Šta sve podseća na Musolinija

...

Inspirisani Vučićevim javnim nastupima, režimski tabloidi ne prestaju da vode besprizornu kampanju protiv studenata. Vrhunac je najava studentskog marša na Beograd i poređenje sa maršom Musolinijevih fašista na Rim i zauzimanje svih institucija. Iako se činilo da Vučićevi mediji, pa ni sam Vučić, ne mogu da iznenade bilo kakvom izjavom ili objavom, ovo je ipak bilo šokantno. Nenadležni predsednik moli, preklinje studente da razgovaraju, a istovremeno, on i njegovi tabloidi uporno pribegavaju represiji, uvredama i medijskom linču.

Šta, u stvari, podseća na Musolinija: studentski marš ili državni razlog Aleksandra Vučića?

I studenti i Vučić se pozivaju na državu. Studenti hoće uređenu demokratsku državu i društvo pravde, Vučić hoće državu u kojoj on odlučuje sam o svemu. Pa, ko tu podseća na Musolinija?

Studenti hoće državu u kojoj postoji odgovornost, Vučić umesto odgovornosti nudi dobre namere i državni razlog, isto ono što je nudio i Benito Musolini. Država je sve, pojedinac je ništa – to je, u najkraćem, državni razlog. Ako se uz to ima u vidu da je Vučić sledbenik Luja XIV i njegovog “Država to sam ja”, onda kao rezultat dobijamo frankenštajnsku verziju državnog razloga: ja sam sve, svi ostali su ništa. To je Vučić i rekao članovima SNS-a na javnom skupu, a to isto svojim ponašanjem poručuje i svim građanima Srbije.

Teorija državnog razloga samu državu tretira kao vrhovni autoritet koji je iznad svega i svakoga. Nekada se državnim razlogom legitimisalo državno nasilje i svaka vrsta zloupotreba vlasti. Moralni i pravni obziri nisu bili nikakav ograničavajući činilac vladavine puke sile, a Makijaveli je govorio da “ako vladara optužuju činjenice, opravdava ga rezultat”.

Sve, počevši od poseda, preko duša, do samih života vredno je žrtve za takvu državu. Patriote su oni koji to prihvataju, a neprijatelji oni koji to ne prihvataju. “Cilj opravdava sredstvo” poznata je krilatica makijavelističkog državnog razloga, koji je iznad javnog interesa, iznad morala, pa i iznad elementarne logike.

Ovo je vekovima daleko od onoga što je demokratska država danas i od kriterijuma koji jedan poredak i jednu vlast čine legitimnim.

Državni razlog ili “viši državni interes” je i dan-danas deo različitih ideologija i populističkih narativa i često se koristi kao pravdanje nedemokratske prakse, pa i strahovlade. Kreiranje slike o neprijateljima i pravdanje razlozima nacionalne bezbednosti deo su politika mnogih nedemokratskih režima, ali i populističkih vlasti u demokratskim državama. Ono po čemu je Srbija posebna jeste da su prijatelji istovremeno i neprijatelji. Sve zavisi od toga kome se zvaničnici obraćaju. EU i Zapad su nam partneri i prijatelji kada su tu njihovi zvaničnici; čim odu, postaju meta režimskih tabloida i neprijatelji koji hoće da unište Srbiju.

Šta se, u stvari, krije iza državnog razloga?

To da je država sve, a pojedinac ništa Vučić je simbolički demonstrirao preko “Svesrpske deklaracije”, a potom i preko “Vojvođanske deklaracije”. Vučić, čovek-država, vlada preko deklaracija, a Ustav koristi kao švedski sto: uzima sa njega samo ono što mu se sviđa.

U očajničkoj potrazi za podrškom, Vučić u emotivnom zanosu izgovara reči na kojima bi mu zavideli diktatori iz raznih epoha svetske istorije. “Živimo za Srbiju. Bez Srbije smo samo bića koja dišu”, rekao je uoči usvajanja “Svesrpske deklaracije”.

U vreme kada je trebalo pomeriti fokus pažnje sa iskopavanja litijuma i građanskog nezadovoljstva, sa dodatnog zaduživanja radi koruptivnih projekata, kada je trebalo skrenuti pažnju sa severa Kosova – pojavila se niotkuda “Svesrpska deklaracija” kojom se poziva na odbranu nacionalnih interesa.

S obzirom da je u pitanju “svesrpska”, dakle, da je sveobuhvatna – činilo se da će biti univerzalni lek za deficit patriotizma u javnoj sferi. Međutim, vrlo brzo posle “Svesrpske” pojavila se “Vojvođanska deklaracija”. Prvo što vam padne na pamet: pa zar Vojvodina nije deo sveobuhvatne “Svesrpske deklaracije”? Otkud sad potreba da se pravi posebna deklaracija za Vojvodinu? I kako to da se nije pojavila u vreme kada je Vučićev prijatelj Orban pokazao mapu velike Mađarske sa sve Vojvodinom? I najzad, otkud ponovo potreba da nešto što je zapisano u Ustavu bude dodatno garantovano deklaracijom?

Naravno, opet je u pitanju državni razlog – ugrožavanje od strane unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Opet je u pitanju skretanje pažnje sa stvarnog problema na izmišljeni problem. Ovoga puta trebalo je preusmeriti pažnju sa studentskih i građanskih protesta na navodno ugrožavanje nacionalne bezbednosti. No, čini se da je sve manje onih koji tu priču uzimaju za ozbiljno. Umesto da pokaže snagu, “Vojvođanska deklaracija” pokazala je slabost režima.

Snaga patriotizma nije se pokazala u Sremskoj Mitrovici gde su došli samo oni koji brane privilegije i oni koji su plaćeni da tamo dođu, nego u Kragujevcu gde se okupila mladost Srbije podržana od svih generacija i društvenih slojeva.

Autor je saradnik Instituta društvenih nauka