“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Subota, jedna od vrelijih od početka godine. Pijačni je dan u Pirotu, a otud i reka ljudi koja prolazi ulicom Trga republike noseći cegere pune svežeg povrća, voća, sira, rakije… Mladih ni na vidiku. Sve je tog dana trebalo da bude uobičajeno – ništa novo u Pirotu. A onda se nešto posle 10 časova ujutru, mala grupa studenata iz Niša okupila kod česme Guševica. Pogled Piroćanaca koji su se u tom trenutku našli na pijaci mogao je lako da sklizne na štand postavljen ispred česme, a na kom je velikim slovima pisalo “Pričaj sa studentom”.
AUTENTIČAN DIJALOG
Veliki broj ljudi radoznalo gleda u studente u zelenim prslucima sa mnoštvom načičkanih bedževa. Mora da većini nije jasno o čemu se radi. Ukupno šestoro mladih došlo je iz Niša. Početna stanica okupljanja je bio Elektronski fakultet, a oko 9 ujutru su krenuli za Pirot. Tamo ih je sačekalo još troje studenata i sve je već bilo skoro spremno za još jednu u nizu akcija “Pričaj sa studentom”.
Vuk, student Elektronskog fakulteta i jedan od glavnih inicijatora te akcije, objašnjava za “Vreme” kako su inspiraciju pre svega dobili od srodne studentske inicijative “Student u svakom selu”, sa kojom su imali priliku da sarađuju. Iako su u pitanju dve veoma slične akcije, studenti beogradskog Univerziteta obilaze gradove, opštine i sela, uglavnom pokrivajući severni deo Srbije, dok studenti iz Niša, kako Vuk kaže, obilaze jugoistok Srbije. Pirot im je već 29. lokacija (tačnije, tamo su bili u subotu 14. juna, a do momenta kada ovaj tekst bude u štampi, proći će i 30. jubilarna akcija – u Kuršumlijskoj banji).
Akcija je zamišljena tako da studenti posećuju sela oko Niša, opštine i gradska naselja u blizini i nekoliko sati razgovaraju sa meštanima, bez obzira na to da li uživaju njihovu podršku ili ne. Jedan od ključnih ciljeva jeste objasniti onima koji ih ne podržavaju šta oni kao studenti zapravo rade, za šta se bore i kako nije sve što čuju na određenim (čitaj: prorežimskim) medijima istina. Akcija služi i da studenti čuju meštane, da ih saslušaju i razumeju koji ih to problemi tište u njihovom mestu.
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže Vuk za “Vreme”. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i da pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.”
“DOBRO DOŠLI U MESTO UTIHNULIH”
Iako su ih pirotski profesori i nastavnici gostoprimljivo dočekali – sačuvali su im mesto na koje su posle postavili štand i tokom tih nekoliko časova donosili im osveženje i užinu, te su poput posrednika u razgovoru sa lokalcima – studenti se ne zaustavljaju samo na tom štandu. Odlučuju da ovog puta prošetaju duž ulice kod pijace i parka Tijabar i da – umesto da građani priđu sami – studenti ipak priđu njima.
“Dobar dan, da li biste pričali sa studentom?” rečenica je koja se ponavlja tog dana na desetine puta. Reakcija su različite. Počev od one “ne znam ništa, pitajte mlađe”, preko “ali ja sam već star”, do “sklanjajte se, zaklanjate mi štand”. Tu su i stariji muškaraci sa kačketima na kojima piše “Pirot ne sme da stane” i oni srditi koje zanima ko i koliko “plaća” studente. U jednom trenutku, dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno – “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje”, kao i “na vreme se okanite ovoga što radite”. Međutim, studenti, uprkos optužbama i predrasudama koje vlast i određeni mediji o njima uporno stvaraju i zalivaju od prošlog decembra, mirno stoje, slušaju svoje sagovornike u gledaju ih u oči. Slušaju psovanje i uvrede, ali ne uzvraćaju istom merom. Jednostavno, zahvaljuju se na razgovoru i nastavljaju dalje.
Kako bi znali kako da reaguju na već pomenute uvrede i optužbe, kao i kako da razgovaraju sa onima koji ih ne podržavaju te kako da im priđu, studenti – pre nego izađu na svoj prvi teren – moraju da prođu kroz obuku Izviđačke radne grupe pri Elektronskom fakultetu u Nišu. Njih tamo obučavaju oni studenti koji su već bili na nekoliko akcija, te mogu da podele svoje iskustvo i savete.
Studentkinji Jani sa Fakulteta umetnosti u jednom trenutku prilazi čovek i daje joj kovertu sa pismom. Na koverti stoji “Pismo iz Ćacilenda na jugoistoku”; pismo počinje rečima: “Studenti, dobro došli u mesto utihnulih ljudi”. Posle reporterka “Vremena” saznaje da je to bio jedan pirotski pesnik, veoma glasan u svojoj podršci studentima, kao i član pirotskog zbora, i moderator onomad kada je Pirot proglasio Vučića personom non grata. I on nosi veliki deo zasluge za to što su studenti prvi put svojom akcijom obuhvatili Pirot. “Ovo je prva poseta studenata ovakve vrste Pirotskom okrugu. Ono što od jutros mogu da primetim jeste da su studenti sa obe ruke uzeli osinjak i tresu ga”, kaže on.
Nekoliko metara dalje, Vuk razgovara sa osamdesetogodišnjom staricom koja prodaje sir. Njena penzija je 30000 dinara, i primorana je, kako kaže Vuku, da se sa 80 godina peče na vrelom asfaltu na pirotskoj pijaci.
“Odmorite se malo i budite sa unucima.”
“Radim ceo život i slažem se, treba mi odmor”, odgovara starija žena dok briše znoj.
A ovo su samo neki od problema na koje su se meštani Pirota požalili niškim studentima. Od niskih plata, stanja u privredi, nefunkcionisanja institucija, odlaženja mladih ljudi u inostranstvo, pa do onog najučestalijeg – straha, prvenstveno od režima.
POMIRENJE GENERACIJA
Iako nije manjkalo negativnih i neprijatnih komentara, studenti kažu da ih ništa od toga nije iznenadilo. Kako ističu, na to su pripremljeni. S druge strane, jeste ih iznenadila količina podrške koju su dobili upravo u Pirotu – prvom gradu sa demokratskim predsednikom opštine. Na tu atmosferu značajno su uticali i profesori i nastavnici koji su ih dočekali, a koji su im i pomogli da dođu u Pirot i vrate se za Niš, ljudi koji su im pružali ruku i uputili ohrabrujuće reči. Da je teško i naporno, jeste. “Razgovor sa ljudima ne samo da ume fizički da bude težak, nego je i psihički iscrpljujuć, jer dajemo sebe emotivno i mentalno. Ali kada nas ovako dočekaju ljudi, pričaju sa nama, pruže nam podršku, zagrle nas, to nam i daje energiju da nastavimo i ne stanemo dok ne posetimo svako selo”, kaže Vuk za “Vreme”.
Studentkinja Jana je mišljenja da su mnogo glasniji ljudi koji ih ne podržavaju, jer, kako objašnjava, imaju svoje motive za ulazak u priču sa studentima, pogotovo ako se sa njima ne slažu. Ti ljudi viču iz daljine i dobacuju, dok oni koji stoje uz studente sami prilaze i rečima i delima pokazuju da se bore za bolje i pravednije društvo.
Moguće da je i sama lokacija – pijaca kod česme Guševica – okupila više onih glasnijih i nepristojnih, s obzirom na to da, kada se sa studentima Janom i Aleksandrom uputimo ka Pirotskom keju, nijedan razgovor sa meštanima više ne liči na one opisane na početku. To su sada smireni razgovori u hladu, između drvoreda kod reke Nišave i na glavnom Trgu u centru, gde su studenti pomerili svoj štand. Ima ljudi koji se slažu sa studentskim idejama i vrednostima, kojima ne prijaju gužve u gradu i blokada raskrsnica, ali koji uprkos tome strpljivo i smireno razgovaraju o tome sa studentima, bez napetosti i galame, pokazujuću spremnost da nekog saslušaju do kraja.
“Pričaj sa studentom” više liči na akciju generacijskog pomirenja. Uspeli su studenti da kulturom vođenja dijaloga i diskusija sa starijima, uzdržanošću i strpljenjem, pokažu da makar neko brine o njihovim problemima. Prilazili su ljudima i pitali ih kako žive, pokazujući da u ovom društvu više nema prostora za izbegavanje neprijatnih tema.
A pre nego što je otkucalo 14 časova, kada treba da rasklope štand i spakuju se za povratak, odlučuju studenti da naprave još jedan krug. Njih dvoje prilaze uličnom sviraču sa gitarom u ruci.
“Je li to ima opet neki protest ili?” odmah zausti čovek, i pre nego što mu se obrate studenti. Verovatno jer je primetio da nose zelene prsluke.
“Ne, ne. Mi smo studenti iz Niša, došli smo malo u Pirot da popričamo sa građanima, da vidimo kako je kod vas”, kaže studentkinja i tako započinje jedan od poslednjih razgovora sa građanima toga dana. Kao i svi prethodni, i ovaj je bio prožet intimom i ogoljenošću pred problemima koji ih tište. Pre nego što će se rastati, studenti zahvaljuju svom sagovorniku, a on, smeškajući se, odgovara: “Sve najbolje i samo pumpaj.” Zatim prstima prelazi preko žica i nastavlja da svira.
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
