Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Više od dve nedelje specijalne policijske snage Srbije i Crne Gore bezuspešno tragaju za Alijom Balijagićem, višestruko osuđivanim kriminalcem i ubicom koji se krije po vrletima na graničnom području između dveju država. Ovaj čovek, koji bi u normalnim okolnostima bio za godinu dana penzioner, robijao je u par navrata gotovo više decenija zbog pljački, silovanja, a potraga za njim pokrenuta je posle dvostrukog ubistva brata i sestre, Jovana i Milenke Madžgalj u bjelopoljskom selu Sokolac. Već danima, u planinskim selima oko Prijepolja, Čajetine, Bijelog Polja, sa obe strane granice ljudi su u velikom strahu. Mrak pada veoma rano, zaseoci su razbacani po planinama, a svedoci govore o povremenom pojavljivanju ovog hajduka, verovatno jedinog u Evropi u 21. veku.
Veoma je neobično posmatrati kako savremeni mediji masovne komunikacije funkcionišu kada se suoče sa delom naše mračne tradicije. Naime, hajdučija je deo naše patrijarhalne, nacionalne epike, to je borba za slobodu protiv turskog zuluma, to je priča o nacionalnom identitetu, dašku slobode u doba osmanske okupacije, priča o čojstvu i junaštvu, junacima koji su od Mitrova danka zimu zimovali u planinama pod zaštitom jataka.
Ništa od toga nećete naći u priči o ovom sociopati, čoveku koji jednostavno nije bio spreman za život na slobodi. Njegov slučaj prikazuje mračnu stranu tog mita jer su njegovi zločini psihopatski potpisi koji otkrivaju potpuno odsustvo kontrole emocija, impulsa i nagona. U pljačkama je otimao novac i predmete koji vrede par hiljada dinara, silovao je staricu od 75 godina, a u nekoliko navrata je ozbiljno povredio i pretukao ljude koji su pokušali da mu pruže otpor. Nema apsolutno ničeg romantičnog niti pozitivnog u liku i delu Alije Balijagića, pa se po tome možda samo uklapa u ulogu antiheroja u popularnoj kulturi. Njegova esencija koja može da intrigira je nekakva primitivna žudnja za apsolutnom slobodom koju predstavlja njegovo bežanje od policije i skrivanje po planinama. On je nekakav antipod Gorskom Caru, zaštitniku nejači, njegova mračna i ubilačka Senka.
Alija Balijabić nije ni Rambo, iz savremenog mita o PTSP veteranu, mada se u tom kraju krvarilo i ratovalo tokom devedesetih kada su različite paravojske špartale granicom između Srbije i Crne Gore. Međutim, u ovom slučaju, nasilje je jedina forma koju Alija razume i koristi. Sličnost se može pronaći samo u nemoći dveju država i još pre njihovih institucija da izađu na kraj sa njim. Do zuba naoružani, maskirani specijalci, dronovi, termokamere, specijalni psi tragači, kvadovi, ne mogu da pronađu 64 godine starog kriminalca u zimskim uslovima. Alija je zapravo pokazao nemoć države da sprovodi zakon, a pre toga da putem suda i zatvora pokuša da promeni prestupnike i socijalizuje ih. Umesto toga, uvek kada bi se našao van zatvora, on je nastavljao da čini zločine. Čudno je kako to niko nije shvatio tokom godina njegovog robijanja.
Alija Balijagić ne uklapa se ni u profil današnjih kriminalaca, koji u tom kraju decenijama švercuju drogu, oružje i ljude. Jedan policijski zvaničnik iz Crne Gore se proslavio bizarnom izjavom kako je Alija Balijagić “lice koje je izvršilo niz heterogenih prestupa, a njegovo stanište je divljina”. Ovaj parapolicijski jezik samo potcrtava čudan odnos medija koji počinju da o ovom psihopati govore sa dozom strahopoštovanja. Zvaničnici iz Srbije, među kojima su nadležni ministar Dačić, ali i predsednik Vučić, već su više puta pogrešili kada su rekli da je hvatanje Balijagića samo pitanje dana. Naravno, pre ili kasnije biće uhapšen, ali postaje čudno kako sa dužinom potrage, oni koji ga hvataju postaju neozbiljni.
Balijagić nije ni Čaruga, koji bi bio nekakva prasocijalistička varijanta Robina Huda, otimajući od bogatih i deleći “blago” sirotinji raji. Nije ni Kuduz, čija priča je postala predložak za igrani film Ademira Kenovića, po scenariju Abdulaha Sidrana u predvečerje rata u Bosni. Alije se jednako boje i pravoslavci i muslimani.
U TV prilozima iz ovog kraja, žitelji su u tolikom strahu da je jedan od gorštaka koji ga je sreo u šumi tražio da mu lik bude skriven i glas promenjen kao da se radi o svedoku u Hagu. Ovi ljudi dobro znaju da su u planini i šumi vlast i policija daleko, a Alija može da iskoči iz svakog drveta ili žbuna. Zamislite strah da vas Balijagić vidi na televiziji u kraju gde nema ljudi, a televizori su još ređi. Policija obilazi kuće i prateće objekte na napuštenim imanjima i razgovara sa retkim stanovnicima ovog kraja. Ova priča zapravo nema drugačiji kraj od činjenice da će Aliju u jednom trenutku uhvatiti i vratiti u zatvor, ili ga ubiti, ili će nestati u gudurama na zimi među zverima. Veoma sumnjam da bi ovakav čovek mogao da ima jatake koji bi dobrovoljno rizikovali život i slobodu da bi ga zaštitili i pružili mu skrovište. Ljudi ga neće prijaviti isključivo u strahu od osvete, što se već dešavalo u prošlosti.
Zato ovaj psihopata ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. Alija je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Studenti su pobedili u 22 grada, a SNS u svega dva. Bivša vladajuća partija zadržala je pak ogromnu većinu na Kosovu i u zatvorima. Štaviše, u zatvorima (gde su osvojili 66 odsto) broj glasova im je porastao u odnosu na 2023. godinu. Pojedini cene da do sledećih izbora taj procenat može skočiti i do 90 odsto. Zatim, u Novom Pazaru, SL je osvojio 38,7 odsto glasova, čime je ostvario bolji rezultat od stranke Rasima Ljajića za 18 odsto, a od Aleksandra Vučića za 20 odsto, što je značajan pokazatelj toga da je, između mnogih drugih, prevazišla i etničke i lokalne podele, koje su mnogi političari namerno gajili
Istraživanja pokazuju da je prava noćna mora promeniti sistem vlasti koji se zasniva na kontroli celog društva, od pravosuđa, preko regulatornih tela i državnih preduzeća, sve do mreža subjekata koji upravljaju javnom imovinom, a nalaze se izvan neposredne kontrole vlade. Ne zaboravimo da je vučićizam prodro do kontrole javnih toaleta
Intervju: Spasoje Vulević, bivši komandant Specijalne antiterorističke jedinice
“Instrukcije komandanata bile su da se spreme za odbranu institucija po svaku cenu”, kaže za “Vreme” Spasoje Vulević, koji navodi da je u izbornoj noći bilo angažovano oko 4000 policajaca. Govori o tome kako je izbegnut sukob sa građanima, šta je preko policijske radio-veze čuo 15. marta i zašto je odbio da SAJ izvede na blokade. Upozorava da se ne sme ponoviti greška posle 5. oktobra i da bez ozbiljne lustracije nema reforme policije
Dok izborni pobednici ne preuzmu dizgine, odlazeći režim drži razne poluge moći i ima vremena da još krade i zametne tragove. Naprednjaci u deluziji čak tvrde da će biti obična opozicija. Ali, ništa od toga neće im proći glatko
Po Vučićevom dolasku na vlast otprilike pola Demokratske stranke prešlo je na mračnu stranu i mora im se priznati da su se, kao pravi konvertiti spremni da iskažu tvrdu lojalnost, naročito istakli. Evo Gorana Vesića, na primer. Ili onog ambasadora u Americi Dragana Šutanovca. O Nebojši doktoru Krstiću da i ne govorimo. Sada se, kao što vidimo, prvi preporučio – ni manje ni više – Milorad Dodik lično
Građani Srbije su izrekli politički sud. O nasilju, progonu, zloupotrebama, proneverenom novcu moraju da odlučuju oslobođene institucije na osnovu zakona
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
