Beda dnevnog političkog pragmatizma

Nešto duže od dva veka istorije moderne Srbije, ova baš i ne zna s kim će i kuda će. Isprobala je sve, ove i one. Malo šta se završilo bez kajanja. Od Karađorđa i njegovog popečitelja inostranih dela do današnjeg Vučića i njegovog ministra. Izuzetak je, verujem, tri decenije jugoslovenske politike nesvrstanosti.

Spoljnu politiku Srbije vodili su i vode njeni voždovi. Narod se tu ništa ne pita, mada, po pravilu, podržava (spontano ili najčešće organizovano) državnu politiku. Ukupno uzev, narod podržava spoljnu politiku onakvu kakva je, sa svim preusmeravanjima i zaokretima, dok država manje-više i ne vodi računa o mišljenju naroda. Možda treba pomenuti dva veća izuzetka. Prvi se odnosi na demonstracije (“Krvava litija”) povodom sklapanja Konkordata Kraljevine Jugoslavije sa Vatikanom i njegova ratifikacija u Skupštini 1937, dok se drugi izuzetak odnosi na demonstracije 27. marta 1941. (“Bolje rat nego pakt”) povodom potpisivanja protokola o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

U današnje vreme partijskog pluralizma (od 1990. godine) država vodi računa o mišljenju naroda o spoljnoj politici prvenstveno tražeći i organizujući narodnu podršku u slučajevima kad proceni da je ta podrška korisna, kao i tokom predizbornih kampanja kada se spoljna politika funkcionalizuje radi izborne podrške. Državne partije to rade tako što se javnosti prikazuje podrška onih subjekata svetske politike koji su bilo omiljeni u narodu, bilo da ih narod percipira kao važne i uticajne. Opozicionim partijama jedino ostaje ili da budu principijelne ili da se tokom izborne kampanje ne suprotstavljaju narodnim spoljno-političkim opredeljenjima i emocijama.

Upravo smo u ovim danima “Srbije na raskrsnici” svedoci ovakvog ponašanja jednih i drugih partija. I dok narod još ne zna ili neće da zna na koju stranu da se okrene, dotle se političke partije sve češće izjašnjavaju o “strani sveta” kojoj se priklanjaju.

EU: ŠTO SE VIŠE PRIBLIŽAVAMO CILJU, CILJ NAM JE SVE DALJI

Pad Berlinskog zida i početak tranzicije istočnoevropskih država je kod njihovih naroda raspalio želju za ulaskom u Evropsku uniju. U nekim od ovih zemalja (Poljska, na primer) pozitivan odnos prema EU dosezao je i do 80 postotaka. Nakon toga, uspostavlja se trend koji je postao gotovo opšte pravilo: sa približavanjem danu ulaska u Evropsku uniju raste evroskepticizam. U tom trendu i tom pravilu našla se danas i Srbija. Nakon stresne promene vlasti 2000. godine, srpsko javno mnenje se većinski izjašnjava za Evropsku uniju kao i istočnoevropske zemlje pre deset godina. Sa protokom vremena i tokom stalnog izmicanja ulaska u EU i slabog i gotovo nikakvog ispunjavanja uslova za prijem, menja se odnos naroda prema kandidovanju i ulasku Srbije u Evropsku uniju.

Kada navedenu pravilnost povežemo sa antizapadnjaštvom koje je sastavnica svih srpskih narodnih ideologija i njegovom reanimacijom tokom sankcija, bombardovanja u devedesetim i konstantno održavano zbog podrške zapada samostalnosti Kosova, onda postaje jasnija današnja afektivna politička distanca prema evropskim zemljama (uključiv distancu prema Americi) i Evropskoj uniji.

Ovde treba naglasiti potrebu razlikovanja afektivne političke distance od afektivne društvene distance prema Evropi i Evropskoj uniji, pogotovu u kontekstu razlikovanja odnosa javnog mnenja građana Srbije prema EU i na drugoj strani, odnosa prema Rusiji. Na ovu razliku dokumentovano ukazuju istraživanja još krajem devedesetih godina i početkom ovog veka.

Na primer, u istraživanju za Centar za proučavanje alterativa skrenuli smo pažnju na činjenicu da je našim ljudima srce na Istoku, a džep na Zapadu; Ljiljana Baćević je u radu za Centar za antiratnu akciju ukazivala na nesklad između “kognitivne dimenzije stavova (racionalnog uviđanja neophodnosti i poželjnosti ostvarenja cilja) i emotivne dimenzije (nepoverenja, uzdržanosti, odbojnosti, pa i otpora)”. U istraživanju Demostata od pre pet godina, ukazujemo na pragmatske razlike odnosa prema evropskim zemljama i prema Rusiji. U sadašnjem istraživanju Demostata ukazujemo na relaciju stavovskog afektivnog odnosa (emocije, vrednosti), kognitivnih stavova i percepcije interesa u odnošenju našeg naroda prema Evropskoj uniji, s jedne strane i prema Rusiji, s druge strane.

PRE PET GODINA I DANA – RUSIJA NA PRVOM MESTU

graf0

U istraživanju Demostata koje je obavljeno u junu ove godine, našli smo da dve petine ispitanika (40 posto) Ruse smatra najbližim narodom; isto toliko ispitanika smatra Rusiju našim najvažnijim spoljno-političkim partnerom; čak 45 posto ispitanika ima o Putinu najbolje mišljenje među 10 svetskih lidera… U istraživanju Demostata obavljenom 2017. godine takođe dve petine ispitanika smatra Rusiju najvećim prijateljem Srbije (vidi grafikon).

graf1

Međutim, kada smo u tom istraživaju od pre pet godina pitali za zemlju u kojoj bi ispitanik najradije živeo (vidi grafikon), 11 posto je navelo Nemačku, sedam posto Švajcarsku, po pet posto je navelo Austriju, Italiju i Švedsku, Ameriku je navelo četiri posto, a po tri posto je navelo tri zemlje: Francusku, Norvešku i Rusiju…

Gotovo iste odgovore dobili smo na pitanje: “Pretpostavite da vas deca pitaju za savet oko izbora zemlje u koju bi otišli da žive i rade. Koju biste im zemlju preporučili?”. Ponovo je na prvom mestu Nemačka sa 16 posto, sledi Švajcarska sa 11 posto, pa Austrija i Amerika sa po pet posto, Švedska i Norveška sa po četiri posto, Italija, Kanada i Rusija sa po tri posto…(vidi grafikon).

graf2

Ovu razliku između emocionalno holističkog pitanja – “Koja država je najveći prijatelj Srbije” i dva faktički afektiva pitanja – u kojoj zemlji bi ispitanik želeo da živi i pitanje koju zemlju bi ispitanik preporčio svojoj deci za život i rad – koju smo ustanovili pre pet godina, sada smo proveravali pitanjima vezanim za relacije: interesa i emocija; interesa i vrednosti, kao i interesa i kognicije.

graf3

Sa stavom da u politici nema mesta za emocije, politika je stvar interesa slaže se 78 posto ispitanika, a ne slaže se osam posto (vidi grafikon).

graf4

Sa stavom “Između vrednosti i interesa treba se opredeliti za interese” složilo se 44 posto ispitanika, a nije se složilo 34 posto.

Zaključujem da je u sučeljavanju interesa i emocija, odnos 78 prema osam posto u korist interesa, a u sučeljavanju interesa i vrednosti, odnos 44 prema 34 posto takođe u korist interesa.

graf5

Ove odgovore prema kojima su interesi dominantan kriterijum za ponašanje u spoljnoj politici treba povezati sa poznavanjem činjenica o tome ko Srbiji daje najviše bespovratne pomoći i ko najviše investira u Srbiju, i potom, konačno, sa odnosom javnog mnenja prema mogućem prijemu Srbije u Evropsku uniju.

I u slučaju bespovratne pomoći i slučaju investicija, najveći broj ispitanika percipira Evropsku uniju kao glavnog aktera: 35 posto oko pomoći, a 36 posto oko investicija.

graf6

Sve u svemu, i pored tretmana interesa kao glavnog kriterijma za spoljnu politiku Srbije, i pored spoznaje da je Evropska unija glavni akter i investiranja u Srbiju i bespovratne pomoći Srbiji, javno mnenje Srbije bi na hipotetičkom referendumu većinski odbilo ulazak u Evropsku uniju (vidi grafikon).

U istraživanju Demostata obavljenom 2017. godine našli smo da je 54 posto građana Srbije za ulazak u Evropsku uniju, a 43 posto protiv ulaska. Pozitivan odnos prema EU za pet godina smanjen je sa 54 na 34 posto. Ako ovo smanjenje pozitivnog odosa prema EU posmatramo u kontekstu veoma smanjene afektivne političke distance (uprkos velikoj afektivnoj društvenoj distanci) prema Rusiji i velike afektivne političke distance prema Evropskoj uniji (uprkos veoma smanjenoj afektivnoj društvenoj distanci), onda ostaje da kažemo ono što smo izrekli pre četvrt veka: nama je srce na Istoku, a džep na Zapadu.

graf7

Ako ove javnomnjenske nalaze, iako dobijene u telefonskoj anketi, okarakterišemo kao konfuzne, onda moramo dodati još i ovo: konfuzna je spoljna politika Srbije, konfuzan je odnos EU u politici prijema novih članova, a naročito prema Srbiji. Konfuzija u javnom mnenju građana Srbije je u velikoj meri posledica percepcije konfuzije u politici Srbije, a potom i konfuzije u politici Evropske unije. Ima dovoljno razloga da “srpsku konfuziju” objasnimo svesnim namerama onih koji vode tu politiku, dok je konfuzija koja obeležava odnos EU prema prijemu novih članova (i Srbije) više rezultat neprincipijelnosti i neke vrste “dnevnog pragmatizma”.

Ukupno uzev, Amerika i Evropska unija su svojom politikom prema Srbiji gurnuli Srbiju u naručje Rusije. Kad “zagusti”, Evropska unija se priklanja Americi; kad zagusti, Srbija se priklanja Rusiji. U oba slučaja, pitanje suvereniteta u spoljnoj politici “gura se pod tepih”. O posledicama ovog “priklanjanja” se i ne razmišlja, ni o principima; to valjda dolazi na red kad prođe furtutma (ako prođe!).

Što se tiče Srbije, Srbija nema problem sa Evropom, Srbija ima problem sa sobom. Kada te probleme reši, bilo kada, rešenje odnosa sa Evropom dolazi samo.