CIA i diplomatija uz pomoć Svetog Đorđa

...

Vilijam Berns je prvi karijerni diplomata koji je postao šef CIA, ali nije, kao što se misli, prvi šef CIA koji je diskretno posetio Beograd. Jedan je od onih izuzetno cenjenih državnih službenika koji su na najviše dužnosti postavljani uz nepodeljenu podršku demokrata i republikanaca.

Berns je bio ambasador SAD u Moskvi i Jordanu, pomoćnik državnog sekretara, podsekretar, a na kraju diplomatske karijere i zamenik državnog sekretara, u vreme administraciije Baraka Obame. Na toj poziciji nasledio ga je Antoni Blinken. Po završetku diplomatske karijere 2014, nakon 32 godine službe, preuzeo je dužnost predsednika Karnegi fondacije.

OD BAGDADA DO MOSKVE

Prvu diplomatsku dužnost van zemlje obavljao je u Jordanu davne 1983. To je vreme kada je buktao rat između Iraka i Irana. Legenda kaže da se Berns kao junoša u američkoj ambasadi u Amanu dobrovoljno prijavio da kamionom preveze komunikacionu opremu preko pustinje od Amana do Bagdada. Iračani su ga na granici uhapsili i dva dana držali iza rešetaka.

Ta dva dana usporavanja u karijeri ujedno su bila i raketno lansiranje za nastavak njegove karijere, koja se kasnije neretko preplitala sa zbivanjima na Bliskom istoku. Jedna od značajnih epizoda su i tajni pregovori koje je u ime Obamine administracije vodio sa Iranom kada je predsednik Rohani preuzimao dužnost 2013, a na temu kontrole iranskog nuklearnog programa. Netanjahu, koji je i tada bio izraelski premijer, bio je prilično ljutit što za tu komunikaciju nije znao sve dok je Obama nije obelodanio, a bilo je i još nekih delikatnih epizoda između Bernsa i Neatanjahua u vreme Bernsovog drugog boravka u Amanu, ovog puta u svojstvu ambasadora, kada je Netanjahu gubio izbore 1999.

Oni koji ga poznaju iz perioda diplomatske službe kažu da je za američke diplomatske standarde jako uljudan: ostavljao je utisak mirnog, staloženog čoveka, uvek spremnog da pažljivo sasluša sagovornika, blagog u ophođenu, diskretnog, a istovremeno vrhunskog profesionalca sa zavidnom radnom etikom, čoveka od reda i poretka. Rođen je u vojnoj bazi u Severnoj Karolini kao sin uglednog američkog generala i diplomate. Nije li i to ostavilo traga?

Oni koji su službovali u Moskvi u isto vreme kada i on kažu da je u to vreme posećivao Crkvu Velikomučenice Ekaterine, podvorje Američke pravoslavne crkve i da je na Đurđevdan pozivao goste na ručak. Nije im pojašnjavao svoj poseban odnos prema Sv. Đorđu.

REGION – STANJE STVARI

I u najmirnija vremena prvi čovek američke spoljne službe ima pune ruke posla. Ova sadašnja vremena daleko su od mirnih. Postavlja se pitanje koja je muka naterala direktora CIA Vilijama Bernsa da potroši nekoliko dana na Balkanu, gde trenutno ne plamti nikakva upala. Istovremeno, u svetu u ovom momentu ima nekoliko akutnih žarišta. Pomenimo samo Ukrajinu i Bliski istok i ostavimo po strani Venecuelu i nekoliko kriznih žarišta u Africi.

Naravno, niko ozbiljan ne smatra da je situacija u našem regionu takva da ne zaslužuje dužnu pažnju, ali krizni potencijal ovog regiona daleko je od onoga što gledamo u Ukrajini i na Bliskom istoku. Pa šta je to onda dovelo Bernsa u Sarajevo, Beograd i Prištinu? Dva su moguća razloga, a oba su, naravno, geopolitička i imaju veze sa stanjem u Ukrajini.

Prvi ima veze sa kriznim scenarijem u kojem neko odluči da sekundarnim požarom odvuče kiseonik sa Ukrajinskog ratišta. Drugi se odnosi na scenario po kojem bi ulazak u dinamičnu završnicu ukrajinskoog sukoba mogao da zahteva bezbedne logističke rute.

Na temu prvog scenarija može se reći da to što ovaj region nema potencijal da bukne takvom silinom kao Ukrajina i Bliski istok ne znači da nema potencijal da, ako plane, odvuče pažnju i deo resursa od primarnih žarišta. Takav sekundarni požar može nekome da zatreba.

I u BiH i na Kosovu ima dovoljno suve trave, a piromana sa kanticama benzina i tamo i okolo u izobilju. Samo neko treba da im namigne da je vreme za drugo poluvreme pa da prionu na posao. Oni koji kolo vode imaju, naravno, i svoje posebne razloge za grejanje na takvoj vatri. Nekima požar može da pripomogne da izgore dokazi o onome šta su radili u poluvremenu. Kao svojevremeno Pašićevim ministrima između balkanskih ratova i 1914.

Milorad Dodik preti da će aktivirati mehanizme za otcepljenje ako neko posegne za imovinom. Samo ne pojašnjava na koju imovinu misli, njegovu privatnu ili onu koja po Dejtonu pripada Republici Srpskoj. I ekipa u Sarajevu bi da se igra imovinom i da prepravlja Dejton. Retorika sa svih strana u stilu “držite me da mu ne pokažem njegovog boga”.

Aljbin Kurti se zaigrao i ne prestaje da pomera stvari na terenu kršeći dogovore, ne poštujući upozorenja mentora kosovske nezavisnosti i sprovodeći represivne mere prema srpskom stanovništvu na Severu. Do sada mu je to prolazilo bez posledica. Uporno i uspešno menja stanje na terenu, tako da, kad bi sutra i pristao na onu provobitnu zamisao ZSO, to više ne bi imalo pravog efekta kao kad je inicirano, jer je u toj “srpskoj” zajednici već mnogo manje Srba. Posebno se osilio nakon Vučićevog autogola sa Banjskom. Toliko je nezaobilazan i problematičan da je Berns odlučio da ga sačeka u Prištini dok se ne vrati iz Čikaga i da se vidi s njim, iako inicijalno to nije bilo planirano.

Crna Gora po svaku cenu mora da bude uspešna priča. Mora da se ugura hitno u Evropsku uniju, makar kroz ključaonicu zaključanih vrata. Treba to kao dokaz da nije tačno da su vrata EU pritvorena, a kamoli zaključana. A situacija u Podgorici nije još uvek sasvim spakovana i komšiluk ima kapacitet za destabilizaciju, a to ne sme da se dozvoli.

Edi Rama bi da nekako prikači Albaniju za to tanano crnogorsko kanapče i trudi se da ide niz dlaku.

Makedonija ko Makedonija. Sve uradi kako se traži i ponovo je izigraju. A oni iz regiona koji su bili od pomoći na raznim izborima imaju kapacitet da utiču na stvari posle izbora. I za dobro i za loše.

Srbija, kao najvažnija zemlja regiona, pod ovakvom vlašću je kao rođak sa sela koji nije za pokazivanje. Pripreti mu se da se ne svađa sa komšijama i da se ne petlja u njihove kuće, ali mu se ne zamera što tuče i ženu i decu. Ima najbolje poljoprivredne proizvode, ima ih i za rodbinu i komšije i za mušterije. Cena – prava sitnica, posebno kad se napije i raspištolji. Tada se s njim najbolje posluje.

Na temu Kosova, a posebno nakon Banjske kada je dobio po prstima, Vučić se ponaša uz punu autocenzuru, čak umiljato. Više se i ne slika sa vojskom ni blizu administartivne linije. Gleda da od litijumske krize ima bar neku vajdu – da mu ta afera prekrije ono što je uradio sa Kosovom. A litijum poteže kao valutu i kad mu Brisel pažljivo prigovori za vladavinu prava.

S obzirom na širi kontekst, rovito stanje u regionu zahteva da se akterima biranim rečima skrene pažnja da se ne igraju vatrom. Birani rečnik nije onaj standardni diplomatski. Taj nije dao rezultata, a nema se ni mnogo vremena za mudrovanje i igre gluvih na balkanski način, u kojima svako svakoga tužaka.

Kad šef obaveštajne službe najmoćnije zemlje sveta razgovara sa šefovima malih zemalja i kad ih naniže nekoliko u tri dana, onda je jasno ko na tim sastancima hvata beleške nakon što se opustio i zaboravio kako je bez položenog prijemnog upisan preko veze u školu. Dobar deo toga što im se kaže oni već znaju, nego su se nadali da to sagovornik izdaleka ne zna ili da bar neće to potezati. Pogrešno. Kad se na sto stave takva podsećanja, onda su mnogo kredibilnije molbe da se pripazi na ponašanje. Da se bude pažljiv sa upaljačima i odgovoran prema međunarodnom miru i naravno pravednom, nego kako, poretku u našem regionu.

DAN POSLE MUNICIJE

Drugi scenario odnosi se na uobičajenu dinamizaciju sukoba pred pregovore o njihovom okončanju. U konkretnom slučaju radi se o ratu između Rusije i Ukrajine, bez obzira na to što se još uvek ne nazire kraj tog rata. Doći će vreme kad će oni koji vuku konce proceniti da bi moglo više da se inkasira od obnove nego od rušenja. Za sada je posao sa rušenjem unosniji.

Podrazumeva se da NATO i američke snage u Evropi razrađuju različite scenarije i odgovarajuće planove. Za sada su svi u regionu jako kooperativni. Vučić i više od ostalih, a ima šta i da ponudi i prilično je radodajan. Misli se naravno na ariljerijsku municiju. Ta vrsta kooperativnosti mu prolazi bez većih posledica u njegovom glasačkom telu, jer je uspešno maskira neuvođenjem sankcija Rusiji.

U zahtevnim scenarijima podižu se ulozi i otvara pitanje prioritetnih, neometanih i bezbednih logističkih ruta, posebno ako se front pomeri zapadno od Dnjepra. One mogu da se dogovore, a može i drugačije, ako mora. A vojske ko vojske, svašta nešto planiraju. Nikad se ne zna koji scenario će se razvititi, a planovi se odavno razrađuju za razne.

Treba primetiti da je istovremeno sa gospodinom Bernsom u regionu bio i iste lokacije posetio i pomoćnik Generalnog sekretara NATO za politička pitanja i bezbednosnu politiku. U BiH ove godine zajedno vežbaju EUFOR i KFOR.

Zanimljivo je da je u mesečnom planu rada vrhovnog zapovednika američkih snaga u Evropi za septembar planirana poseta regionu. To piše i u septembarskom planu pomoćnika generalnog sekretara NATO za operacije. Još je zanimljivije da je Bernsov razgovor sa Vučićem obavljen sa nekoliko pauza za konsultacije. Razgovori s pauzama za konsultacije nisu protokolarni i načelni. Berns nije morao ni sa kim da se konsultuje.

Uza sve to, a imajući u vidu stil gospodina Bernsa, ne treba sumnjati u istinitost Vučićeve izjave da je s njim vodio “vrlo korisne i dobre razgovore”. Sigurno je i Vučić dao sve od sebe, onako kako samo on zna kad razgovara sa ozbiljnim i moćnim ljudima iz sveta.

Ljudi poput Vilijama Bernsa onaj su tip državnih službenika koji američke institucije čine vitalnim i otpornim na političke potrese i personalne specifičnosti izabranih političkih lidera. To je ono što većina njegovih balkanskih sagovornika ne dozvoljava da se uspostavi u njihovim zemljama. Njima su vitalne institucije smetnja, a profesionalce doživljavaju kao pretnju. A ko ne želi da čuje i uvaži svoje profesionalce i institucije, sluša tuđe.

Autor je predsednik stranke Srbija centar