Decenijama je Beogradski sajam predstavljao ponos grada kome su se divile vodeće arhitekte Evrope. Nove najave da će i on morati da se uklanja zbog širenja Beograda na vodi ne ostavlja nikog ravnodušnim. Da li je ideja o premeštanju u Surčin kraj Nacionalnog stadiona dobro rešenje ili ne?
Najava da će kompleks Beogradskog sajma, jednog od simbola srpske prestonice u narednom periodu biti srušen zarad širenja Beograda na vodi, te da će novi Sajam nići u Surčinu kraj budućeg nacionalnog stadiona, nikog nije ostavila ravnodušnim.
U središtu najava o rušenju i premeštanju Sajma nalazi se projekat „EXPO 2027“. U kompleksu Nacionalnog stadiona u Surčinu u planu je izgradnja čitavog niza sajamskih hala, paviljona, smeštajnih i komercijalnih objekata. Površina plana obuhvata 167 hektara, od čega je sajmu namenjeno 113 hektara zemljišta.
Stariji Beograđani decenijama su mogli da uživaju u činjenici da je Sajam u svoje vreme bio jedan od najurbanijih i najlepših realizovanih projekata u čitavoj Istočnoj Evropi. Vodeći stručnjaci sa Starog kontinenta utrkivali su se u drugoj polovini 20. veka ko će da srpskim arhitektama i tvorcima Sajma udeli što više komplimenata. Deca su rasla posećujući raznorazne manifestacije na Sajmu, dok su odrasli tamo kupovali knjige, gledali automobile, turističke ponude i koncerte i provodili se pred novogodišnje i božićne praznike.
Sve to uskoro bi moglo da postane deo prošlosti i lepog sećanja Beograđana. Ideja aktuelne vlasti je da Sajam na Surčinu nikne kraj nacionalnog stadiona jer bi tamo trebalo da se gradi multifunkcionalni kompleks „EXPO 2027“. Da li je rušenje Sajma dobra ideja ili ne?
Foto: FoNet
Miketić: Savamalu si srušio, ali Beogradski sajam nećeš!
Poslanik poslaničke grupe Moramo – Zajedno Đorđe Miketić izjavio je danas da Beograđani neće dozvoliti rušenje Sajma.
„Beograđani neće dozvoliti rušenje njihovog lepog i uglednog Sajma i jasno ćemo ovaj put stati pred bagere i reći, Savamalu si srušio, ali Beogradski sajam nećeš!“, rekao je Miketić, navodi se u pisanoj izjavi dostavljenoj medijima.
On je rekao da građevinska mafija planira rušenje Beogradskog sajma i da se na „tom zemljištu podigne brdo načičkanih solitera zarad novih nekoliko milijardi profita koji će otići njima u džepove“.
„Beogradskom Sajmu je već otet deo parkinga i predat Beogradu na vodi. Sve se to radi pod plaštom nekakvog novog EXPO centra i nacionalnog stadiona koji hoće da zidaju na sred surčinske livade. Beograd ima divan sajam i čak dva reprezentativna stadiona. Sve drugo je čista pljačka“, istakao je Miketić.
Evropa pamti debakle sa premeštanjem sajmova
Iako je tokom uvida u Prostorni plan za nacionalni fudbalski stadion navedeno da je na uvidu i studija opravdanosti izvođenja EXPO-a na toj lokaciji, ona nije bila uvrštena ni u materijal na sajtu Ministarstva građevine, niti u štampanom izdanju.
„Prostor u Surčinu je četiri do pet puta veći od postojećeg sajma koji treba održavati i činiti konstantno atraktivnim. Sajmovi koje mi poznajemo kao što su sajam nameštaja ili knjiga, ne privlače baš mase ljudi iz inostranstva, a postojeći prostorni kapaciteti sasvim odgovaraju. U Milanu je takođe urađena prenamena poljoprivrednog zemljišta na periferiji grada i investirane su ogromne pare iz gradskog i republičkog budžeta, da bi to odmah sledeće godine propalo. Zato je Studija opravdanosti koja je morala da bude deo izloženog plana bila neophodna da bi javnost razumela o čemu mi razgovaramo. Da li je neko napravio računicu kako će to biti isplativo? Nama je jedna od primedbi bila da je grad Milano na kraju morao da izdvoji oko milijardu i po evra kako bi se taj kompleks prenamenio pre nekoliko godina, jer kao EXPO nije mogao da opstane i nije imao odgovarajućeg investitora za kupovinu“, kaže Iva Čukić.
„Postojeći sajam je maestralno oblikovano rešenje“
Srpski stručnjaci za urbanizam i arhitekturu tvrde da se četiri sajamske hale ne smeju posmatrati kao odvojeni objekti već kao celina. Arhitektonsko-urbanistički maestralno oblikovana, kako je u tekstu na portalu Gradnja istakao Marko Stojanović, diplomirani istoričar umetnosti koji se aktivno bavi temama arhitekture i urbanizma u Beogradu.
„Kompleks Beograda na vodi (Belgrade Waterfront) je ozbiljan državni projekat, koji se po obimu građevinskih radova i planova, može porediti jedino sa izgradnjom Novog Beograda. Doduše, društveno-političke okolnosti, ali i arhitektonsko-urbanistički kvalitet nisu na istom nivou, ali to nije ni važno u slučaju prostornih kapaciteta, koji bi u slučaju Beograda na vodi mogli da ugroze postojeće spomeničko nasleđe“, tvrdi Stojanović.
Srpsko sajamsko rešenje kružne hale bilo je čitavu deceniju ispred projekata čuvenog italijanskog arhitekte Pjera Luiđija Nervija, kome se tada divila Evropa.
“Kada i običan laik, koji se ne razume u detalje arhitektonske ili građevinske struke, pogleda ceo kompleks Beogradskog sajma, uvideće da je on specifičan kako po svojem arhitektonskom oblikovanju, tako i po urbanističkom rešenju. Međutim, iz nepoznatih razloga, Zavod za zaštitu spomenika kulture odavno je zaštitio samo halu 1! Možda je to urađeno iz razloga što je nju razrađivao i na njoj upotrebio svoja inovativna rešenje inženjer Branko Žeželj, ali je to nepopravljiva greška i stručna nepravda prema ostalim halama sajamskog kompleksa, koje su takođe čudo domaćeg inženjerstva. Ove hale se ne smeju posmatrati kao odvojeni objekti, već sveobuhvatno kao jedinstven kompleks, koji je maestralno arhitektonsko-urbanistički oblikovan. Ovaj propust će skupo koštati struku, koja može ostati bez ovih bisera inženjerstva”, piše Marko Stojanović.
Navodivši bliži istorijat promene izgleda Beograda oko sajma, usled širenja Beograda na vodi, Stojanović upozorava da se mora oprezno pristupiti s planovima oko sajma i stadiona u Surčinu.
“Sve ovo je u neku ruku i logično, da Nacionalni stadion ne može sam za sebe da bude ‘zaboden’ usred njiva i poljana, da tu mora postojati i prateća infrastruktura, koje ne podrazumeva ugostiteljski sektor (hoteli, restorani i kafei), ali zar nije logičnije da se taj novi sajamski kompleks prvi izgradi, a onda da se vidi šta će biti dalja sudbina postojećeg? Šta ako Beograd ne dobije tu kandidaturu, pa se odustane od izgradnje Expoa ili se njegova izgradnja prolongira? Grad bi onda ostao bez glavnog sajamskog kompleksa, što bi definitivno bio presedan za jednu evropsku metropolu. S druge strane, očigledan je pad efektivnosti tradicionalnih sajmova, kako zbog tendencija da sav marketing prelazi na internet (posledica novih navika u post-kovid načinu života i rada), tako i zbog sužene ciljane populacije kojoj su određeni sajmovi namenjeni. Jedino su Sajam turizma, Sajam automobila i Sajam knjiga namenjeni široj publici, dok bi svi ostali sajmovi mogli sasvim dobro da se smeste i u neke manje izložbene prostore, poput Belexpocentra. Uopšte nije jednostavno da se jedan gigantski prostor, poput Beogradskog sajma, održava da bi njegova funkcionalnost bila na zadovoljavajućem nivou. Koliko različitih sajamskih manifestacija mora biti održano tokom samo jednog meseca da bi se isplatili troškovi struje, vode i ljudskih resursa? Daleko više nego što se sada održava. Možda sve ove činjenice ne idu u prilog održivosti Beogradskog sajma, ali one nisu razlog da se sruše sajamske hale“, smatra Stojanović.
On dodaje i da se, ako je već samo Hala 1 zaštićena od rušenja, u slučaju ostanka ostalih hala na postojećem mestu i njima mogu dati druge, izložbeno-kulturološke namene koje bi zadovoljile potrebe Grada. Tu Stojanović konkretno navodi i Halu 2.
„Hala 2, koja ima nekoliko etaža, vrlo lako može biti pretvorena u sportsko-rekreativni centar, sa terenima i poligonima za više sportova“, piše on.
Kada se podvuče crta oko čitavu priču oko rušenja ili umiveno rečeno „premeštanja“ sajma, jedno je sigurno. Potrebno je da se o svemu otvoreno razgovara sa nadležnim licima i institucijama, pa i sa građanima, zar ne?
A ne kao do sada da se bageri krišom pojavljuju noću te da se na taj način realizuju neke ideje za koje se zna da bi Beograđanima mogle da zasmetaju.
I.Đ./Fonet/NIN/gradnja.rs
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
