Novosadska racija 21.1.1942: Moj lepi život u paklu

Bezbroj puta sam opisao to jutro, jedno od ključnih mog života, kada mi je prvi put zapretila smrt.

Osvanuo je veoma hladan dan, 20. januar 1942. Mrzovoljno sam se umotao u šalove, krenuo sa braćom od strica u školu, ali pred kućom smo naišli na veliki plakat na mađarskom, srpskom i nemačkom jeziku: „Racija…“ Preleteli smo preko objašnjenja: u gradu se nalaze sumnjive osobe i velike količine oružja, niko ne sme da napusti svoj stan, prozori treba da su zatvoreni, zabranjeno je gledati na ulicu. Nema škole! Mene tada ništa drugo nije zanimalo.

Imao sam polulažnu krštenicu koju mi je izdao zrenjaninski reformatski sveštenik Zoltan Sabo, profesor Bogdan Čiplić me je upisao u novosadsku Mađarsku gimnaziju kao da sam je pohađao i prethodne školske godine, mislio sam da sam savršeno bezbedan – čist Mađar, bar na papiru. Mađarski sam govorio jednako dobro kao srpski i nemački.

Stric mi se početkom 1920-tih godina oženio sa Švabicom i na insistiranje njenih roditelja tada prešao u rimokatoličku veru. Bačka je bila pod mađarskom okupacijom. Strina je došla po mene u Zrenjanin i povela me u sigurniji Novi Sad. Moj rodni Banat bio je neposredno pod nemačkom vojnom upravom, biti Jevrejin tamo je postala smrtonosna bolest kojoj su podlegli i moji roditelji.

U toku racije nije uhapšeno ni jedno sumnjivo lice, ni jedan komunista ili simpatizer Komunističke partije. Ja mislim da žandari nisu ni pokušavali ikoga od njih da pronađu, jer bi se oni branili i sigurno bi došlo do okršaja. Racija kao policijska akcija bila je izgovor za pljačku i masovno ubijanje nevinih ljudi koje je počelo sutradan, 21. Januara 1942. Ti su ljudi uživali u ubijanju. Ljudi? Maksim Gorki greši, čovek ne zvuči gordo.

Dok se divlajčki ubijalo nekoliko stotina metara od stričevog stana u zgradi  udaljenoj od Banovine pedesetak metara, mi smo uveče tajno slušali džez na radiju i tačno u deset nemačku ljubavnu pesmu Lili Marlen.

Nikad se tačno nije saznalo koliko je ljudi zatri dana pobijeno, jer su likvidiarne i cele porodice, pa trag za njima nije ostao. Polazi se od 4.500 pretežno Srba, Jevreja i Roma, poimence je ustanvoljeno 1.246 lica

Ubijanje je na zapovest iz Budimpešte obustavljeno 24. januara, na moj trinaesti rođendan. Po starom jevrejskom zakonu mogao sam da slavim bar micvu, tada sam sa jevrejkog stanovišta bio postao punoletan.

Kad smo se vratili u školu jevrejskih drugova više nije bilo. Svi mađarski gimnazijalci su demonstrativno počeli da govore srpski.

Leta te 1942. opet smo se kupali i divljali na Štrandu gde su nekoliko meseci ranije ljudi stajali u redu da budu ubijeni i gurnuti pod led u Dunav. Prolećne kiše i vetrovi su oprali pesak. Nismo mislili na mrtve, bili smo nemilosrdna ratna generacija. Često smo se okupljali kod našeg druga Pište Selešija, njegov otac je bio mesar, uvek je bilo svežih krvavica, džigernjača, čvaraka.

Vraćao sam se na Raciju u svojim romanima. U „Poslednjem potezu“ je muž, glava porodice otišao u partizane, vratio se kao pukovnik da vidi odakle su mu ženu i majku odvukli u smrt. Na ulici ga bivši kolega naivno, nemajući pojma šta se događalo, pita „A kako je vaša lepa supruga?“, a on ga prebije i rizikuje gubitak čina. Posle govori da je sreća što nije imao pištolj kod sebe, jer bi pobio sve žive na ulici. U romanu „Usamljenost manjine“ raciju opisujem sa stanovišta mog junaka, Mađara, koji se pita do koje je mere kriv kao Mađar, iako subjektivno svakako nisu ni za šta bili krivi ni on, ni njegov otac.

Istina je, a toga se jasno sećam, da sam se vrativši se iz logora kao šestnaestogodišnjak osećao kao pobednik, nisam trpeo kao staratelje ni strica, ni tetku, ali sam odbio, a to su mi bili ponudili, da budem posmatrač na suđenju novosdskim ubicama, da gledam njihovo pogubljenje. Ja nisam osećao potrebu da se svetim, ali mnogi jesu. Ubijeni su neki krivci, ali i mnogi nevini Nemci i Mađari. Ubijen je i Seleši stariji čije sam džigernjače, krvavice i čvarke rado jeo posle Racije.

U Novom Sadu naručen je spomenik sa natpisom „Svim nevinim žrtvama 1944/45“. Neke časne antifašističke organizacije protestuju, kažu da neće dozvoliti da se takvim objektom rehabilituju zločinci. Ja se ne slažem sa njima. Tekst naglašava da se misli na nevine žrtve. Uveren sam da treba da se setimo i dešavanja posle pobede na koje ne treba da budemo ponosni, jer tek tako stičemo pravo da se čista srca sećamo svojih mrtvih i osudimo krvoloke.

Meni se za vreme Racije pre osamdeset godina ništa nije dogodilo. Nova pretnja smrću sačekala me je dve godine kasnije u Aušvicu. Danas, pred svoj 93. rođendan, smireno se osvrćem na sve što mi se događalo, a što sam u jednom mom romanu nazvao „Moj lepi život u paklu“.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com