Ispovest Mire Marković /2/

Ko vas je naročito razočarao od nekadašnjih „saputnika“ prethodne vlasti?

Oni koje sam u toj vlasti smatrala ne samo istomišljenicima već, pre svega, ličnim prijateljima.

Da li biste bili precizniji, recimo kad je reč o SPS i JUL?

Iz SPS-a i JUL-a je uz novu vlast stalo nešto ulizica i kukavica, ali, izgleda da je uz nju stalo najviše priličnih lopova. Neću biti ja ta koja će navesti njihova imena, ja komuniciram sa utiscima i pretpostavkama, čekam da se oglase oni koji to tačno znaju. Ima ih dosta koji su bili u ovoj zemlji zaduženi da to znaju.

Šta je sa onima koji su napustili zemlju?

Što se napuštanja države tiče, osuđujem samo one koji su je napustili za vreme bombardovanja. Za sva napuštanja pre i posle toga imam razumevanja. Ali, istovremeno, vidim da oni koji su iz zemlje pobegli za vreme bombardovanja ili koji su svoju decu sklonili za to vreme iz zemlje, optužuju sada za izdaju rodoljube, borce, pa čak i heroje. Zemlja Srbija takvu sramotu nikada nije doživela. Biće ovo prvi put. Moguće i poslednji. Ako se pobiju heroji i ponize borci, a o sudbini zemlje budu odlučivale kukavice i izdajice, neće više biti ni Srbije, ni Srba. To tvrdim ja, srpska Jugoslovenka.

Nedavno ste, u intervjuu za bečke novine, izjavili da je Slobodan junak. Zašto se onda u poslednje vreme o njemu i većini vaših drugova u najvećem delu medija više ne piše kao o rodoljubima, borcima, herojima?

Zato što su mediji u rukama vlasti koja ne dopušta razlike u mišljenju, a pogotovo ne bi dopustila razlike u mišljenju oko dosadašnjeg šefa države, s obzirom na to da je linč na njega postao prioritetni sadržaj platforme nove vlasti.

Mediji svakodnevno otkrivaju nove afere – od hapšenja Radeta Markovića do velikih suma novca koje ste navodno suprug i Vi prigrabili dok ste bili na vlasti. Vaš komentar?

Mediji su početkom oktobra tvrdili da je moj muž prebacio tri aviona zlata negde u svet posle 6. oktobra, da ima račune u stranim bankama, da je bogat čovek… To, što se tiče para. Naravno, sada te avione više niko ne pominje; u stranim a ni u domaćim bankama on nikada nije imao nijedan račun, osim tekućeg na koji je primao platu. A od 1. oktobra Slobodan ne prima ni platu. Najprljavije od svega u vezi s njim što se neprekidno može pročitati u štampi ili čuti na televizijama jeste da je materijalno profitirao iz svoje dugogodišnje predsedničke pozicije.

Mislite na optužbe zbog kuće u Tolstojevoj…

Mislim na sve optužbe u vezi sa materijalnim dobrima. Mi imamo kuću u Tolstojevoj ulici već više od deset godina. Sada je renoviramo. Delom, zato što smo to odavno planirali i za sve intervencije dobili dozvolu od nadležnih opštinskih organa 1996. godine. Sada, međutim, imamo i dodatne razloge za renoviranje, jer je za vreme bombardovanja kasarne u Topčideru i bolnice „Mišović“ i naša kuća dosta oštećena. Uostalom, renoviranje naše kuće je naša stvar. Ne vidim da se stotinama hiljada građana u ovoj zemlji, koji renoviraju svoje kuće i stanove, bilo ko meša u to, a pogotovo ne država i njeni mediji. Odnekud, to važi samo za nas.

Ako ste već skloni komparacijama sa prethodnom vlašću, onda treba priznati da se ona uopšte nije bavila time gde žive, od čega žive i kako žive opozicioni lideri – njeni politički protivnici. Niti je to nekoga u dosadašnjoj vlasti zanimalo, niti je trebalo da zanima. Gledajući šta sada radi ova vlast, izgleda da su pogrešili oni iz prethodne. Da su se dobro obavestili o materijalnom stanju i ličnom životu svojih političkih neistomišljenika koji su sada na vlasti, teško da bi neki od njih sada bili ministri. Teško da bi mnogi od njih izbegli opravdanu krivičnu i moralnu odgovornost.

A šta je sa rezidencijom u Užičkoj ulici?

Nema nikakve rezidencije u Užičkoj ulici. U produžetku našeg dvorišta u Tolstojevoj ulici nalazi se veliki vrt u kome je nekada bila smeštena rezidencija kineskog ambasadora. Pošto je naše dvorište veoma malo, moj muž je, da bi to dvorište bilo prošireno, tražio od Vlade Srbije da mu dopusti korišćenje dela susednog, nekadašnjeg kineskog vrta i kupovinu pomoćnog objekta nekadašnje kineske rezidencije, koji se u tom delu vrta nalazio. Time ne bi bio narušen prostor u kome se nalazila nekadašnja Kineska rezidencija, jer bi taj prostor oko nje i dalje ostao veliki i lep. A pomoćna zgrada? Pa u njoj je bila kotlarnica za rezidenciju, koristili su je čuvar i vrtlar, to je jedna potpuno pohabana građevina, koja ne bi mogla da služi u stambene svrhe. Nama je, u stvari, bilo primarno dvorište. Vlada je taj zahtev odobrila, a mi smo platili traženu cenu za tu pomoćnu zgradu. Tu nije ništa sporno. Kao što nije sporno, iz razloga teško objašnjivih, neprekidno pokušavanje da se nađe neki greh dosadašnjem predsedniku Jugoslavije. Hag, zlato, kuća, plac… Očekujem da počnu da ispituju da li je zaista završio Pravni fakultet i da li je to bilo baš u Beogradu, da li zna da pliva ili se samo pravi, da li mu je dioptrija naočara zaista plus dva ili je obmanuo narod, noseći plus dva i po…

Ukratko, ako vlast želi da ospori legalnost odluke o dodeli zemlje i kupovini zgrade u kojoj se nalazila kotlarnica za susednu rezidenciju, neka je ospori. Živećemo kao i pre, na prostoru nekadašnjeg dvorišta. Osim ako vlast ne proceni da je i to nelegalno, nemoralno i – mnogo. Možda će smatrati da i to treba da nam se oduzme. Sa moje tačke gledišta, nasilje nad imovinom je tek sitnica u odnosu na nasilje nad mišljenjem i nad životom.

Drugim rečima, smatrate da bi mediji trebalo da se usredsrede i na imovinu drugih funkcionera?

Svaki direktor boljeg preduzeća i predsednik veće opštine raspolaže sa više materijalnih dobara od Miloševića. A o ministrima i da ne govorim. Neka nova vlast ispita strane račune, stambene kvadrate, pare potrošene na školovanje dece po belom svetu, a naročito firme raznih uglednih ljudi, pre svega iz sopstvenih redova i iz redova dosadašnje vlasti, ali onih, koje nova vlast ne pominje u svojim medijima. Biće fantastičnih iznenađenja za javnost. Kada bi to neko u novoj vlasti smeo i hteo da uradi, i oni sami i mnogi novinari, kao i veliki broj građana, morali bi da se izvine Miloševiću. Ako postoji čovek koji od države nije ništa uzeo, ni dobio, to je on. I ako ima čovek kome je ova država dužna, to je on.

Mediji vas optužuju i za druge stvari – na primer za naručena ubistva političkih protivnika. Istraga ubistva tri člana SPO–a i brata Danice Drašković na Ibarskoj magistrali i ubistvo Slavka Ćuruvije vode prema DB–u, koji štampa opisuje kao vaš lični servis?

Bilo je mnogo ubistava u Beogradu i Srbiji. Uglavnom kriminalnih, i nešto političkih. Ubijen je ministar unutrašnjih poslova Srbije, generalni sekretar JUL-a, ministar odbrane Savezne Republike Jugoslavije, generalni direktor JAT-a, predsednik Izvršnog veća Vojvodine… Svi ti ljudi, koji su nastradali iz političkih razloga, jesu saradnici ili lični prijatelji mog muža. Ni do današnjeg dana nije otkriveno kako su izgubili život. Pošto se radi o političkim ubistvima, onda su njihovi izvršioci, odnosno nalogodavci, po prirodi stvari morali da budu iz redova njihovih političkih neprijatelja. Nije uobičajeno da se ubijaju politički i lični prijatelji bez političkih i ličnih razloga, onako iz čistog mira.

SDB je, kako sam ja razumela te stvari, prilično samostalna institucija i, izgleda, često nedovoljno obaveštena. Da nije tako, znalo bi se na vreme da se OVK naoružavala godinama, da su se bunkeri na Kosovu kopali mesecima, da zemljom neometano šetaju špijuni iz svih krajeva sveta, da su za vreme bombardovanja desetine lokatora zaslužni za mnogo izgubljenih života i uništenje materijalnih dobara, da je u zemlju došlo na desetine terorista sa zadatkom da ubiju šefa države, i tako dalje. Ne verujem da je to sve ta služba znala, još manje verujem da je sama sve to organizovala, a najmanje dolazi u obzir da joj je takve naloge, u krajnjoj liniji i protiv samog sebe, davao šef države. Sumnjam, dakle, da SDB ima veze sa nesrećom na Ibarskom putu i ubistvom Slavka Ćuruvije.

Što se mene tiče, ja sa prethodnim rukovodstvom SDB-a nisam imala nikakve kontakte. To će potvrditi i oni sami. A sa ovim, novim – pa sa njima još manje. Ne znam je li nesreća na Ibarskom putu bila saobraćajne ili političke prirode. Ali, iskreno verujem da vlast u Srbiji nije u toj stvari imala nikakvu ulogu. Ako je to bila politička stvar, onda je u pitanju neka politika, spoljna ili unutrašnja, koja nije imala veze sa vlastima u Srbiji i Jugoslaviji, odnosno – to je bila politika suprotna srpskim i jugoslovenskim vlastima. Što se vlasnika lista „Dnevni telegraf“ tiče, on se mnogo vremena pre nego što je nastradao preselio sa svojim poslovima u Crnu Goru i mislim da njegova smrt nema nikakve veze sa politikom.

Ali SDB je u skladu sa zakonima bio odgovoran Vašem mužu, a ne prvacima opozicije. Kako bi neko iz opozicije mogao da da nalog SDB–u da izvrši atentat na čelnika SPO–a na Ibarskoj magistrali ili likvidira jednog novinara?

Ja nisam ni rekla da je SDB odgovoran za saobraćajnu nesreću na Ibarskoj magistrali, pogotovo za to nije odgovoran šef SDB-a Rade Marković. Ako sam rekla da su u slučaju te nesreće bili mogući politički motivi i to motivi politike koja nije imala veze sa vlastima u Srbiji i Jugoslaviji, nisam rekla da su protagonisti te politike delovali preko SDB-a. Mogli su da deluju sami.

Novi „Špigl“ je otišao najdalje – bez navedbi o izvoru informacije optužuje direktno Vas za ubistvo ministra policije Badže, atentat na Kiru Gligorova…

Što se mene lično tiče i moje uloge u atentatima na ministra policije Srbije i predsednika makedonske države, da se ne radi o smrti jednog čoveka i teškoj povredi drugog, te bi dve „optužbe“ bile inspirativna tema za traktat o tome kako mržnja i zlo mogu da degradiraju razum i inteligenciju. Čekam da me uskoro optuže za izazivanje rata u Čečeniji, poplave u Indiji, kidnapovanje Alda Mora, niske temperature u Sibiru. Ako je i od političkih protivnika i ličnih zlobnika – mnogo je. Ali je, pre svega, glupo.

Činjenica je da je Ivan Stambolić bio vaš kućni prijatelj, a kasnije politički protivnik. Kako doživljavate insinuacije medija da njegov nestanak ima veze sa Vašom kućom? Smatrate da su za Ćuruvijinu sudbinu krivi njegovi poslovi u Crnoj Gori, dok je nešto slično posle nestanka Stambolića objavila „Politika„, samo što je krivica nađena u „poslovanju sa Republikom Srpskom„. Jeste li se lično interesovali ko bi mogao da organizuje tu otmicu odnosno – likvidaciju?

Ivan Stambolić je bio prijatelj mog muža. Ali, nismo imali naročito razvijene prijateljske porodične odnose. Ivan Stambolić je posle Osme sednice napustio politiku i moj muž mu je, na njegovu želju, omogućio da bude direktor Jubmes banke. Nije više sa njim održavao lične kontakte. Političke nije imao jer se Stambolić politikom više nije bavio. U mojoj porodici nije bilo nikakvog naročitog animoziteta prema porodici Ivana Stambolića, a njega nismo ni pominjali. Došla su nova i burna vremena. Ivan Stambolić je ostao u prošlosti.

Kada je moj muž obavešten o nestanku Ivana Stambolića pre nekoliko meseci, dao je nalog ministru unutrašnjih poslova Srbije da učini sve da se Ivan Stambolić nađe ili bar sazna gde je i o čemu se radi. Dok se nalazio na funkciji predsednika države, tu informaciju nije dobio. Dalje više nije uticao na tu stvar, ona je prešla u nadležnost drugih lica.

Možete li ipak biti konkretniji u vezi sa sudbinom Ivana Stambolića?

Mogu. Ivan Stambolić 2000. godine nije bio nikakav protivnik mom mužu. A što se političkih protivnika mog muža tiče, sa njima je on komunicirao politički. Nikome nije pretio vešanjem, deportacijom, nije palio imovinu njihove dece, nije izbacivao sa posla i iz stana članove njihovih porodica, nije rio po njihovim računima ni u zemlji ni u inostranstvu, nije prebrajao firme koje su registrovali na imena svojih tetaka i unuka, nije šišao njihovu maloletnu decu po osnovnim školama, nije zabranjivao opozicione medije, nije prebijao političke neistomišljenike po ulicama, nije pretio zatvorima i političkim procesima svima koji drugačije misle od njega, nije organizovao sačekivanje žena – političkih neistomišljenika – po haustorima kuća u kojima su stanovale, da bi bile na smrt pretučene, nije tužio nikoga ko ga je oklevetao, nije hapsio ni one koji su mu pretili vešanjem, kidnapovanjem i ubijanjem.

Iskustvo sa njim, kao što je svima poznato, nije takvo kad se radilo o njegovim tekućim političkim neistomišljenicima. Zašto bi se on, posle hiljadu godina, bavio nekim koga je sasvim izbrisao iz sećanja i to na način na koji nikada nije „korespondirao“ ni sa aktuelnim i često agresivnim i okrutnim političkim protivnicima.

Nije li se do 5. oktobra dešavalo upravo to – da su politički protivnici SPS–a i JUL–a od strane državnih medija i funkcionera rečene dve stranke etiketirani kao izdajnici, špijuni i plaćenici…

Jesu. Pominjani su na taj način. Moguće da su neki u predizbornoj kampanji u tom smislu preterali, govorili napamet. Ali, nisu li ti, neopravdano optuženi i preterano optuženi ljudi, kada su došli na vlast, doneli zakon kojim se amnestiraju albanski teroristi i počeli da hapse srpske generale, koji su od tih sada amnestiranih terorista branili zemlju na Kosovu. Nisu li svu svoju energiju upotrebili da proglase krivim vrhovnog komandanta vojske svoje zemlje, zato što je svoju zemlju branio? Istina je da su kandidati levice, o kojima govorite, u predizbornoj kampanji prilično napamet davali mnoge izjave u vezi sa patriotizmom svojih političkih protivnika. Ali, istina je i da ti njihovi politički protivnici dolaskom na vlast, donoseći pomenuti zakon, nisu mnogo demantovali levičare u njihovim izjavama.

Verujete li da aktivisti SPS–a, koji dežuraju ispred rezidencije u Užičkoj ulici, mogu da spreče policiju u slučaju da se izda nalog za hapšenje Slobodana? Da li je u Srbiji danas moguć recept iz Hrvatske – slučaj generala Norca, zbog koga se digao deo Hrvatske, demonstrirajući i blokirajući saobraćajnice, posle čega se odustalo od njegovog izručenja Hagu?

Za sud u Hagu sam hiljadu puta rekla da je to Gestapo ovog doba, a za njegov zatvor da je koncentracioni logor za Srbe. Poneki Hrvat ili musliman – to je tek da se baci malo prašine u oči svetu. Najveći broj onih koji se tamo nalaze su Srbi, izgleda da su ih uglavnom Srbi i isporučili tamo. Ne znam da li smo uvek bili takav narod ili smo sada postali takvi. Tek, Hrvati su se pokazali kao narod koji više drži do sebe, koji je međusobno solidarniji, koji je vrlo osetljiv na fenomen izdaje.

A što se tiče odgovornosti mog muža u vezi sa ratovima van Srbije, koje su Srbi vodili u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ja je, zaista, ne vidim. Ni kao krivicu za međunarodni, ni kao krivicu za jugoslovenski sud. Vidim njegovu ulogu kao ulogu čoveka koji je u poziciji u kojoj se nalazio maksimalno štitio interese srpskog naroda. Pre svega, ogromnom diplomatskom aktivnošću, godinama posvećenim pregovorima sa svima koji su i najmanje mogli da doprinesu miru u Hrvatskoj i Bosni i interesima srpskog naroda koji je tamo živeo. Zatim, velikom materijalnom pomoći koja je iz Srbije pod sankcijama išla Srbima van Srbije. I odlukom da se primi i zbrine preko milion izbeglica u Srbiji. Najveći broj tih izbeglica je dobio državljanstvo, posao, stan, sve uslove za život kao i svi drugi građani u Srbiji. Jedno vreme, dugo vreme, izbeglice su čak imale prednost u odnosu na građane Srbije u svim građanskim pravima.

Karla del Ponte insistira na izručenju Vašeg supruga Tribunalu u Hagu, a političari iz DOS–a najavljuju suđenje u Beogradu. Kako Vi tumačite te zahteve?

Ja mislim da je Slobodan zadužio srpski narod ogromnim radom, brigom starom preko jedne decenije, podrškom kojoj je posvetio svoj život između 1986. i 2000. godine. Predstavljanje takve posvećenosti interesima svog naroda za zločin može da učini samo neko ko je neprijatelj ovog naroda, makar bio i pripadnik ovog naroda.

Što se tiče pretnji hapšenjem, vlast koja startuje pretnjama, hapšenjima i sudskim procesima predstavnicima prethodne vlasti i ljudima uopšte, odnosno, vlast koja u svom programu ima samo nasilje nad ljudima – ima svoje ime i prezime u istoriji. Recimo da ima i više imena. A samo jedno nema sigurno – demokratsko. Nema baš ono ime koje je izabrala da sama sebi da. Izgleda kao najveći cinizam da demokratska vlast, posle decenije provedene u borbi da dođe do vlasti zalažući se za toleranciju kao svoj politički i moralni princip, startuje sa nasiljem nad ljudskim mišljenjem i nad ljudskim životom.

Šta biste rekli Karli del Ponte – je li Vaš suprug ikada naredio etničko čišćenje, preseljenje stanovništva u Bosni, bombardovanje gradova (Dubrovnik, Vukovar, Sarajevo…) ili išta slično?

Ako smatra da ima mandat od nekog legalnog međunarodnog tela da se time bavi, neka traži naredbodavce i izvršioce tih etničkih čišćenja u Hrvatskoj i Bosni. Predsednik Srbije iz tog vremena, zaista, nema nikakve veze sa tom pričom. Kakve veze može imati predsednik Srbije sa bombardovanjem Dubrovnika, Sarajeva, Zadra, Vukovara 1991. godine? Ali neko ima, naravno.

Za rat u Hrvatskoj i Bosni odgovorni su oni koji su te ratove podsticali, kao i oni koji su ih poveli. Ako nekome treba da se sudi u vezi sa tim ratovima, onda treba, pre svega, da se sudi onima izvan Jugoslavije, koji su podstakli jugoslovenske narode na mržnju i ratove, u okviru svog plana rasturanja Jugoslavije. A posle, kada je građanski rat počeo u Hrvatskoj i Bosni, ono što spada u kategoriju ratnih zločina, neka bude raspravljeno i tretirano u Hrvatskoj i Bosni. To nije stvar ni Beograda, ni Haga.

Sa moje tačke gledišta, kada je rat u pitanju, on je sam po sebi zločin. Naročito građanski rat. Kako su to u građanskom ratu jedni zločinci a drugi žrtve? Žrtve mogu biti samo žene i deca. Skoro sve žene i sva deca. Pri tom, vidim nekoliko žena na međunarodnoj sceni koje su svojom političkom aktivnošću zadužile najvećim zlom čitave narode, uvile u crno stotine hiljada majki, odgovorne za bezbrojna dečija groblja. I baš ta strašna ženska bića u ime svojih moćnih država i sa svojih moćnih funkcija optužuju branioce, heroje i rodoljube naroda nad kojim su one učinile zločine ili te zločine inspirisale.

Svakim danom je sve očitije da se mnogi stavovi koje ima Koštunica – pre svega u spoljnoj politici i po pitanju Kosova – i ne razlikuju u mnogo čemu od onih koje ima Vaš suprug. Kako vidite taj paradoks?

Ne bih mogla da dam ozbiljnu ocenu stavova predsednika Koštunice u vezi sa interesima srpskog naroda pošto ne pratim dovoljno sredstva informisanja. Mnogi moji drugovi kažu da je u nacionalnim stvarima blizak politici koju je vodio SPS.

Je li DOS sada na pravom putu da razreši pitanje Kosova, Crne Gore i tri opštine na jugu Srbije?

Sa moje tačke gledišta DOS nije na putu da reši ništa, osim da isprazni zatvore od albanskih terorista i zatvori u njih srpske rodoljube, borce i heroje. Do sada nismo od njih čuli ništa u vezi sa koncepcijom ekonomskog i kulturnog razvoja društva, ništa u vezi sa vođenjem međunarodnih poslova, nema ni govora o viziji zemlje u narednoj deceniji. Sve što se i jedino što se može redovno čuti od nove vlasti jeste koga će da privedu, uhapse, osude…

Neobična vlast za xxi vek, prilično morbidna platforma. Ako budu ostali na toj platformi, Kosovo će biti izgubljeno, albanski teroristički pokret će se širiti ka Šumadiji, separatističke aspiracije će doživeti ekspanziju u Sandžaku i Vojvodini. Crna Gora, u Jugoslaviji ili van nje, neće izbeći teritorijalno cepanje, unutrašnje sukobe i gubitak nacionalnog i istorijskog identiteta.

Napustili ste sednicu Skupštine zbog zakona o amenstiji. Nije li to ironija – priprema se optužnica protiv članova Vaše porodice i amnestiraju se ljudi koji su osuđeni u doba kada je Vaš suprug bio predsednik SRJ?

Sramnim zakonom, već sam to rekla, amnestiraju se teroristi i separatisti. A, istovremeno, hapse se i pripremaju optužnice za rodoljube. Srbija, prvi put u svojoj istoriji, ima takvu vlast. Ako joj ne smeta takva vlast sada, neka se ne pitaju Srbi kroz pet godina što će se kao Kurdi potucati po planinama i šumama, gonjeni i istrebljivani kao divlje zveri.

Da li se zbog dela zbog kojih Vas javno optužuju – podsticanja ratnih zločina u Bosni, na Kosovu, u Hrvatskoj, navodno organizovanje ubistava i slično – osećate krivom?

Nisam sigurna da ste upućeni u sve optužbe protiv mene. Mene, za sad, nisu optuživali za podsticanje zločina u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Pošto sam ja, srećom, o svim tim događajima pisala i prema njima se opredelila javno i, naravno, rizično, još dok su bili u toku, onda su moji stavovi poznati široj jugoslovenskoj javnosti, odavno. I stranoj, pošto su moje knjige prevedene na skoro sve jezike na svetu.

Mene su, sve to vreme, na osnovu baš tih mojih knjiga, optuživali za suprotno – da sam ostala previše privržena nekadašnjoj Jugoslaviji, da sam ispoljavala opasnu zabludu da zajedno u jednoj zemlji mogu srećno da žive Srbi i Hrvati i muslimani, da sam zalaganjem za mir nanosila štetu srpskim i, verovatno, ostalim borcima u ratu za njihovu pravednu stvar. Godine 1991. optuživali su me da nisam dovoljno Srpkinja. Sada prvi put čujem da me optužuju da sam previše Srpkinja. Sve je moguće, ovo je sezona čuda.

Ima li mesta i za deo Vaše odgovornosti za tragične događaje? Da li biste neke odluke, kada biste mogli, danas promenili?

Moja odgovornost je velika. Ja sam odgovorna zato što sam verovala ljudima uopšte. Zato što sam verovala da su levičari hrabri, pošteni i solidarni ljudi. Zato što sam mislila da su ljudi zahvalna bića. Odgovorna sam, kao što kaže Ljubiša Ristić, naročito zato što sam verovala suzama. Odgovorna sam zato što nisam ubedila mog sina Marka da će mu svako dobro učinjeno ljudima biti vraćeno zlom. Zato što nisam sprečila muža da se 1991. godine kandiduje za predsednika Srbije, protiv čega sam bila. Odgovorna sam zato što sam mislila da je društveno važnije od ličnog i što sam to primenila u svom životu. Odgovorna sam zato što sam decu vaspitavala da budu solidarna sa svačijom patnjom i da ne prebacuju drugima kad im tu solidarnost ne uzvrate.

Odgovorna sam zato što muža nisam stavila u poziciju da bira između ulizica i mene. Odgovorna sam zato što nisam sedela u kući i pisala, umesto da po Jugoslaviji, polumrtva od umora, širim bratstvo i jedinstvo. Odgovorna sam zato što na vreme nisam isterala iz kuće glupe Avguste, kada sam videla da su glupi Avgusti.

Kako vidite budućnost naše države?

Zavisi od toga ko se bude nalazio na vlasti. Ako se na vlasti budu nalazili miroljubivi, humani, obrazovani, savremeni, tolerantni, vaspitani, hrabri, pošteni i skromni ljudi, oni koji vole svoju zemlju i svoj narod, uvažavaju druge zemlje i narode, razumeju vreme u kome žive – živećemo u miru, naša će se zemlja razvijati, biće deo sveta, radovaćemo se novom veku.

Ako se, međutim, na vlasti budu našli nasilnici, osvetoljubivi, gramzivi, nevaspitani, neobrazovani, potkupljivi, kukavice, primitivni nacionalisti ili fingirani Evropljani, frustrirane žene i izopačeni muškarci, prestaćemo da postojimo. Biće „Bio jednom jedan narod“…

Kakve su po Vašem mišljenju šanse da Kosovo ostane deo Srbije i da SRJ uopšte opstane kao država?

Na to sam vam upravo odgovorila. Sa postojećom politikom izgubićemo Kosovo ali i druga višenacionalna područja Srbije. SRJ će, možda, ostati kao neka zajednica više država koje se međusobno gledaju preko nišana.

A možda je neće ni biti. Možda je i bolje da se na području sadašnje SRJ izdeli sve ono što se može podeliti. Možda će taj apsurd otvoriti oči, u poslednjem trenutku, ovom narodu, ovim ljudima, da se opamete, da se pomire i da se ujedine, da ne bi izdahnuli. Ili, bar pre nego što izdahnu.

Da li sada, kada se i Crna Gora odlučila za referendum o izlasku iz Federacije, još verujete u jugoslovenstvo i mogućnost zajedničkog života naroda nekadašnje Jugoslavije?

U vremenu kada su dopuštene sve religije, neka bude dopuštena i moja. Moja religija je jugoslovenstvo. A, zatim, mondijalizam, kosmopolitizam, svet bez granica, planeta kao zajednička domovina svih ljudi. To je svet za koji verujem da ima smisla, da je najveća vrednost, da je logična i nužna budućnost čovečanstva, ako je ljudima stalo do života.

Vidite li u bliskoj budućnosti mogućnost za sklapanje nekih drugih koalicija – sa pojedinim partijama iz DOS–a? Mislite li da bi Koštunica mogao da bude predsednik koji bi na sledećim izborima poverio mandat nekoj vladi levo od centra ili je jaz između DOS–a i JUL–SPS–a isuviše velik?

Lično me više nikakvi savezi na ovoj teritoriji ne interesuju. Niti u njih verujem, niti ću u njima učestvovati. Razumevanje istorije i oslobađanje siromašnih naroda i ljudi od siromaštva, poniženja i neznanja, čemu sam posvetila svoj život, sapleli su se ovde na shvatanja i interese dućana sa ćoška. Ja sam upravo pred odlukom da se pozdravim sa svim tim vlasnicima, bez obzira na njihovu robu. Ona vrednost koja ispunjava moj život je izvan svih tih roba.

Jedini savez koji ima civilizacijske razloge, koji je neophodan u istorijskom smislu i u kome bih ja učestvovala, jeste svetski pokret otpora svetskom nasilju.

Kako živite danas – da li se Vi i Vaš suprug slobodno krećete? Kako doživljavate svakodnevne spekulacije medija o tome gde se nalaze Vaša deca, posebno Marko? Vi imate poslanički imunitet – očekujete li od nove vlasti da zaštiti Vašu porodicu, supruga i decu od previše znatiželjne javnosti i kleveta?

Naša porodica je veoma ugrožena – fizički, zdravstveno, moralno.

Očekivala sam od predsednika Jugoslavije i predsednika Srbije da brinu o našoj porodici, o tome gde ćemo stanovati, od čega ćemo živeti, kako ćemo živeti. Da se meni i našoj deci omogući da radimo, a svima nama da se slobodno krećemo i bezbedno živimo. Dužnost je svakog predsednika države da stvori uslove za očuvanje integriteta i dostojanstva svog prethodnika. Tako su se stvari događale i ranije u istoriji, pogotovo bi tako trebalo da se događaju u savremenom svetu, u evropskoj zemlji.

Kažete da od 1. oktobra ni Vi više ne dobijate platu. Zašto? Jeste li razmišljali da se vratite na PMF, profesuri?

Ne znam zašto ne dobijam platu od 1. oktobra. Na fakultet sam prestala da odlazim, odnosno – da držim predavanja, kada su u salu u kojoj sam držala predavanje počeli da pristižu ljudi sa ulice, strani i domaći novinari, strani i domaći fotoreporteri. Prisustvo velikog broja lica koja nisu bili studenti učinilo je nastavu besmislenom, a pri tom smo studenti i ja bili nebezbedni. Vratiću se na fakultet kada i ako budu stvoreni uslovi da obavljam nastavu kao što sam to činila i pre, kao što to čine sve moje kolege.

Ranije ste mnogo putovali. Smeta li Vam što se sada teško krećete i po Beogradu i što ne možete van države?

Odavno se ne krećem po Beogradu kao nekada. Tačnije, od aprila 1990. godine. A što se putovanja van zemlje tiče, mogu da putujem u sve zemlje, osim u zemlje Evropske unije.

U javnosti se od 5. oktobra nadalje često spekulisalo odakle Marku novac za pekaru, za Madonu, Bambilend?

Marko je sa vrlo skromnim sredstvima, koja je stekao baveći se automobilizmom, počeo sa diskotekom Madona. Ta zgrada na periferiji Požarevca, koju je uzeo u zakup, imala je veliki parking za kamione. Prve godine su pod vedrim nebom, u okviru improvizovane ograde, njegova glavna kreacija bili dobra muzika i svetlosni efekti. Zato je tu diskoteku, već na samom početku, posećivalo po nekoliko hiljada posetilaca u toku jedne večeri. U tu diskoteku se dolazilo i iz drugih gradova, čak iz drugih republika. Njegov uspeh je imao hiljade svedoka. Uspešno je radio i razvio posao pred očima celog grada, što ne mogu poreći ni oni koji ga ne vole. A ne vole ga isključivo neprijatelji njegovog oca. Njega lično niko ne bi imao razloga da mrzi, jer je jedan veoma šarmantan mlad čovek, koji nikome nije učinio zlo. Naprotiv. Pomagao je svakome kome je mogao. Markov doprinos jeste u podizanju kulturnih standarda u Požarevcu i za to je, uostalom, dobio Oktobarsku nagradu ovog grada. Ali, mnogi mu nisu oprostili uspeh zato što je bio predsednikov sin i optuživali su ga za mnogo sitnih i krupnih ružnih stvari, od kojih ni jednu nije učinio. Tako je, na primer, pre nekoliko godina pisano u štampi kako je Marko zgazio neko dete u Požarevcu. I sve je bilo navedeno o tom detetu – ime i prezime, tačna adresa, imena roditelja i tako dalje. Ispušten je samo jedan „detalj“ – da je to dete, naravno nezgaženo, mlađi brat Markove supruge Milice, to jest rođeni ujak našeg unuka Marka.

Je li Vam teško što je Marko van države i porodica pocepana, ili je tako, u ovom političkom trenutku, ipak bolje?

Sve mi je teško. Ali ono što je najbolje za našu porodicu ne zavisi samo od nas. Bar ne za sada.

Čini se da su samo Mariju ostavili na miru. Košave nema, pa nema ni teme?

Sumnjam u dobre namere prema Mariji. Danima su joj tražili grehe po Košavi i nisu ih našli. Morala je da se oprosti sa Košavom, da ne bi prošla kao Marko sa Madonom. Nema više ni Madone, ali Marko je i dalje tema. Zato sam nepoverljiva prema milosti za moju Mariju.

A tu Košavu je pravila ni iz čega. U sobičku na vrhu zgrade Ušća, leti je bilo vruće kao u paklu, a zimi hladno kao u frižideru. Za vreme kiša, sve je bilo u vodi. Nisu imali para ni za koka-kolu, a kamoli za plate. Marija je od svoje kuće donosila kafu i sokove. Godinu dana nisu dobili ni dozvolu za rad. A emitovali su najlepšu muziku u Beogradu i kasnije širom Srbije. Radio stanica Košava je startovala 22. jula 1994. godine sa pesmom Bijelog dugmeta „Jugoslavijo“. Vratila je u Beograd i Srbiju hrvatsku zabavnu muziku, sarajevske pevače, jugoslovenski duh. Nacionalisti su je odmah, kao i mene, optužili da nije dovoljno Srpkinja. Mladi Beograđani, a zatim i mladi širom Srbije su, međutim, prihvatili duh Košave kao duh sebi bliskog vremena, kao civilizacijski ambijent u kome su našli sebe. Nekoliko godina kasnije TV Košava, bez uslova da bude prava televizija jer nije imala materijalnih sredstava za sopstveni program, ipak je imala najbolji muzički i filmski program. Marija je dala sebi u zadatak da podigne ustanak protiv kiča u muzici i protiv šunda na filmu. Ali, eto nema više Košave. Demokratska vlast je zapretila da će je zapaliti kao što je zapalila i Madonu. Moguće je da su sada srećni, jedino je teško da objasne i sami sebi šta je sadržaj te sreće.

Zašto mislite da su se nove vlasti obrušile baš na pitanje i cenu otkupa Vaše kuće?

Nemam pojma. Očekujem da se uskoro, kako vi kažete, obruše i na moje sandale, saksije za cveće, šnale od štrasa, četkice za zube. Da pošalju inspekcije da ispituju odakle mi sve to – sandale i šnale, koliko ih imam, da li mi ih je neko poklonio i ko, da li sam platila porez na njih, da li sam se, imajući ih, sukobila sa zakonom i moralom, ugrozila bezbednost zemlje, interese neke velike sile.

Cinični ste?

Rugam se, naravno. Rugam se stvarnosti koja nas je istorijski, kulturno i civilizacijski degradirala.

Smatrate, dakle, da je pitanje optužnice povodom Vaše kuće deplasirano. Koštunica nije hteo da se seli na Dedinje. Razmišljate li da se, posle svega, odselite sa Dedinja?

Ne. Osim ako demokratska vlast ne odluči da treba da živimo u Maloj Krsni.

Da li podgrevanje pitanja ne samo političke nego i krivične odgovornosti nekadašnjih najviših rukovodilaca doprinosi stabilizaciji države ili unosi novu nestabilnost u društvo?

Bojim se, ukoliko se ovaj narod ne prizove pameti i u vlasti ne ojačaju snage razuma, ova zemlja može postati evropski Čile, a neko iz krvoločnog dela vlasti – evropski Pinoče.

Vaš suprug se ne pojavljuje u javnosti, ne odgovara na optužbe, ne polemiše sa političkim kvalifikacijama. Zašto?

Zato što je u zabludi da će istina i pravda pobediti same od sebe. Uvek je bio sklon takvom razumevanju stvari. Od 1990. godine, kada su počele optužbe protiv njega, stalno smo u sukobu oko toga da li reagovati ili ne. Ja mislim da treba, kao i deca, takođe. On misli da je sve to, što se u vezi s njim pominje, toliko nisko i prljavo, da je ispod svakog dostojanstva reagovati na to. I veruje da će sve doći na svoje mesto. Jednoga dana.

Ipak, jeste li razmišljali da angažujete nekog advokata i branite dobro ime svoje porodice? (Govorilo se o Tomi Fili, advokatu Jovanke Broz i brojnih osuđenika u Hagu – pa demantovalo?)

Možda ćemo to uraditi. Marko svakako. Ja i Milica bismo rado. Slobodan i Marija su, nekako, nezainteresovani.

Možete li da zamislite da partije levice uskoro ponovo preuzmu vlast i vode zemlju?

Smatrala sam logičnim i neophodnim da partije levice budu objedinjene. I mnogo sam učinila da doprinesem tom uverenju. Pisala, govorila, sve što sam mogla, uradila sam. Kada se u toj stvari nazirao uspeh, partije levice su se razišle i to neke vrlo neprijateljski, a neke prilično neprijateljski. Da li zato što su neki uticajni rukovodioci u tim partijama bili neobrazovani ljudi ili zavidljivi ljudi, sada više nije ni bitno. Bar ne za mene.

Tri levičarske partije su u Jugoslaviji na saveznim izborima 2000. godine dobile izbore i izgubile vlast. Svojom krivicom.

Kako mislite – dobile izbore i izgubile vlast? I šta su mogle da urade, još?

JUL i SPS su imale zajedničku listu za predsedničke, savezne i lokalne izbore septembra prošle godine. Sa Socijalističkom partijom Crne Gore imali smo zajedničkog kandidata za predsednika Jugoslavije. Te tri partije levice su dobile izbore. Imale su većinu u Skupštini koju sačinjava 76 poslanika, a za većinu je bilo dovoljno 70. Međutim, iako su ove tri partije levice dobile izbore, izgubile su vlast. To se desilo zbog toga što je, posle preuzimanja vlasti od strane novog predsednika Jugoslavije, Socijalistička partija Crne Gore izrazila želju, odnosno postavila uslov, da ostane u koaliciji sa SPS-om, ali bez JUL-a, kao što je izrazila i zahtev da JUL ne uđe u saveznu vladu. JUL je na sve to pristao.

Raskinuta je koalicija sa SPS-om i JUL je obećao da neće ulaziti u saveznu vladu. Pošto SPS bez JUL-a nije imao dovoljno poslanika da bi sa Socijalističkom partijom Crne Gore formirao većinu u saveznoj skupštini, tražio je da se JUL odrekne svojih 10 poslaničkih mesta, odnosno da ih ustupi Socijalističkoj partiji Srbije. JUL je pristao i na to. A onda je Socijalistička partija Crne Gore saopštila SPS-u da ne želi koaliciju ni sa njima. Da ulazi u koaliciju sa DOS-om. I tako je rasturen veliki blok levice. Krivicom levice.Zato ja više ništa u vezi sa savezom levih partija u ovoj zemlji niti zamišljam, niti nameravam da radim. Moje napore za objedinjavanje levice u cilju njene velike istorijske misije, za koju tvrdi da je opredeljena, nadjačale su sitne zavidljivosti, sezonski interesi, neke prostačke mržnje. Jednu veliku ideju, jednu progresivnu šansu, pobedili su interesi i sujete tako jeftinog sastava da ne mogu ni da ih komentarišem.

A ako se levičarske partije jednom budu objedinile i preuzele vlast u ovoj zemlji – želim im sreću.

Na kraju – kada smo prvi put razgovarali, pre deset godina, rekli ste da ne biste hteli da budete zapamćeni „kao žena balkanskog političara„. Kako biste želeli da budete zapamćeni Vi, a kako Vaš muž?

Moj muž, kao političar koji nije imao nameru da se bavi politikom. Kao državnik, koji nije voleo vlast. Kao nacionalni borac, kome se divio sav rodoljubivi svet. Kao šef države, kakvog su želele da imaju veće države i koji je, verovatno, trebalo da bude šef neke druge države, veće i zahvalnije. Kao skroman, hrabar, energičan i srdačan čovek. Kao najprivrženiji čovek porodici na svetu. A ja, isključivo kao borac, bez ikakvog interesa za tekovine pobede, ako do nje dođe. Borba je moj svet. U pobedi se ne snalazim. Posle jedne završene borbe ja sam se selila na mesto gde se vodila druga. Tako putujući, izgubila sam mnogo drugova. Većina je, posle dobijene bitke, ostajala da podeli plen, da slavi pobedu i da se demobiliše. Ja sam im bila teret, a oni meni stranci. (kraj)

Novogodišnje navike

Mnogi smatraju da je knjiga Borisava Jovića (Poslednji dani SFRJ) jedan od mogućih dokaza protiv Slobodana Miloševića, pošto govori o konkretnim odlukama u kojima je učestvovao, a koje su vodile ka raspadu SFRJ…

Niko ne smatra da je ta knjiga jedan od mogućih dokaza u vezi bilo s čim što se tiče Slobodana Miloševića. Ta knjiga je samo dokaz da se kod nas knjige slabo čitaju, pa i kad su u rejonu intriga, a i dokaz je da nema nikakvih, pogotovo ne drakonskih kazni za falsifikate. Naravno, nisam čitala tu knjigu. Ali, nekako u vreme kada je neko doneo tu knjigu u našu kuću, dok sam čekala jedan telefonski poziv, videla sam je na stolu. Otvorila sam je i primetila da liči na neku vrstu dnevnika. Slaba na datume, htela sam da pogledam kako je u životu B.J. izgledao jedan divan dan u mom životu, jedan 31. decembar, prelep doček jedne Nove godine. Otišli smo na taj doček Nove godine četiri dana ranije, sa velikim društvom.

A u toj knjizi B.J. piše kako je on tog dana sa mojim mužem bio na novogodišnjem piću kod jednog, tada važnog, političkog čoveka u Srbiji i kako je Slobodan u tom društvu i u tom danu, uz novogodišnje piće, naredio da se prekine davanje električne energije Hrvatskoj. On B.J., kao legalista i čovek na svom mestu, opomenuo ga je da se tako ne sme, da nisu mesto i vreme za takve odluke, ali ga osioni S.M., naravno, nije poslušao i naredio da se to što je odlučio i realizuje.

Istina je da su baš toga dana S.M. i važan politički čovek kod koga su Slobodan i B.J. navodno bili gosti na novogodišnjem piću – već četvrti dan zajedno bili daleko od Beograda i, naravno, niti su tog dana videli, niti čuli B.J. Od 1985. do 2000. godine nismo čekali u Beogradu ni jednu Novu godinu. Za svaki doček smo odlazili nekoliko dana ranije i uvek bili u istom društvu. Samo što autor ove knjige nije znao naše navike u vezi sa Novom godinom. Posle, kada sam malo obratila pažnju na knjigu, videla sam i druge slično „autentične“ uspomene i slične moralne.