Šta posle junskih izbora? Na tu temu za “Vreme” govore opozicioni stranački akteri s obe strane “modre reke”. Dakle, lider stranke “Srce” Zdravko Ponoš, predsednik Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović, potpredsednik Narodnog pokreta Srbije Borislav Novaković i politički analitičar Dejan Bursać. Inače, “Srce” je bojkotovalo beogradske izbore, ali ne i izbore u nekim drugim lokalnim sredinama, dok su PSG i NPS delovi takozvane borbene, odnosno opozicije koja je odlučila da izađe na junske izbore
Tekst će izaći, gore-dole koji dan, na “četresnicu” junskih lokalnih izbora u Srbiji. Prema verovanju, duše preminulih se motaju tu oko nas 40 dana, tuguju za sobom kao i mi za njima, a onda kažu – zbogom, žohari! I odlaze na neki lepši svet. Vreme je da se na onaj svet, o “četresnicu”, isprate opozicione budalaštine i greške, kao i rasprave o tome ko je bio u pravu – oni koji su izašli na izbore ili oni koji nisu. Šta je propušteno, a šta nije? Sve je već rečeno. Jasno je da su svi izgubili i da su svi oštećeni, uključujući i građane, svi osim režima koji je navalio punom snagom da pokazuje svemoć. Kažu – možete da nam pljunete pod prozor, možemo da radimo šta hoćemo…
Opozicija se ućutala i vida rane, pomalo iznenađena i uvređena. Međusobne prozivke unutar nje, ne samo na liniji “bojkotaši” –“borbenjaci” nego i unutar ovih grupacija, bile bi verovatno žešće i češće da akteri nisu svesni da im nanose dodatnu štetu. I dalje se čini da su odnosi unutar opozicije toliko kompleksni i disperzovani da je to praktično zatvoren dinamični sistem, te da se zbog te dinamike i kompleknosti skoro i ne stiže razmišljati o Vučiću i svemu onome što nam je sistematski nakačio na kosti. Niti se ima vremena ozbiljno kontati kako “maknuti draču s vrata” i “istrebiti gubu iz torine”. Sve je puno zavereničke retorike, onakve kakvu bi opoziciji poželeo samo najveći neprijatelj. A deficit je strategije i smisla, na šta ukazuju neki naši sagovornici.
No, sve to svakako ne daje pravo moralističkim internetskim misliocima da onako, u pauzi za kafu, razvaljuju opoziciju sekirom po glavi. To je to što imamo, a verovati kako je moguće da iz ničega odjednom nikne nekakva opoziciona masa predvođena ličnošću koja će u sebi objediniti Šarla de Gola, Imanuela Kanta, Mesija, Če Gevaru i Zorana Đinđića ravno je verovanju da je Zemlja ravna ploča koju drže slonovi na surlama. Ravno je verovanju od pre desetak godina da će nas Vučić promptno uvesti u EU. To pravo pogotovo nemaju “belolistićki” trendmejkeri, koji su u svojim evropskim snovima onomad pokazali klasični balkanski fatalizam – jedan problem su rešili tako što su produkovali neuporedivo veći, skoro nerešiv. U pokušaju saniranja demokratskog deficita “nenarodne vlasti” učestvovali su u ukidanju slobodnih izbora. Nemaju to pravo ni oni koji su, direktno ili indirektno, podržavali Vučića godinama, a onda se našli na njegovom udaru ili su promenili dres jer im je izokolna vučićština počela da šteti imidžu.
Na kraju, Vučićeva propaganda mnogo veći uspeh postiže u podizanju nivoa zgađenosti građana svim političkim akterima pod arhetipskom krilaticom “svi su isti” nego u selfmarketingu. I trebalo bi to uvek imati u vidu.
ČAŠA NIJE PRAZNA
Iako, kako rekosmo, Vučićev režim u postizborno doba pokazuje rekordnu dozu bahatosti nasilnika koji su pretukli staricu i oteli joj torbu u saradnji sa policijom i pravosuđem, opoziciona čaša i pored svega nije prazna, a bogami ni režimska do vrha – puna.
Za razliku od situacije od pre samo nekoliko godina, na sceni postoje ne baš minimalno jače opozicione stranke. One danas postoje i u malim mestima, ne samo u većim gradovima. Opozicija, kao i grupe građana i pokreti koji su ostvarili relativan izborni uspeh na antirežimskoj retorici, imaće priliku da do sledećih izbora deluje unutar institucija, odnosno lokalnih parlamenata, i tako ostvari neposrednu komunikaciju sa građanima i zastupa njihove interese. Za razliku od prethodnog perioda.
Nećemo posebno apostrofirati ni situaciju u Nišu, o tome ćemo naknadno, opširnije. Opozicija je definitivno uzela centralnu gradsku opštinu Medijanu, a naprednjaci uz sve postizborne marifetluke imaju veliki problem da formiraju gradsku vlast. Čak i ako uspeju da je zaokruže, imaće brojne ozbiljne muke, a oni na muke nisu navikli. Ne samo što će imati frku da vladaju sa tesnom većinom nego je vrlo moguće – i pored prividnog mira – da ih čekaju i ozbiljni građanski protesti. Pokušavaju da kupe pojedine opozicione odbornike, ali to im nešto baš i ne ide. I to je opozicioni kvalitet više – do pre neku godinu naprednjaci su pazarili maltene koga su hteli, pogotovo na lokalnom nivou.
U mnogim lokalnim samoupravama naprednjaci su u prethodne četiri godine vladali praktično bez opozicije, odnosno mogli da rade šta im se prohte. Najbolji dokaz da im opozicija u skupštini donosi problem pokazuje slučaj novosadskog parlamenta, koji je bezmalo mesec dana posle izbora održao vanrednu sednicu u starom sazivu kako bi usvojio brojne više nego problematične odluke. Dobra vest je da se pokarambašeni sujetski odnosi između opozicionih prvaka na lokalnom nivou uglavnom ne vide: međusobno, i sa predstavnicima grupa građana, odlično sarađuju. To potvrđuju i naši sagovornici. A promene mogu da krenu sa lokala, tu vlast ima najmanje prostora za magle i prevare. Građani mogu neposredno da vide šta vlada njima i njihovim životima.
LITIJUM I OSTALO
Litijumska afera dovodi režim u neugodan položaj: uobičajene retoričke opsene ovde ne prolaze. Vlast bi tu situaciju najradije preokrenula aktiviranjem patriotskog narativa, u smislu da su “riotintići” najveći Srbi otkako je sveta i veka, ali im to ne ide od ruke. Suluda Vučićeva priča o tajnim službama koje su prolongirale kopanje rude u Jadru kako Srbija ne bi uz pomoć litijuma ekonomski porazila ostatak sveta – ne pije vodu. Čak i oni sa mestom na vrhu tribina, zaklonjenom stubom, koji su ulaznicu dobili besplatno uz kupovinu tri kile praška za veš – vide da upravo zapadne ambasade vrše pritisak na vlast da se rudnik ima čim pre zasnovati. Nadati se je da opozicija, s druge strane, neće upasti u zamku da rudnik litijuma iskoristi za obnavljanje narativa o intergalaktičko-zapadnoj zaveri protiv Srbalja.
Jasno je i da su sukobi unutar SNS i koalicije više nego krhki. Kada bi Vučić morao nekim slučajem da se odmori koji mesec i ode recimo u Zanzibar i isključi telefone, interesne grupe bi se međusobno pobile po modelu čuvenih crnogorskih klanova kojima pošten svet ne može da upamti ni imena. Možda bi bilo i ćevapčića. Vučić uspešno menadžeriše te sukobe, ovaj eskalirani vesićko-šapićki, pa i njegov lični sa Batom Gašićem, nekadašnjim prvim jaranom.
Relativno je dobra vest i to što je ostatak Narodne stranke, predvođen kontroverznim advokatom Vladimirom Gajićem, obelodanio saradnju sa režimom u opštini Vračar. Potez Narodne nije poznavaoce prilika iznenadio, ali dobro je da se opoziciona politička scena pročišćava. Verovatno Vučićeva ekipa ima još koji džoker ovog tipa u džepu, ali i oni se troše, nisu bunar bez dna.
Vlast pokušava da sve jaču percepciju građana po kojoj je isuviše kooperativna prema centrima moći sa svih strana sveta, odnosno da rasprodaje zemlju i resurse kao makro u nekoj mračnoj ulici svoje neveste, prikriva bildovanjem patriotizma, odnosno nacional-šovinizma, ukazuju naši sagovornici. No, bez obzira na to što se stvari u istoriji, kako je Hegel govorio, prvi put zbiju kao tragedija, a onda postanu farsa, ne treba smetnuti sa uma da ovaj farsični nacional-šovinizam ostavlja dugotrajne katastrofalne posledice. Opozicija mora da pronađe pravi način da se nosi s njim.
Kao što treba da bude pametna i u reakcijama na već poznate “lažne rakete” vlasti, spinovanja poput ovog sa Srđanom Škorom i njegovim “ugrožavanjem” porodice Vučić. Nastaviće vlast da “pali rajhstage”, verovatno ima niz službi samo za to formiranih.
Foto: AP / Darko VojinovićNIKAD ZADOVOLJAN: A. Vučić
VREME JE DA SE STAVI NOGA NA KOČNICU
Politički analitičar Dejan Bursać kaže za “Vreme” da nije nelogično što su opozicione aktivnosti u ovom postizbornom, pritom letnjem periodu – utihnule. Došlo je do potrošnje energije i razočaranja nakon još jednog izgubljenog izbornog boja, a leti većina građana i ne prati politiku, odlazi na odmore i ne želi da se zamara vestima. I pored vrućina, politika je u letnjem periodu generalno na hladnom pogonu. Po njemu, opozicione stranke bi smiraj trebalo da iskoriste za samorefleksiju.
“Svašta su pokušavali prethodnih godina protiv režima Aleksandra Vučića, ali ništa nije dalo valjan rezultat. Možda je red da stave nogu na kočnicu i razmisle kako dalje. Da definišu strategije i formu delovanja koja može da bude efikasna. Međutim, ja ne vidim signale samorefleksije, bar ne u ovom trenutku”, kaže Bursać.
Kao primer navodi katastrofalan rezultat opozicije na junskim novosadskim izborima. Iako je nastupila u najširoj mogućoj koaliciji, osvojila je neuporedivo manje glasova nego na decembarskim, parlamentarnim izborima. Kaže, niko se zbog toga nije potresao, niti iko želi da preuzme odgovornost zbog lošeg rezultata.
“Stoga sam vrlo skeptičan da će doći do značajnih promena unutar opozicije. Čini se da će ona i dalje ići glavom kroz zid i da će reaktivno delovati na političku dinamiku koju nameće SNS. Mnogi politikolozi godinama upozoravaju da je u Srbiji na vlasti hibridni režim sa velikom međunarodnom podrškom. I da se protiv njega može boriti samo uz samorefleksiju, ozbiljno strateško planiranje, strpljenje, odnosno dugu borbu koja zahteva male, sitne uspehe. Nema iznenađenja i promena preko noći”, kaže Bursać.
Književnik Gojko Božović iz ProGlasa zalagao se za bojkot junskih izbora. I dalje smatra da bi bojkot u izvedbi celokupne opozicije bio efikasna metoda borbe protiv Vučićevog režima, ali i da se od svih zamislivih opcija koje su stajale pred opozicijom u danima prolećnog raspleta dogodila ona koja je “najnepovoljnija po opoziciju i najštetnija po društvo”.
“Takozvani junski izbori pružili su priliku režimu da uzme vazduh i da, bežeći od političke krize, pokuša da nametne druge teme. Posle svega, očigledno je da režim više ne može da vlada samo propagandom, pa ni sistemom kapilarnih glasova, izbornih ucena i pritisaka.
Potreban je i masivan izborni inženjering. A to je samo uvod u veću represiju u društvu, što pokazuju zabrane u proteklih mesec dana ili intervencija policije kada su meštani Gornjih Nedeljica blokirali prugu u Loznici. Najpoželjnija opcija bila bi da se opozicija konsoliduje, presabere, organizaciono preuredi tako da se ne deli na mnoštvo organizacija sa sličnim ili istim programom, preispita svoje odluke i posledice tih odluka, a potom krene među narod, od mesta do mesta i od čoveka do čoveka. Događaji se umnožavaju i ubrzavaju, zahtevajući delovanje kako bi se obnovilo poverenje”, kaže Božović.
NEMA POLITIKE BEZ POLITIČKIH STRANAKA
Božović za “Vreme” komentariše relativne uspehe koje su u pojedinim sredinama ostvarile opoziciono orijentisane grupe građana i pokreti. Kaže da je očigledno da postoje pojedinci i lokalni pokreti koji su ugledni i prepoznatljivi u svojim sredinama. Na drugoj strani, to pokazuje da od mesta do mesta i od jednog do drugog kraja naše zemlje postoje teme koje političke stranke na nacionalnom nivou ne prepoznaju i ne artikulišu.
“To otvara pitanje decentralizacije, drugačijeg izbornog sistema i potrebe za većom uključenošću i građana i čitavih krajeva u procese odlučivanja. Na trećoj strani, uspeh građanskih pokreta otvara pitanje komunikacije s građanima: kako to građanski pokreti u nekim mestima uspevaju u nečemu u čemu političke stranke ne uspevaju? Na četvrtoj strani, u svemu tome treba videti i otklon od političkih stranaka, što već postaje nametnuto političko svojstvo našeg društva. Nema politike ni demokratije bez političkih stranaka, a građanski pokreti mogu biti koristan korektiv političkim tokovima. Svakako važan uzrok uspeha grupa građana jeste podela opozicije: građani su neretko glasali za grupe građana kako bi kaznili političke stranke”, kaže Božović.
On dodaje da je ProGlas započeo seriju sastanaka sa građanskim pokretima i organizacijama širom Srbije, od kojih su neki učestvovali na izborima, a neki ne.
“Na tim sastancima iskristalisalo se nekoliko važnih pitanja koja objedinjuju različite grupe građana iz cele zemlje: otpor rudniku litijuma u Jadru, obnova demokratije u Srbiji, decentralizacija zemlje. Potrebno je umrežavanje građanskih pokreta oko važnih društvenih i političkih tema, kako bi oni mogli više da doprinesu kako rešavanju lokalnih pitanja tako i samim društvenim promenama”, kaže on.
SLUGERANJSKI REŽIM
O tome kako posle junskih izbora dalje u borbu protiv Vučićevog režima, razgovarali smo i sa opozicionim stranačkim akterima s obe strane “modre reke”. Sagovornici su nam Zdravko Ponoš, lider stranke “Srce”, Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana, i Borislav Novaković, potpredsednik Narodnog pokreta Srbije. “Srce” je bojkotovalo beogradske izbore, ali ne i izbore u nekim drugim lokalnim sredinama, dok su PSG i NPS delovi tzv. borbene, odnosno opozicije koja je odlučila da izađe na junske izbore.
Ponoš kaže da se opozicija na proleće podelila na tri grupacije. Jednu, kojoj pripada njegova stranka, naziva “tvrdoglavom” ili “principijelnom”, a onu koja je izašla na izbore naziva “kooperativnom” ili “oportunističkom”. Postoji, po njemu, i “kobajagi” opozicija, to su stranke koje Vučić pravi od izbora do izbora, kada se neke potroše – napravi novu. On, međutim, kaže da su prve dve grupe i pored razlika – opozicione, i da veruje da će među njima ponovo biti ostvarena saradnja.
“Ne verujem da će se tokom leta desiti nešto kapitalno u smislu saradnje. Biće situacione saradnje, od teme do teme. Recimo oko rudnika litijuma, ako ta tema dobije na ubrzanju, a očigledno je da hoće. Potom su tu standardne teme, kao što su korupcija i kriminal. Očekujem saradnju i ako krajem jula dođe do skupštinske rasprave o rebalansu budžeta. Režim ovu raspravu obično ‘pakuje’ tokom leta, kada neki poslanici odu na odmor. Verujem da će celokupna opozicija biti protiv rudnika litijuma, ali će biti interesantno kako će reagovati stranke koje pokazuju veći nivo senzbiliteta prema onome što govore zapadne ambasade, koje su na temu litijuma prilično aktivne”, kaže Ponoš, i dodaje da, bar za sada, nema formalizacije bliže saradnje među strankama koje su bojkotovale beogradske izbore.
Ponoš kaže da građani sve više uviđaju da je Vučićeva vlast – “slugeranjski režim”. On je na usluzi multinacionalnim kompanijama, ali i raznim centrima moći. Nisu to samo zapadne metropole, već i Moskva i Peking. Kaže, građanima ne treba ista, slugeranjska opozicija. Ne treba im ni opozicija koja će glumiti patriotizam.
“Režim glumi patriotizam šetanjem vojnih kadeta po Prijedoru, raznim deklaracijama i rezolucijama, svesrpskim saborima i zabranom kulturnih manifestacija. To je samo maska za slugeranjstvo. Očigledno je da je litijumska agenda tako brzo počela sa realizacijom, odmah posle izbora, jer su pritisci iz inostranstva jaki. Vlast mora da ‘deliveruje’ ono što je obećala ko zna kad i ko zna gde. I nema više vremena za odlaganje”, kaže Ponoš.
Ponoš kaže da u svemu što se desilo ima i nečega dobroga. Razvejane su iluzije da će se nešto desiti samo od sebe ili da će neko spolja nešto uraditi za nas.
“Uvek kada je ovaj narod bio suočen sa time da mora da se uzda u se i u svoje kljuse, nešto se pomeralo. Litijumska tema je tema koja može da generiše iskreni patriotizam i političku odgovornost i da od SNS odvuče deo glasača, pre svega tzv. mekih glasača. Tim glasačima je jasno da ne postoji valjano opravdanje za ovaj projekat i da je celokupna struka, uključujući i SANU, protiv njega. Jasno im je i da se ova tema tiče budućih generacija. Iako nisu najsrećnija vremena za opozicionu saradnju, sami događaji otvaraju prostor i za tu saradnju i za opoziciono delovanje koje se neće zasnivati na ideološkim pitanjima, nego onim egzistencijalnim”, tvrdi Ponoš.
DOSTA GLEDANJA U RETROVIZOR!
Borislav Novaković smatra da dosta dugo – a za njegovo razumevanje političkih procesa i predugo – opozicija u Srbiji „vozi“ s pogledom u retrovizor, odnosno osvrtom na junske izbore.
“Do određene mere to je logično i neizbežno, ali mislim da je sada trenutak da pogledamo ispred sebe i suočimo se sa izazovima koji nam predstoje, jer dok je opozicija bacala pogled preko ramena, režim je pojačavao represiju i samovolju i – od kikindske zabrane književnih okupljanja, preko najave aktiviranja projekta ‘Rio Tinto’, do gradnje nacionalnog fudbalskog stadiona od milijardu evra – pokušava blickrigom da na silu realizuje svoje nakaradne i destruktivne ideje”, kaže Novaković.
On smatra da odgovor opozicije mora biti jasan i odlučan: stvaranje najšireg fronta otpora Vučićevom režimu.
“Cilj onog što Vučić radi jeste da slomi i ukloni poslednje prepreke civilizovanog, uljudnog i normalnog političkog života. Zato naš odgovor mora biti velika mobilizacija političkih energija koja će obuhvatiti sve stranke, pokrete i nevladine organizacije. Nemerljivo je više onoga što nas spaja nego onoga što nas razdvaja. Zato je imperativ da novi front borbe za pobedu normalnosti u Srbiji gradimo odlučno i bez kompromisa, jer ne borimo se samo za drugačiju Srbiju, bez trunke patetike, mi se u tom procesu borimo za opstanak Srbije”, kaže on.
IDEOLOŠKO PROFILISANJE IPAK NEOPHODNO: Pavle Grbović smatra da je ideološko profilisanje opozicije ipak neophodno. Samo je na taj način, kako kaže, moguće stvaranje čvrstih i održivih saveza koji će dobiti poverenje birača.
“Ad hok koalicije raznorodnih organizacija očigledno nemaju potencijal da ozbiljno ugroze režim. To su pokazali izbori u Novom Sadu. Ne treba precenjivati intezitet neslaganja unutar opozicije, jer je postizborno vreme uvek trenutak kada se stranke iz koalicija vraćaju u ‘svoje dvorište’ i posvećuju se svojoj politici i infrastrukturi, što nije i ne mora da bude loše”, kaže Grbović u razgovoru za “Vreme”.
I on ističe da je pogrešno odnose u opoziciji posmatrati isključivo kroz prizmu odnosa lidera, zato što su odnosi među članstvom i aktivistima po dubini daleko bolji.
“Pokazuje to odlična saradnja opozicionih odbornika u lokalnim samoupravama, pošto zajedničkim nastupima dovode SNS u ozbiljne probleme. To je veoma važna i pozitivna stvar, jer je pokazatelj obnavljanja političkog života u Srbiji, što nam daje pravo na optimizam. Takođe je više nego jasno da je sistem SNS nastavio da truli iznutra, da više nema reči samo o pojedinačnim ličnim konfliktima već i o ozbiljnim i teško premostivim razlikama, i da će usred toga njihova snaga vremenom padati, baš kao što će građanski bunt s druge strane jačati zbog sve ogoljenije bahatosti režima”, kaže Grbović.
SUKOBI UNUTAR SNS
Ozbiljni sukobi unutar SNS odavno već nisu tajna. S vremena na vreme isplivaju u javnost. Ako je za utehu, oni su verovatno mnogo žešći i ozbiljniji nego ovi unutar opozicije. Naime, mnogo su veći ulozi. Sada su u toku dva sukoba, jedan – između Aleksandra Šapića, gradonačelnika Beograda, i ministra Gorana Vesića – koji doživljava javnu ekspanziju, i jedan manje javan, između Vučića i Bate Gašića. Da li te sukobe može i treba da iskoristi opozicija?
Ponoš kaže da je Vučić svojim političkim delovanjem ubio i sopstvenu stranku. Niko osim njega nema niti ugled niti rejting. Napravio je ogroman jaz između sebe i svojih “seiza”. Zahvaljujući toj poziciji dobro menadžeriše sukobe unutar stranke i njenih interesnih grupa. Zahvaljujući tome postoji ogromna nesrazmera između njegove popularnosti i popularnosti SNS.
“Ne očekujem da će ti sukobi eskalirati do te mere da bi opozicija na njima mogla da profitira. On kontroliše sukobe, nekada neke namiri, neke kazni. Oni koji imaju ucenjivački kapital budu namireni, penzionisani, slobodni da troše ono što su ‘zaradili’ dok su bili na vlasti, te da imaju dodatne poslove. Kao recimo Nebojša Stefanović. Siniša Mali zasigurno ima žestok ucenjivački kapital, ali – kao što vidimo – on je veoma lojalan. Izgleda da je i advokat Đukanović pomislio da može da ode u penziju, ali mu je puštanjem informacija iz privatnog i poslovnog života poručeno da ne može da izađe iz kruga omerte”, smatra Ponoš.
Bursać podseća da je SNS big tent stranka bez ideološkog utemeljenja, koja okuplja različite ljude, pokrete i programska usmerenja. Stoga sukobi unutar nje jesu logični i očekivani. I nije isključeno da se iz SNS izrodi i relevantna opozicija.
“Pogledajte Mađarsku, pokret ‘Tisa’ uzeo je 30 odsto glasova na izborima za evropski parlament, a njega vodi čovek (Petar Mađar) koji je izašao iz Orbanovog ‘Fidesa’. Pokret su podržali i neki opozicioni i neki ‘Fidesovi’ glasači. Dakle, konflikt unutar vladajuće stranke Orbanu je uzeo deo glasova na evropskim izborima. U Nišu je doktor Milić ostvario odličan rezultat tako što je privukao deo birača SNS, profitirajući na sukobima unutar te stranke. Ali za takvo što morate imati plan i logistiku, i ideju šta treba raditi”, kaže Bursać.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
Nastupi Aleksandra Vučića od pada nadstrešnice do danas
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!