Novi pokušaj

Tri nedelje posle ostavke dosadašnjeg premijera Zorana Žižića, delimično je sanirana „haška“ kriza savezne države. Posle konsultacija s predstavnicima SNP-a, NS-a i SNS-a, posle novih koalicionih pregovora između koalicije „Zajedno za Jugoslaviju“ (KZJ) i DOS-a i posle izjašnjavanja SNP-a predsednik Koštunica je 17. jula dao mandat za sastav nove savezne vlade Dragiši Pešiću iz SNP-a, dosadašnjem saveznom ministru finansija. U novoj jugoslovenskoj vladi DOS i KZJ će imati po pet ministara.

KZJ, koalicija SNP-a, Narodne stranke i Srpske narodne stranke, dobija premijersko mesto i četiri resora – odbranu, resor privrede, u koji spadaju unutrašnja trgovina i poljoprivreda, ministarstvo telekomunikacija i saobraćaja, kao i ministarstvo pravde.

Osamnaestočlani DOS dobio je pet mesta, izgubio je simbolički važno savezno ministarstvo pravde, a zadržao je ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo unutrašnjih poslova, ministarstvo nacionalnih zajednica, ministarstvo finansija i potpredsedničko mesto sa koga će biti koordinirani međunarodni ekonomski odnosi. To znači da će glavni finansijski pregovarač Miroljub Labus i ministar spoljnih poslova Goran Svilanović ostati u sedlu i da jugoslovenska delegacija može neoštećena da ode na teške pregovore s Londonskim i Pariskim klubom o otpisu i reprogramiranju dugova SRJ. Mesto saveznog ministra finansija, na Labusov predlog, pripada DSS-u koji bi trebalo da predloži svog kandidata do skupštinske sednice, koja će se održati početkom sledeće nedelje.

Bilo je objavljeno da će u koalicioni ugovor ući klauzula o konsenzusnom odlučivanju, međutim, prema koalicionom dogovoru KZJ-a sa DOS-om, vlada će ipak odlučivati većinom glasova, mada će njen paritetni sastav obezbediti da ne bude majorizacije. Drugi osigurač predstavlja to što jugoslovenski premijer ima pravo da stavi veto na predloge koji ne odgovaraju Crnoj Gori, a isto takvo pravo veta imaće i potpredsednik Labus.

U datim okolnostima to nije (baš samo) crnogorski veto u „drugoj srpskoj vladi“, kako se Crnogorcima maliciozno prebacuje. Zadatak nove vlade jeste da se nastave pregovori sa Pariskim i Londonskim klubom o otpisu dugova SRJ i da započne rad na budućem ustavnom ustrojstvu zemlje. I u jednom i u drugom poslu potrebno je da postoji optimalna saglasnost, pogotovu što ustavna platforma treba da bude takva da maksimalizuje šanse da je eventualno prihvati i Koalicija za Crnu Goru, koja za sada odbija ideju jedinstvene države. Dugovi čije se otpisivanje traži identifikovani su i u krajnjoj instanci tiču se svake republike posebno. Ako žele da ta vlada bude kako-tako funkcionalna, DOS-ovi političari morali bi da se pridržavaju date reči i da se uzdrže od prebacivanja zbog toga što premijer ima pravo veta a nema efektivnu vlast u samoj Crnoj Gori – ako nema tu efektivnu vlast, ne može mu se uskratiti pravo predstavljanja ključnog interesa svoje sredine.

Predsednik Koštunica je, dajući mandat Pešiću, naglasio da bi nova ustavna platforma trebalo da omogući izgradnju minimalne, funkcionalne, moderne ali i relativno jeftine savezne države. Da bi nekako ojačao autoritet te vlade, Koštunica je naglašavao da to nije ni „prelazna“, ni „privremena“ već jednostavno nova vlada. On je nastojao, a i iz DOS-a i iz Narodne stranke je apelovano, da SNP za mandatara pošalje nekog od svojih čelnika kako bi se vladi dalo na političkom značaju.

Kao kandidati pominjani su Predrag Bulatović, predsednik SNP-a, potpredsednik Zoran Žižić i Srđa Božović, predsednik Veća građana, i ministri u ostavci Dragiša Pešić, Miodrag Kovač i Slobodan Krapović. Izbor je pao na Dragišu Pešića.

Uz sve zamerke za izazivanje krize, DOS treba da uvaži to što SNP ipak nije išao daleko preko crte. Posle svih zluradosti izrečenih na račun SNP-a treba konstatovati da je jedan ministar iz ove partije došao na sednicu vlade i činio kvorum kad je usvajana ona „Labusova uredba“.

Čitav projekat formiranja nove vlade mogao je da bude miniran opozicionom (49 poslanika SPS-a, JUL-a i SRS-a) inicijativom za donošenje rezolucije o zaštiti ustavnog poretka kojom bi se osudio i eventualno kriminalizovao akt srpske vlade. Da je za tu rezoluciju glasalo 30 poslanika KZJ-a, ona je mogla biti doneta, što bi miniralo sklapanje novog koalicionog dogovora, pošto je onaj deo DOS-a koji je bliži Đinđiću uslovljavao time da se ne osuđuje haška uredba srpske vlade. Sudeći po izjavi predsednika Veća građana Dragoljuba Mićunovića, izgleda da je u razgovorima sa KZJ-om unapred bila otklonjena takva opasnost – ili je bar bila umanjena: Poslanički klub SNP-a najavio je da će njegovi poslanici individualno odlučivati da li će glasati za predlog deklaracije koja, kako su ocenili, ima pravnih manjkavosti, itd., itd. Ta sednica je inače odložena zbog isforsiranog tehničkog pitanja – zato što nema TV prenosa.

MINSKA POLJA: SNP želi da bude siguran da se neće ponoviti situacija do koje je došlo prilikom donošenja Uredbe savezne vlade o saradnji sa Haškim tribunalom. Nije sigurno da će strani partneri to uvažavati, čak i ako to ponovo ugrozi očuvanje Jugoslavije, pa bi domaći akteri trebalo toga da budu svesni. Biće veoma važno da dosovci ne nastupaju prema SNP-u ni uvređeno ni potcenjivački.

Ova garnitura na vlasti, naravno, nema one patološke crte kakve je imao prošli režim, ali u ponašanju većine ima mnogo nedržavničkog držanja i „opozicione inercije“. Ogovaraju se ne samo u zemlji nego i u inostranstvu, preporučuju se, ili se jogune, ne gaje osećanje da su svi oni ipak jedan tim – dok svira himna neki se mnogo ukrute a neki se previše sagnu, a kad lopta uđe u šesnaesterac sapliću jedan drugoga.

Ipak, i u trenutku kada je kulminirala kriza bilo je izvesno da se neće preći crta iza koje bi došlo do trenutne disolucije treće Jugoslavije. Na početku konsultacija jugoslovenskog predsednika Koštunice i predstavnika crnogorskog opozicionog KZJ-a 3. jula, izražena je saglasnost oko potrebe formiranja nove savezne vlade i želja za očuvanjem zajedničke države i u tom pravcu se ovog puta bez velike drame i išlo.

„DIREKTNA VEZA„: Bilo je u toj krizi i očijukanja dela DOS-a s Đukanovićem koji je bio poslao poziv srpskoj vladi za pregovore o političkoj budućnosti, iza leđa savezne države. Iz G17 se, na primer, manje-više otvoreno preporučivalo da se pređe na „direktne pregovore“ s Đukanovićem. Labus je u tom usijanju pozdravio inicijativu Vlade Crne Gore da počnu razgovori o uređenju odnosa između Srbije i Crne Gore kao dobrodošlu, ali je ipak naglasio da bi svi relevantni politički faktori trebalo da pronađu kompromis koji bi doveo do očuvanja zajedničke države. To je, ipak, veoma daleko od Đukanovićevog koncepta o savezu dveju nezavisnih država. Đinđić je, ne oklevajući baš predugo, zahvalio na inicijativi crnogorske vlade. To je značilo da je sačuvan kostur programskog jedinstva DOS-a i da je shvaćeno da prihvatanje Đukanovićeve inicijative znači prejudiciranje secesionističkog rešenja.

U nominacijskom govoru mandatar Pešić je kazao da, ako se u političkim pregovorima zaključi kako treba menjati ustavno ustrojstvo, do toga mora da se dođe na ustavom propisan način.

AUSTROUGARSKA PRUGA: Ključne ustavne promene, one koje se tiču položaja federalnih jedinica, nije moguće izvesti bez saglasnosti skupština republika članica. To znači da će jednog trenutka kriza morati ipak da dobije oblik odlučujuće političke bitke u Crnoj Gori. Kvalitet funkcionisanja ionako okrnjene savezne države u tom trenutku biće jedan od važnih političkih činilaca. Nije nevažno ni to što je SNP svoje glavne kadrovske karte ostavio u Crnoj Gori.

Sudeći po istraživanjima Srbobrana Brankovića iz agencije „Medium“, u Crnoj Gori se trenutno povećava broj onih koji podržavaju ideju zajedničke države, mada su separatisti još malo jači. Branković ocenjuje da crnogorski predsednik Milo Đukanović nije baš u sjajnoj poziciji jer postaje talac Liberalnog saveza, a izložen je kritici i zbog rasta socijalnog nezadovoljstva u Crnoj Gori.

Slično zapažanje ima i Zoran Lutovac iz Instituta društvenih nauka: SNP je posle postavljanja zahteva za stvaranje paritetne savezne vlade dobio nešto novih pristalica. Lutovac, međutim, uočava da je rast rejtinga SNP-a previše plaćen u Srbiji, u kojoj je u odnosu na martovska istraživanja javnog mnjenja, kada je 67 odsto građana bilo za zajedničku državu, sada taj broj smanjen na 59 odsto. Uz to, u Brankovićevom najnovijem istraživanju vidi se da je SPS posle izručenja Slobodana Miloševića Hagu vratio oko četiri odsto svojih pristalica i sa osam odsto podrške skočio na 12 odsto, ali izgleda da im se uglavnom prelivaju glasovi radikala koji tako pokazuju solidarnost s napaćenom braćom.

Početkom jula lideri SNP-a zalagali su se da se kriza reši raspisivanjem vanrednih izbora, ali DOS nije bio za tu soluciju, a pitanje je koliko je lider SNP-a Predrag Bulatović, kada je 6. jula to rekao, tačno znao na šta sve može izaći.

Srbijanski političari, nažalost, slabo razumeju Crnogorce, po Predragu Bulatoviću, ne slušaju pažljivo šta oni govore i ne shvataju ih dovoljno ozbiljno. A čitava operacija ustavne konsolidacije savezne države zasniva se na dve pretpostavke – a) da ona privuče dovoljno glasača u Crnoj Gori, a ne odbije mnogo njih u Srbiji ili b) da se crnogorski predsednik Milo Đukanović predomisli i ipak prihvati život u zajedničkoj državi.

Zasad se ne vide znaci da će ovaj, ako ostane u sadašnjoj snazi, nešto tako i učiniti. On naprosto ne koči već dodaje gas. DPS najavljuje vanredni kongres najverovatnije za početak oktobra, a na tom kongresu biće dopunjen partijski program „onim opredeljenjima koje je prihvatio Glavni odbor DPS-a i politička javnost Crne Gore“.

Sudeći po nekoliko izjava, referendum o statusu Crne Gore možda će biti održan u prvom tromesečju naredne godine. Potpredsednik Vlade Crne Gore Žarko Rakčević izjavio je da će sadašnja crnogorska vlada trajati najduže deset meseci ili godinu dana…

Valjda svesni da nemaju dovoljno podrške za čistu separatističku opciju, političari iz bloka „Za Crnu Goru“ još govore o nekom smokvinom listu koji bi preko toga stavili – sad pominju, na primer, model zemalja Beneluksa.

Ovih dana kao da se oživljava vic o tome da ovde nesreće nastaju zato što politički projekti prave tako da ih uvek presecaju pruge, pa skoro na svaku generaciju naleti voz. Srpski nacionalni projekti su, na primer, sto godina pravljeni po osi istok-zapad, a inženjeri su sto godina projektovali pruge pravcem sever-jug. Taj aspekt ne treba nikako potcenjivati, uostalom i savremena evropska zajednica počela je od udruženja za ugalj i čelik.

U Crnoj Gori se vidi isto samo duplo. Po jednoj pretpostavci, ako proradi pruga Beograd-Bar, voz će zgaziti Đukanovića. Međutim ovih dana se u Crnoj Gori proslavlja to što je 16. jula 1901. godine prvi voz u Crnu Goru stigao u Zeleniku iz pravca Dubrovnika, železničkom prugom Gabela – Uskopje – Herceg-Novi – Zelenika, koju je izgradila Austrougarska. (Tokom „sahrane Jugoslavije“, malo-malo pa neko istera nekog KundK duha – u Sarajevu predlažu podizanje spomenika Ferdinandu.) Ako bi se nekako reinkarnirala ta pruga, voz bi mogao zgaziti Bulatovića. To bi se osetilo u Srbiji. Saradnik Instituta G17 plus Dušan Pavlović smatra da bi jedan od mogućih uzroka raspada DOS-a moglo da predstavlja i otcepljenje Crne Gore, jer bi Koštunica tada sigurno išao na republičke izbore u Srbiji.

Sudeći po Brankovićevoj sondaži, na eventualnim izborima DSS bi osvojio 31 odsto glasova, dok bi Demokratsku stranku podržalo deset odsto birača. Branković procenjuje da to nijednoj stranci ili „grupaciji“ ne garantuje osvajanje apsolutne skupštinske većine, pa stoga prognozira da će DSS i DS ipak uvideti potrebu da postignu politički kompromis.

Labus je inače u trenutku najvećeg usijanja početkom jula naglašavao da, u principu, svaki izbori odlažu reforme na šest meseci i da bi zato saveznih izbora (na kojima će učestvovati svi relevantni politički faktori) trebalo da bude samo ukoliko je to nužno. Sad je dobijeno možda šest meseci za reformu pre nego što nastupi tih šest meseci pauze zbog izbora.

Onaj ko daje mandat, predsednik SRJ Koštunica, rekao je 13. jula da su se lideri DOS-a dogovorili da nova savezna vlada treba da ima politički autoritet kako bi pripremila budući Ustav SRJ i nastavila politiku integracije SRJ u međunarodne ekonomske institucije. Ako žele uspeh, politički akteri na vlasti, a i oni u opoziciji, morali bi zbog osećanja javnog interesa toj vladi da daju dovoljnu podršku, a autoritet tog tela trebalo bi da učvršćuju, ne da ga ruiniraju raznim novim detinjarijama.