Teško je proceniti koliko je Novosađana i drugih pristiglih iz Vojvodine i cele zemlje protestovalo u utorak uveče u Novom Sadu, ali svakako ih je bilo nekoliko desetina hiljada. Vrh kolone je – moglo se videti i na mrežama – pristizao na Trg slobode, a poslednji redovi su se još motali tu negde na Bulevaru oslobođenja, relativno blizu postradale Železničke stanice, koja će verovatno još dugo stajati neupotrebljiva zbog potencijalne opasnosti, ali i kao simbol velike tragedije, bahatosti, voluntarizma i pohlepe naprednjačke vlasti. Organizatori su pozvali građane da se okupe na, kako kažu, “mestu zločina”, a onda da došetaju do Gradske kuće i predaju zahteve za ostavkama premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Milana Đurića, te za krivičnu odgovornost onih koji su za tragediju direktni krivci. Oni koji poznaju Novi Sad znaju da trasa šetnje nije uopšte mala, par kilometara gore-dole.
Foto: Marija Janković…cisterna sa fekalijama,…
Na samom početku videlo se da su prisutni izuzetno besni i da je njihov gnev neuporedivo snažniji nego onaj “uobičajeni”, viđen tokom ranijih novosadskih protesta usmerenih protiv naprednjačke zloupotrebe vlasti, neregularnih izbora, uništavanja životne sredine, urbicida, “koronarne” politike ili ugrožavanja medijskih sloboda. Jeziva pogibija četrnaestoro ljudi ostavila je snažan utisak, a režimska spinovanja i dezinformacije, čije je bio cilj da zamaskiraju odgovornost vlasti – samo su uvećavali bes.
Usput su, u šetnji, nastradale prostorije Srpske napredne stranke, polupana su stakla, obojene su krvavom farbom… Prekriženi su likovi Vučića i Vučevića, a ispod njih je zapisano velikim slovima – Ubice. Zabeleženi su razni incidenti, pre svega između demonstranata i organizatora protesta koji su neuspešno pokušali da spreče da se prostorije uništavaju. Tu su se onda pojavili i neki momci, očigledno naprednjačkog sentimenta, koji su takođe branili prostorije. Srećom, osim razmene uvreda nije došlo do ozbiljnijeg fizičkog incidenta. Delovalo je da agresivni demonstranti nisu “ubačeni elementi” već “autohtoni” besni građani.
Foto: Marija Janković…pendreci i suzavac
Na Trgu slobode gužva i haos rasli su kako su demonstranti pristizali. Veliki broj policajaca nalazio se u Gradskoj kući. Izvedeni su prethodno dogovoreni performansi: Gradska kuća je obeležena krvavom bojom, a potom je odbornik Miša Bačulov izlio cisternu fekalija pred sedištem gradonačelnika Đurića. “Kako oni nama, tako i mi njima”, rekao je Bačulov.
Demonstranti su se potom podelili – oni agresivniji i znatiželjniji ostali su neposredno pred Gradskom kućom, a “obični” građani su se udaljili. Ubrzo su maskirani demonstranti počeli da razbijaju prozore, demoliraju okolnu imovinu, uriniraju na Gradsku kuću… Policija je odgovarala suzavcima. Organizatori su se odmah ogradili tvrdeći da su u pitanju “ubačeni elementi” čiji je cilj bio da na taj način omalovaže protest.
Foto: Marija Janković…
U Novom Sadu su naprednjački kriminalci 2020. godine demolirali Gradsku kuću sa istom namerom, tokom korona-protesta. Iako su kamere sve snimile, niko od njih nikada nije odgovarao. Nema nikakve sumnje da je u proizvodnji nasilja u utorak bilo dosta naprednjačke paravojske, videlo se to i po uvredama upućenim novinarima N1, i po tome što policija nije adekvatno reagovala i onda kada je morala. Ali, uopšte nije nemoguće da su im se pridružili i mnogi pravi protivnici režima. Gnev je veliki.
Ipak, organizovano nasilje nije uspelo da umanji ogroman i apsolutno opravdan građanski gnev. Ogromna većina građana došla je na mirne proteste i pokoji smislen performans, i ovo nije njihov par rukavica. Nasilnici su, reći će, oni protiv kojih se bore.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Šta studenti u plenumu misle – koji je najveći problem Srbije, šta ih najviše motiviše da istraju u protestu, koji je njihov stav prema političkim strankama, da li su za ulazak u EU ili ne, koliko je snažan njihov osećaj nacionalnog identiteta, da li su više konzervativni ili liberalni, kako se informišu, šta sve to može da nam kaže o budućnosti ovog društva i države… Ovo su samo neka od pitanja na koja odgovara najnovije istraživanje profesora Fakulteta političkih nauka Slobodana G. Markovića i Miloša Bešića
Šta su razlozi dugovečnosti protesta protiv Vučićevog režima? Na ovo pitanje odgovaraju sagovornici “Vremena” iz različlitih perspektiva, ali se jedan motiv provlači kod svih: uznapredovala nepravda i nepodnošljiva laž
Odbijanjem da raspiše prevremene izbore režim šalje implicitnu poruku svima koji su deo klijentističkog sistema: ako se izbori uporno izbegavaju, to je kao da su već raspisani – i izgubljeni. Što duže ta poruka ostaje neizrečena, ali prisutna, to će klijentistički sistem postajati sve slabiji
Intervju: Dušan Vučićević, vanredni profesor FPN-a
"Broj birača koji tvrde da su nekada verovali Aleksandru Vučiću, a da su sada prestali – sve je veći. Od nekih sedam odsto na ukupnom uzorku u februaru on takođe ima trend povećanja u prethodnim mesecima i sada iznosi već dvanaest odsto"
Egzit je počeo kao glas pobune, a izgleda da se njime i završava. Festival koji je rođen iz studentskih protesta 2000. godine, ove godine će simbolično zatvoriti svoje kapije zauvek – upravo zbog podrške studentima
Umesto da se okome na obolele ćelije, odbrambene ćelije srpskog organizma su se okrenule protiv zdravih ćelija. Lek je počeo da kola krvotokom, ali je proces ozdravljenja dug i neizvestan
Mitropolit žički Justin otvoreno je stao na stranu studenata i upozorio vlast da “moć nije data radi nasilja, nego radi služenja“. Šta je to trebalo arhijereju poznatom po tome da se kloni sukoba
Kao što je Šešelj početkom devedesetih potezao pištolj na tadašnje studente, tako Vučić na njihove pobunjene kćerke i sinove danas poteže svoje batinaše. Ista je to politika, samo prilagođena vremenu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Svi smo potreseni pogibijama koje su se dogodile u Novom Sadu. Razlog zbog koga je do njih došlo jeste nedostatak kontrolnih mehanizama i nezavisnih institucija, odnosno nužni rezultat toga u vidu neograničene korupcije i negativne selekcije. Oni direktno odgovorni nisu podneli ostavke i objašnjavaju da s tim “događajem” nemaju ništa. Oni samo pokušavaju da dobiju na vremenu, ne bi li se i na ovu strahotu zaboravilo, znajući da su sve institucije već obesmislili i da nema nikoga ko bi mogao da ih privede pravdi, kao što ga nijednom dosad nije bilo
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Nikada nisam video besmisleniju odluku od trodnevne žalosti u Vojvodini, dok je u ostatku Srbije ona trajala samo jedan dan. Gde to tačno teritorijalno prestajemo da tugujemo – kad pređemo most u Beškoj ili plačemo skroz do Banovaca? Paradoksalno, gledaoci u Vojvodini imaju klasičnu muziku i izmenjen program, dok na kanalima sa nacionalnom frekvencijom cepa veselje
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
