Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
“Za razliku od politike, izgradnja mira kaže sledeće: ili ćemo da naučimo da živimo jedni s drugima ili ćemo zauvek da živimo jedni protiv drugih. I onda kako može jedan režim koji nas okreće jedne protiv drugih da ti kaže kako ćeš sa nekim drugim narodom da živiš zajedno? Nema ništa od toga. Na sreću ili na nesreću, taj režim se ne pita šta bi ti ljudi voleli nego su im došli na vrata neki malo moćniji od njih pa su rekli ‘Dobro, dosta smo se igrali, sad dža ili bu’. I mi sad živimo čekajući da vidimo da li je dža ili bu”
(Nastavak iz prethodnog broja: Društvo i ja na operacionom stolu)
“VREME”: Misliš da treba da se dese nekakvi događaji koji će da pomognu da dođe do početka pucanja, da se čaša prepuni…?
MARČELO: Tako je, i to je tužno. Jer ti upozoravaš da će do tog doći, međutim, ljudi su u fazonu “ma, neka”, i to kako da ti kažem, u praksi. I kad govorimo o medijskoj manipulaciji i ucenama, propuštamo da pričamo o ogromnom broju ljudi koji zapravo veruje i glasa bez ucene i bez hipnoze. Oni jednostavno veruju! Dobro, hipnoza je tu učinila svoje, ali nisu ucenjeni. Znaš one ljude koji govore kako priušte sebi meso jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje i kažu: “On se muči više nego mi pa moramo da se stisnemo”. Jer, ako postoji taj stav, ništa što ti i ja pričamo neće ubrzati taj proces u tom domenu koji smo sad uzeli za primer.
Meni to izgleda kao neki jugoslovenski atavizam. Ti tad naravno nisi bio rođen, to je bilo vreme kad se o politici nije govorilo javno, samo u krugu porodice, imali smo tzv. baršunastu diktaturu…
Zanimljivo je kako u tom smislu moje detinjstvo izgledalo. Jer ja sam se rodio 1983. i sad te osamdesete su interesantne zato što Tita više nije bilo, a sranja još nisu počela. Jedna vrlo zanimljiva decenija laganog kuvanja ka užasu 90-ih… Ali gledati danas te scene u Skupštini, nema boljeg opisa nego da je to duboko potresno na svakom zamislivom nivou – na nivou pristojnosti, na nivou toga šta predsednik jedne zemlje sebi dozvoljava, na nivou toga šta za nas uopšte znači parlament, ako se kojim slučajem setimo da je to mesto gde nas neki ljudi predstavljaju. Jer to je mesto gde bi trebalo da su okupljeni najbolji među nama. Pa, jesu li ovi “najbolji među nama”? I već sam spomenuo Jovu Bakića, ali prosto moram ponovo jer ne tako davno je kod Olje u “Utisku nedelje” rekao da “kad to vidiš, onda shvatiš da mi ne da ne možemo da odbranimo Kosovo, nego mi ne možemo da odbranimo ništa!” Ali mi u suštini ništa ni ne branimo. Mi smo tako tu i stigli, mi nemamo institucije, nemamo državu, mi imamo fingiranje svega. Ovo su samo neke situacije u kojima je i ono malo labavih maski spalo i ti vidiš onda da sa ovim ljudima nemaš šta da pričaš.
Pomenuo si Kosovo koje ne prestaje da bude u žiži pažnje srpske politike. Ljudi koji tamo žive su i dalje u strahu koji traje od Titove smrti… Na Kosovu su počeli jugoslovenski ratovi i na njemu se završili bombardovanjem 1999. Da li se sad opet neko ozbiljno poigrava ratom na Kosovu i kome bi on mogo biti od koristi? Zašto narod više ne izlazi na ulicu i ne buni se ni protiv čega, pa ni protiv rata u Ukrajini? Jesmo li se još dublje uvukli u “zečju rupu” izbegavajući odgovornost za sve što nam se dešava? Ponekad se pitam da li bismo mi uopšte smenili Miloševića da nas nisu bombardovali…
Mnogo puta sam se zapitao to isto i gotovo s paničnim strahom odustao od tog razmišljanja. Strahom od zaključka. Moglo bi biti da si ti potpuno u pravu, a to bi onda takođe bila jedna stravična misao. Kosovo. Ne znam ni kako to da sročim. Nedavno sam bio tamo, razgovarao i sa Srbima i sa Albancima u Gračanici i Prištini. Radio sam jednu regionalnu emisiju koja se zove “Perspektiva”, a bavi se mladima u smislu kako gledaju na društvena pitanja u sredini u kojoj žive. Ta emisija ide po celoj bivšoj Jugoslaviji. A ovde smo bili novinar Idro Seferi i ja. Dakle, imaš na Kosovu Albanca i Srbina koji idu da pričaju s Albancima i Srbima. Ti naši ljudi tamo su zaista taoci politike Beograda. Kad njih pitaš bez kamera, u kafani, oni ti kažu da bi, naravno, najviše voleli da su deo Srbije, ali paralelno s tim su svesni šta se dešava. Paralelno s tim sve te čarke i to nerešavanje situacije vodi do toga da kao što mi priča čovek, mora da vadi pet papira kad hoće da poseti svoje rođake u Kraljevu.
I to tako traje godinama. Šta, recimo, mene tu pogađa? Ja se ne bavim politikom, bavim se onoliko koliko moram. Ali angažovano stvaralaštvo i to što ja konkretno radim mnogo više se nalazi na terenu izgradnje mira. Izgradnja mira je ono što dođe posle potpisivanja sporazuma, bilo kakvih konačnih sporazuma. Izgradnja mira se tiče toga kako da ljudi žive zajedno nakon što smo se već jednom dogovorili dokle je čije, koji god to dogovor bio. U tom smislu, ono što je meni jako potresno svih ovih godina je što se ništa nije uradilo na izgradnji mira dok se pregovara. Naprotiv, dok se pregovara, sve crnja i crnja slika se pravi. Mi ništa ne znamo o Albancima. Ni ono što smo znali više ne znamo. Mi ne znamo ništa ni o Srbima na Kosovu jer sve što možeš da čuješ u medijima jesu “vekovna ognjišta”. To nisu kuće i zgrade nego vekovna ognjišta.
Kad ti se to kaže, nikada se ne kaže da tu ima i Albanaca koji tu isto sede na svom vekovnom ognjištu. Šta ćemo sad sa tim? Pa se onda koristi taj termin “živalj”. Ima Minja Bogavac čitavu predstavu o tome, Bajpas Srbija apropo parole “Kosovo je srce Srbije” gde ti se kaže da u toj silnoj brizi našoj o Srbima na Kosovu mi ne znamo ništa o Srbima na Kosovu. To dalje vodi dotle da ljudi neće da shvate, a neće da shvate zato što im je izašao predsednik 1999. i rekao “pobedili smo NATO pakt”, a Kumanovski sporazum uopšte nije ratna kapitulacija. E, onda dobiješ ovo sad. Ljudi neće da se vrate u stvarnost koja nikome od nas nije slatka i ne pada lako, ali imaš jedno većinsko stanovništvo koje ne želi da živi u toj zemlji.
Dakle, šta ćemo sad da radimo? Ako hoćeš da ih tu zadržiš – moraš silom. Nije da ni to rešenje nisi probao. Probao si ga 1999. Izgubio si jer se pokazalo da suprotna strana u tom sukobu ima leđa, što se kaže u žargonu, a ti nemaš. I sad sve u svemu, meni to već godinama liči na situaciju gde čovek ulazi u kafanu i pitaju ga: “Pa šta je bilo na ovom novom ročištu za razvod što si išao u Brisel?”, a on kaže: “Nisam joj dao razvod, ha ha! Šta pije kafana?” I onda se tu slavi što nije dat razvod. A kad čovek ode, svi kažu: “E, jadan siroma’”. A žena mu ima novi brak, samo ga nema legalno jer se ovaj prethodni nije završio i već ima troje dece i srećna je ili nije, ali svakako ima neki drugi život, a on misli da mu je mnogo jaka fora što joj nije dao razvod. Misli da brani svoje dostojanstvo time što joj nije dao razvod iako je očigledno da nije time uspeo da je spreči da ima svoj život.
I sad ti razumeš, pričam o političkim elitama, neće da izađu i da kažu ljudima to što smo mi sad rekli. Neće da kažu: “Idite u Prištinu da vidite da li je to srce Srbije!” Idi vidi samo to pa ako odeš i ispostavi se da nije, onda mi odgovori na pitanje: kako ćemo da napravimo da to bude srce Srbije? Hoćemo da idemo da pobijemo sve te ljude? Hoćemo da ih zadržavamo pomoću nekih trikova u ovoj Srbiji što znači da moramo da ih integrišemo u društvo i u institucije? Pa mi nas ne možemo da integrišemo u društvo i institucije!
I taj čovek koji ne da razvod nikad neće preboleti stanje koje jeste, ali on ne može da živi ni sam dalje dok ne nađe način da se pomiri s tom situacijom. I kad se bude pomirio sa situacijom, koji god to način bio, i dalje će da ga boli jer ovde uopšte nije poenta da mi išta možemo da izvedemo a da nas ne boli. Pitanje je šta biraš i šta od toga zaista liči na rešenje, a šta je zadržavanje u limbu zauvek. Izgleda da nama to odgovara jer šta god bila realnost na Kosovu, mi ćemo da vičemo: “Kosovo je srce Srbije”. Za razliku od politike, izgradnja mira kaže sledeće: ili ćemo da naučimo da živimo jedni s drugima ili ćemo zauvek da živimo jedni protiv drugih. I onda kako može jedan režim koji nas okreće jedne protiv drugih da ti kaže kako ćeš sa nekim drugim narodom da živiš zajedno? Nema ništa od toga. Na sreću ili na nesreću, taj režim se ne pita šta bi ti ljudi voleli, nego su im došli na vrata neki malo moćniji od njih pa su rekli: “Dobro, dosta smo se igrali, sad dža ili bu”. I mi sad živimo čekajući da vidimo da li je dža ili bu.
Zar to večito čekanje pomirenja s komšijama, boljeg života, pravde za narod nije dokaz da u osnovi sistema imamo vladavinu strahom, koja je redovno u funkciji potreba autokratskih vlasti?
Autokrate uvek vladaju strahom jer u autokratskoj ličnosti ima jedna kategorija koja se inače zove poštovanje, a koju obavezno prekvalifikuju u strahopoštovanje. Jer to je jedini oblik poštovanja koji je njima legitiman, što je u stvari vrlo logično jer poštovanje se gradi na osnovu prepoznavanja zdravih vrednosti u nekome, koje te teraju da kažeš: svaka mu čast! Dok strahopoštovanje znači upravo to što kaže: poštujem te jer moram, jer me je strah šta ćeš da mi uradiš ako primetiš da te ne poštujem. Tako da je to definitivno to, samo što je okrenuto u radikalnu i radikalsku verziju.
Ali kako ljudi da se oslobode straha? Kako da shvate da zapravo ne treba da se plaše jer im je Ustavom zagarantovano pravo na slobodu, na osnovno ljudsko pravo na život?
Da, imaju pravo na slobodu, ali ne mogu da shvate da su slobodni jer nisu slobodni. Bilo je i ranije u intervjuima, kaže neko: “Jedan broj javnih ličnosti slobodno govori bez straha”, a ja pitam: “Kako to mislite slobodno bez straha?” Pa, to bi značilo da sam lud. Ovi ljudi ti daju i te kako razloga da se plašiš, vrlo stvarnih razloga za strah. To je ekipa koja jednom novinaru godinama baca Molotovljev koktel u kuću i još puca u vrata da ovaj slučajno ne pobegne sa suprugom.
Dakle, ne imati strah znači biti ozbiljno lud i ne čitati situaciju. Međutim, stvar je u tome što za mene hrabrost nije nikad bila osobina. To je odluka koja se donese usred vrlo realnog straha. Hrabrost je, po meni, nešto što se preduzme, kažemo: “Ovo sad se mora”. Dakle, ljudi ne mogu da shvate da su slobodni jer nisu slobodni. Ne mogu da se ne plaše jer su uplašeni, ali ono što se može jeste da kad dogori fitilj … Ili da budem konkretan: autokratski režimi se igraju toga da svojim ponašanjem doteraju ljude do tačke da nemaju šta da izgube. Ne razumeju da kad čoveka doteraš dotle da nema šta da izgubi, postaje jako opasan upravo zato jer nema više šta da izgubi. Autokratski režimi pokušavaju da nađu tu meru da te imaju u šaci, a ti stalno da misliš: “Ćuti, može i gore”.
Ali dođe neka situacija kad ljudi kažu: “Ne može gore, došlo mi je na vrata i ja sad moram da se branim jer će to i meni da se desi”. Ono što pouzdano možemo reći je da nije još sazrelo vreme, jer očigledno ovaj režim ulaže velike napore da drži ljude na ivici, ali ne i preko ivice. Svaka čast na tome, to je mračna disciplina. Kažem svaka čast, ali ne saopštavam svoje divljenje, samo saopštavam svoju veliku iznenađenost istančanošću te veštine. To nije lako. Kako tako uvek smisli neki mali stimulans kojim primiri ljude. To treba umeti.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve