko jedne studentske zadruge, za isti posao muškarci dobijali veću dnevnicu od žena. Kad smo kontaktirale sa zadrugom i pitale zašto je to tako, oni su nam odgovorili da te cene ne određuju oni već poslodavac. Tu se jasno vidi dvostruki standard, zbog čega smatramo da nam je zakon itekako potreban”, ističe Nikolina Tomašević.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti zaposlenima garantuje jednaku platu za isti rad, odnosno nalaže da visina primanja mora biti zasnovana na istim kriterijumima kako za muškarce tako i za žene. Takođe, nakon bolovanja koje se tiče trudnoće ili brige o detetu, žena mora biti vraćena na istu poziciju i njeno odsustvo ne sme biti uračunato u procenu uspešnosti rada kada treba doći do unapređenja. U praksi to nije tako. Učesnice pomenutog istraživanja ističu da su doživele diskriminaciju prilikom zapošljavanja, posebno u vidu pitanja o bračnom statusu i planovima za majčinstvo. Neke tvrde i da su dobile otkaz kada su se udale jer je poslodavac smatrao da mogu uskoro da zatrudne.

„Kada pričamo o napredovanju u profesiji ili o vodećim položajima, tu imamo više muškaraca. To je zato što kada žene odu na trudničko ili porodiljsko bolovanje, njima se taj rad u određenom vremenskom periodu vrednuje nulom. Kada dođe do napredovanja u poslu, one imaju manje poena nego kolege koje su radile, a taj period ne bi trebalo da se vrednuje. Već onaj u kom su radile. To je prikrivena diskriminacija”, kaže pravnica i članica Autonomnog ženskog centra Vanja Macanović.

FINANSIJSKA ZAVISNOST

Član 29 – Vrednovanje ukupne vrednosti neplaćenog kućnog rada

Istraživanje obuhvata i deo u kom ispitanice smatraju da je najštetniji stereotip onaj koji podrazumeva da kućni poslovi isključivo pripadaju ženama, a odmah zatim i društveni pritisak da žene porodicu stave ispred karijere. Kada se odreknu karijere, one postaju finansijski zavisne od partnera, dok se njihov doprinos u domaćinstvu novčano ne vrednuje. Ovo pogotovo predstavlja prepreku ženama koje žele da se rastanu od svojih partnera, bilo zbog nasilja u porodici, bilo iz drugih razloga, jer im ekonomska nesamostalnost ograničava mogućnosti. Pravilnik o metodologiji za obračun neplaćenog kućnog rada, koji je donet na osnovu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, predviđa konkretan način vrednovanja i obračuna kućnog rada, kao i mogućnost ostvarivanja prava na zdravstveno osiguranje po tom osnovu. Obustavljanjem primene Zakona prestaje da važi i svaki njegov podzakonski akt, uključujući pravilnik.

(NE)SIGURNE KUĆE

Zakon obuhvata članove koji se odnose na podizanje svesti o nasilju nad ženama, podršku žrtvama, rad sa nasilnicima, evidenciju broja zaposlenih žena, dostavljanje izveštaja od strane poslodavaca, kao i na kraju — finansiranje sigurnih kuća. One postoje na nekoliko lokacija u Srbiji, ali u nedovoljnom broju. Prema broju stanovništva, trebalo bi da postoji oko 700 kreveta, a ima ih oko 200. Problem je i finansiranje. Ukoliko žrtva potraži smeštaj, u slučaju da on postoji samo u drugoj opštini, trošak snosi Centar za socijalni rad, zbog čega oni izbegavaju da je smeste u sigurnu kuću.

„To je ozbiljan trošak. Najveći problem imamo sa tim kako će se finansirati sigurne kuće, a kako rad sa nasilnicima, odnosno počiniocima nasilja. To nigde nije bilo definisano do ovog Zakona”, ističe Vanja Macanović. Dodaje da je predlog Autonomnog ženskog centra bio da sigurne kuće ne budu vezane za lokal već da postanu regionalne, te da sve opštine koje gravitiraju ka tom regionu učestvuju u finansiranju tih kuća. “Drugim delom bi trebalo da se finansiraju iz budžeta Srbije kako bi bile dostupne svim žrtvama nasilja. Naš zahtev za finansiranje je bio prihvaćen, ali je izmenjen u fazi u koju nismo imale uvid, pa smo za te izmene saznale tek kada je predlog stigao u Skupštinu. Programi za rad sa nasilnicima su ostali takvi da se finansiraju iz budžeta. Zašto je to dobilo prednost u odnosu na finansiranje sigurnih kuća?”

Posebna odredba Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koja do sad nije postojala, jeste personalna asistencija koja je potrebna ako je nasilje učinjeno nad ženama sa invaliditetom. One spadaju u posebnu grupu jer zavise od nasilnika. Zato što nema ko da brine o njima, nasilje i ne prijavljuju.

RODNO OSETLJIV JEZIK – ČLAN, A NE ZAKON

Ceo Zakon o rodnoj ravnopravnosti je kritikovan zbog člana o rodno osetljivom jeziku, koji su mnogi pogrešno nazivali zakonom. Kritike na ovaj član su uputile razne institucije, između ostalih Odbor za standardizaciju srpskog jezika i Matica srpska, koji su dali obrazloženje 2021. godine zašto rodno osetljiv jezik nije potreban.

„Neutralnost generičkog muškog roda u srpskom jeziku predstavlja lingvističku činjenicu: gramatike srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi saopštavaju da imenice koje znače vrstu, zvanje ili zanimanje označavaju bića oba pola, bilo da su gramatičkog ženskog ili muškog roda”, stoji u saopštenju. Odbor za standardizaciju srpskog jezika je prošle godine, u saopštenju, kritikovao medije i sve koji koriste rodno osetljiv jezik, navodeći da nema potrebe za tim pošto je Zakon obustavljen.

Profesorka Filološkog fakulteta Jelena Filipović smatra da standardni jezik nije prirodan jezik, već on predstavlja rezultat procesa donošenja odluka o tome šta je u jeziku prihvatljivo, a šta nije. U tom smislu, ona tvrdi da jezik zavisi od toga ko ga konstituiše. U ovom slučaju, to su bili muškarci.

„Ne mislim da to treba posmatrati iz neke perspektive mizoginije, da je neko svesno i namerno isključio žene iz javnog diskursa. Jednostavno, žene u to vreme nisu mogle da obavljaju funkcije koje obavljaju danas, pa za drugim oblicima nije ni bilo potrebe. To što oni zovu lingvističkom činjenicom – da je muški rod neutralni rod – jednostavno je posledica društveno-istorijskog konteksta u kome se standardni jezik pojavljuje kao ključno sredstvo komunikacije i to ne može da se upotrebi kao argument”, ističe Jelena Filipović.

Ona navodi i da je jezik jotvoren sistem koji se zbog neprestane interakcije među ljudima menja i dobija nove potrebe, zbog čega je logično zaključiti da će dobiti forme i oblike koje ranije nije posedovao.

No, posebno ističe da nijedna intervencija na jeziku ne treba da ide kroz zakon. Promena, po njenom mišljenju, ne treba da krene od institucija, već od korisnika jezika i kroz promovisanje preko medija.

„Verujem da se svaka jezička promena događa tako što počne od jedne osobe ili jedne male zainteresovane grupe, zajednice koja međusobno komunicira po principu dobre volje i poverenja”, zaključuje Jelena Filipović.

KROV I TEMELJ

Zakon o rodnoj ravnopravnosti trebalo je da bude temelj, odnosno okvir koji bi uticao na prilagođavanje drugih zakona u postizanju jednakosti, naglašava Vanja Macanović. „Zakon bi stvarao obavezu da se ostali zakoni koriguju pa mi nije jasno zašto se ceo Zakon stavlja van snage zbog tri sporna člana kada je važan zbog mnogo drugih članova”, zaključuje na kraju Vanja Macanović. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog do objavljivanja ovog teksta nije odgovorilo na pitanja o daljoj sudbini Zakona.

Tekst je nastao kao deo programa Škole digitalnog novinarstva Fondacije Slavko Ćuruvija.