Razlozi za optimizam

Mi danas razumemo optimizam kao važnu psihološku varijabilu i nauka mu posvećuje sve više i više istraživanja. Redovno se ispostavlja da je optimizam povezan s pozitivnim ishodima, osobinama i stanjima, pa bi trebalo očekivati čak i porast naučnog interesovanja.

U prirodi se optimizam na izvestan način podrazumeva. Sve što živi mora, makar i nesvesno toga, da bude optimistično. Kretanje života, njegova sila, suštinski je optimistično i nema vremena za sumnje, strahove i pesimizam… Biljke rastu, ptice lete, ribe plivaju – niko od njih ne nosi ni trag pesimizma u sebi, svi žive “čisto prerastanje”. Kad naiđu na prepreku, niko od njih ne jadikuje, samo traže način da je zaobiđu, iskoriste, probiju… Život nosi ono što bismo mi ljudi nazvali optimizam kao svoju neizostavnu komponentu.

PESIMIZAM, GREŠKA SNAŽNOG IMPULSA

Pesimizam deluje kao jedna od grešaka koje su došle sa svešću. Kada je Homo sapiens stekao kapacitet da zaključuje i planira, da se seća bolesti i smrti bliskih osoba, počele su crne slutnje i doživljaj beznadežnosti. Ako živite samo u sadašnjosti, pesimizam je ne samo nepotreban već i nemoguć. Ideja pesimizma jeste da očekujemo negativne ishode, dakle da nam je um fokusiran na budućnost i probleme koji bi mogli nastati jednog dana. Sadašnjost je borba – i kad boli, borim se da bol umine; budućnost može biti mrak – bol koja još nije nastupila, a možda nikad i neće, može delovati kao nešto što će mi uništiti čitav život.

Još jedan detalj koji ukazuje na paradoksalnost ove situacije jeste odsustvo proporcije između toga koliko je optimizam važan i koliko je ljudi konstantno pesimistično povodom manje-više bilo koje novine. Ne verujem da samo iskustvo jednog psihoterapeuta pokazuje da mnogi ljudi na svaku vest reaguju pripremom za “katastrofični scenario”, često tim katastrofičniji što je vest bila bolja. Najveći broj njih lako stiče uvid u ovaj paradoks, ali opet ništa ne mogu da promene, kao da je snaga impulsa koji ih gura u pesimizam ogromna, ili čak nepobediva.

KO NAJDALJE SKAČE

Zahvaljujući istraživanjima u oblasti pozitivne psihologije, mi sada znamo mnogo o uticajima optimizma. Teško je doći do univerzalnih zaključaka, ali optimizam je obično značajno povezan s ekstrovertiranošću, stabilnošću, otvorenošću i religioznošću, kao i sa odsustvom mentalnih poremećaja i suicidalnosti. Ono što kvari sreću u ovako lepoj slici jeste negativna korelacija optimizma s rezultatima na testovima inteligencije.

Važno je naglasiti da optimizam nije isto što i nada. On nije osećanje, već dispozicija, stav prema svetu. Optimistična osoba ne gaji specifičnu nadu da će uspeti u važnoj aktivnosti ili da će joj se ispuniti važna želja. Ona optimistično gleda na čitav svet svakog dana, mada se stepen optimizma može razlikovati i među ljudima i u istoj osobi, u zavisnosti od okolnosti i iskustva.

Optimizam vodi jačoj volji i većem uspehu, verovatno zato što nam omogućava da na raspolaganju imamo više energije. Gotovo svako zna još od detinjstva da dalje skače onaj ko veruje da će moći daleko da skoči. Nasuprot tome, optimizam uništavaju depresivnost i anksioznost, pa praktično ne postoji niko ko se bori protiv ovih nedaća a da istovremeno nije i pesimističan. I kao što je depresija naličje vitalnosti, tako je optimizam i vitalnost zapravo teško razlikovati. Zajedno s ovim verovatno dolazi i stabilno i realistično samopoštovanje, pošto nam ono pruža veru da ćemo moći da rešimo probleme nalik onima koje smo ranije rešavali, a potom i implicitno pouzdanje u to da umemo da rešavamo probleme. Optimizam je jednako povezan sa telesnim zdravljem i opštim doživljajem dobrobiti.

BORBA DO POSLEDNJEG DAHA

Posebno je pitanje možemo li nekoga da vaspitamo, ili utreniramo, da bude optimističan. Ovde ne mislim toliko na psihoterapiju koliko na svet sporta. Poznata je, na primer, definicija koja se pripisuje jednom engleskom profesionalcu, a po kojoj je fudbal igra jedanaestorice protiv jedanaestorice u kojoj na kraju uvek pobede Nemci. Optimizam bi morao biti sastavni deo stava da nikad ništa nije unapred izgubljeno i da vredi boriti se do poslednjeg trenutka. Ali, još jednom, kako usaditi takvo uverenje u mlade ljude, tako da zaista veruju da ništa nije izgubljeno, bez obzira na to ko im je protivnik? Da li je dovoljno dosledno ponavljati tu poruku na svakom treningu i utakmici?

Izgradnja timova koji neće odustati do poslednjeg trenutka ne mora, naravno, da bude ograničena na sportove. Koji god da se problemi rešavaju, a posebno ako treba spasiti nečiji život, svaki pesimizam i kolebanje mogu biti pogubni. Svako “Ne!”, sumnja u sebe, “Neću uspeti”, “Ja ovo ne mogu”, “Nisam ja za to” – sve može biti dovoljno za poraz i slom. Zato timski duh ne znači samo uzajamno čitanje misli već i borbu do poslednjeg dana, makar u pitanju bio i poslednji let lopte. Možda svakom takvom timu treba odličan vođa koji inspiriše optimizam i kad uspeh deluje nedostižno, ili čak jedan na terenu i jedan pored njega, da bi ovo bilo ostvareno.

KO SE NADA U SRBIJI

Mnogo je izgovora koje ljudi koriste da bi izbegli borbu, da bi ubedili i sebe i druge da nade i razloga za optimizam nema. Najpre da je u pitanju ono što se govori o takozvanom principu manjeg otpora: bolje je ne rizikovati i pokušavati nešto nepoznati i neizvesno, kad ono što već imamo nije najgore na svetu i već sam se na njega navikao. Možete ovo objašnjavati kukavičlukom ili nedostatkom samopouzdanja, ali to je, makar jednako toliko, pesimizam, duboko uverenje da neću uspeti, da će mi, po pravilu, propasti ono što pokušavam da ostvarim.

Sve što ovde opisujem dešava se i velikim grupama. Problem s razumevanjem optimizma ne donosi nam samo njegova negativna korelacija s inteligencijom već i one s većinom indikatora “zdravog” društvenog uređenja. Istraživanja pokazuju da su narodi (u proseku) optimističniji tamo gde se živi siromašnije, s višom stopom korupcije i nejednakosti, s manje razvijenom demokratičnošću. Zvuči kao da su žitelji razvijenih zemalja razmaženi i teško im je da poveruju da bi im moglo biti bolje, dok tamo gde se živi teško, mora biti očekivanja da budućnost nosi poboljšanja i napredak.

Ima, nažalost, i većih problema. Možemo se pitati kako kao narodi prolazimo kroz krize. Da li dozvoljavamo da budemo asimilovani, zato što nemamo dovoljno snage i optimizma da ćemo sve izdržati i na kraju pobediti? Da li preživljavamo okupaciju i ropstvo? Više puta sam tokom poslednjih desetak godina slušao nemačke istoriografe kako govore i pišu o tome da srpski narod danas i onaj koji je robovao pod Turcima nisu nikako povezani, kako su Turci uništili srednjovekovnu srpsku državnost. I koliko god ovo moglo da zvuči kao osveta ili nipodaštavanje, pitam se kako narodi koji ni izbliza nisu toliko dugo bili pod tuđom vlašću koliko su sami druge držali pod svojom mogu da razumeju takvu izdržljivost i nepokolebljivu veru u to da svaki zulum jednom mora proći.

Koliko je moralo biti dana kad je bilo lakše i razumnije odustati i od Kadinjače i od Cera i od ustanaka protiv Turaka, a neki ljudi nisu odustali, ne toliko zbog inata koliko zbog pouzdanja da mora biti bolje, zbog optimizma u susretu čak i s gotovo izvesnom smrću.

Nisam ni istoričar ni etnolog, ali mislim da bi se opravdano moglo reći kako se narod u Srbiji neverovatno žilavo opire svakoj spoljnoj okupaciji, dok lako popušta pod unutrašnjom autokratijom. To je, nažalost, samo opis i nimalo mi ne pomaže da razumem kako su, na primer, isti ljudi bili deo herojskog antifašističkog otpora i nedugo nakon toga postali puni straha od “svojih”, neuporedivo lošije opremljenih i obučenih no što su bili zloglasni okupatori. Zvuči možda glupo, ali kao da nam je lakše da prepoznamo i jasno odredimo neprijatelja kada je on stranac i tada smo, čini se, sposobni i za teško zamislive žrtve i za pobede koje deluju gotovo neverovatno. Ali kad god nam se desi neki Tito i on zapreti nekim Golim otokom, to postaje kraj hrabrosti, nema organizovanog otpora, ćuti se i rizikuje isuviše malo da bi promena poslala moguća.

MLADALAČKI POLET, BRIGE STARIJIH

Ključno pitanje je, naravno, kako oceniti aktuelni trenutak. Imali smo period nakon početka studentskih protesta, kada je delovalo da se nada probudila i ljudi su ponovo pokazivali dobrotu i solidarnost. Važno bi bilo razumeti zašto toga nije bilo u periodu nakon “Savamale”, prvog javnog državnog udara? Ili zašto tog buđenja solidarnosti nije bilo, najkasnije, nakon “Ribnikara”?

Gde je bio optimizam tokom tih nekoliko godina, kako su vikanje i pretnje jednog uzurpatora vlasti uspele da uliju strah gotovo svima osim nekolicini satiričara (dakle, između ostalog, generalima, vojnicima, policajcima, roditeljima)? Kako se raširi i učvrsti uverenje da nema nade, da je besmisleno boriti se, da su protivnici izrazito moćni i vešti, ili da su izuzetno zli, a zlo je opasno, kako protiv njega? A da je istovremeno očigledno da ti isti ljudi ni pločice na trotoaru ne umeju da postave, a da ne govorimo o podizanju ćevapa sa roštilja!?

Nemam nikakve istraživačke rezultate na raspolaganju, ali je moj utisak iz privatnih razgovora da je optimizam sada u Srbiji vrlo jasno uzrasno podeljen. Mladi se pripremaju, organizovani su, ne prestaju da rade i uče, deluju poletno i gotovo nepobedivo. Među starijima ima sumnji i strahova uprkos željama, briga praćenih pozivanjem na ranija iskustva, kao da nije očigledno da su ovi studentski protesti organizovani i vođeni bolje nego bilo koji do sada.

Važno je ne dozvoliti da optimizam bude preteran, da nas navede da budemo nedovoljno razumni i oprezni. Ipak, ovi protesti i predstojeća pobeda moraju biti iskorišćeni kao zamajac optimizmu i veri u to da će i predstojeće političke borbe u izgradnji pravne države i političkog društva biti dobijene.

Autor je psiholog