Foto: Zoran Lončarević
„Staklena bašta za uzgoj straha“, reči su kojima poljski sociolog Zigmunt Bauman opisuje Evropu 16. veka. Potom dodaje kako su se uzaludnim pokazala kasnije nadanja Viktora Igoa o vremenima u kojima će nauka prognati mnoštvo onoga što strah sačinjava, a da će se politički tribuni preobraziti u naučne. „Svako ko vlada pomoću straha služi đavolu“, kaže vladika Grigorije. A đavo je običan dripac koga treba ignorisati
Strah je koristan. „Neću u svom čamcu čoveka koji se ne boji“, kaže Starbak, jedan od junaka Hermana Melvila u romanu „Mobi Dik“. Lov na kita je opasan, ali mora da se obavi. Ljudi u čamcu nemaju izbor.
Nemaju ga ni građani Srbije. Melvilovi kitolovaci moraju da se suoče sa ulješurom koja simbolizuje vanvremensko zlo; građani Srbije treba da pogledaju u oči kulturi straha koja vlada. Ukratko – da počnu da govore ono što misle, da glasaju za koga žele, da ne zatvaraju oči pred nepravdom, da ne okreću leđa žrtvi.
Da li treba da se plaše? Treba. Opasna je ta rabota u današnjoj Srbiji. Ali ukoliko žele da žive dostojanstveno, ukoliko ne bi da sklanjaju pogled pred sopstvenom decom, a i pred sobom – jer svako od nas, beše, vodi neki unutarnji razgovor –, sa tim strahovima moraju da se uhvate u koštac.
Saramagova junakinja sa crnim naočarima će, u epidemiji obnevidelosti, reći nešto poput – strah može da izazove slepilo (…) bili smo već slepi kada smo oslepeli, strah nas je zaglavio u slepilu, on će nas slepim i ostaviti.
Pre nekoliko dana, zatekla sam se u Berlinu, razgovarajući se Episkopom diseldorfskom i nemačkim Grigorijem, te ga zamolila da za čitaoce portala „Vremena“ da svoj recept protiv straha.
„U poslednje vreme sam slušao razmišljanja o životu Majka Tajsona, koja su mi se veoma dopala. On kaže da nije normalno da čovek ne oseća strah, strah je prirodna pojava, on nas nečemu uči i upozorava nas na opasnosti. Ali strah mora biti pod našom kontrolom, jer ako to nije slučaj, on će nas porobiti i osvojiti. Postaćemo njegove sluge. Hrabrost se upravo i manifestuje probijanjem kroz sumnju i strah.
Hrabrost mora da obuhvati strah, a ona opet treba da bude obuhvaćena verom. Ne mislim sada isključivo na veru u Boga, već veru da ćeš uspeti, da ćeš dosegnuti svoj cilj – koji je Dobro.
Po prirodi svoje službe pozvan sam da ljude stalno hrabrim i u nešto uveravam. Uveravam ih da žive, da je moguće i da se može.
Kako možeš da ustaneš ujutru, da ideš nekuda, a da pritom nemaš u sebi hrabrosti i da nemaš cilj koji će, upravo zato što je dobar cilj, poraziti strah.“
Međutim, ima onih kojima strah odgovara, političara koji njime trguju i zahvaljujući njemu vladaju. Raspiruju ga, praveći unutrašnje i spoljnje neprijatelje, opisujući apokaliptične scenarije samo ako oni ne budu na vrhu.
Kada je reč o takvima, vladika Grigorije dodaje:
„Svako ko vlada pomoću straha služi đavolu, a ko je za slobodu sa odgovornošću, taj služi Bogu. Meni je vladika Atanasije govorio – ‘Đavo je obični dripac’. Ukoliko nasednemo na njegove reči, mi ćemo se onda obresti u tami. Ali ako ga ignorišemo, ako se ne bavimo predlozima i strahovima koje nam on nameće, mi ćemo ga tako pobediti.“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
