Mrtve duše živih poslanika

Administrativni odbor (AO) Skupštine Srbije prošle nedelje brzopleto je izvršio još brzopletiju odluku Predsedništva DOS-a. Pre nego što je objavljena odluka Saveznog ustavnog suda, AO je poništio svoju staru odluku o oduzimanju mandata „nedisciplinovanim poslanicima“ i doneo novu o oduzimanju mandata svim poslanicima DSS-a, a o rehabilitaciji svojih „neradnika“. Administrativni odbor je posle toga iz nekih razloga kasnio s izdavanjem potpisane informacije o svojoj odluci koja treba da bude upućena Republičkoj izbornoj komisiji i, kasnije, Skupštini Srbije na konstatovanje.

Dva razloga mogu tome biti uzrok. Reakcija stručne javnosti bila je veoma negativna pa se možda čekalo da se atmosfera malo smiri, a i da se eventualno pronađe neki jači izgovor.

Drugi razlog je u tome što je Administrativni odbor zastao na pola puta: kad je doneo odluku o oduzimanju mandata DSS-u iz tehničkih razloga nije doneo i odluku o tome kome bi ti oduzeti mandati mogli da budu dodeljeni. Nekoliko medija je računalo ko je iz skupštine izašao, a ko u nju ušao, da bi se zaključilo da DOS minus zapravo nema dovoljno poslanika za zamenu, da mora u parlament da uvede i samog premijera Đinđića i, pa i one koji su podneli ostavku na poslaničku funkciju da bi otišli na druga mesta ili postali ambasadori, da vrati toliko satanizovane „nedisciplinovane poslanike“, i to da ih vrati na način koji mora ugroziti njihovo elementarno i poslaničko dostojanstvo – da „poništi poslaničke ostavke“. Zakon, uostalom, predviđa da poslaniku podnošenjem ostavke prestaje mandat (vidi antrfile).

U poslednjim decenijama samo je Bora Jović tako davao i povlačio ostavke. Zamislite da su po povlačenju Milana St. Protića iz Amerike vratili film nazad i reinkarnisali ga na mestu gradonačelnika i gradskog odbornika! (Kakvi su, čudo da nisu i to učinili.)

SLUŽBENI LIST: Odluka Saveznog ustavnog suda kojom se uvažavaju žalbe 21 poslanika Demokratske stranke Srbije i poništava izveštaj Administrativnog odbora Narodne Skupštine Srbije od 11. juna i istovremeno vraćaju oduzeti poslanički mandati poslanicima koji su podneli žalbu objavljena je u Službenom listu SRJ broj 42 koji je štampan tek 2. avgusta 2002. godine, što znači da je tek tada ta odluka stupila na snagu. Sud je utvrdio da je izveštaj Administrativnog odbora kojim se utvrđuje prestanak mandata suprotan Zakonu o izboru narodnih poslanika, čime je podnosiocima žalbi povređeno Ustavom SRJ garantovano pravo.

Stvar se komplikovala i time što je na zahtev suda iz Administrativnog odbora Skupštine Srbije u julu dostavljen odgovor na pojedinačne ustavne žalbe 21 poslanika DSS-a u kome je navedeno da protiv pomenutih akata ustavna žalba nije dozvoljena, odnosno, da Savezni ustavni sud nije nadležan da postupa po ovoj žalbi budući da on o ustavnoj žalbi odlučuje samo kada nije obezbeđena druga pravna zaštita.

DSS-ovci tvrde da je taj odgovor pisan a da sednica Administrativnog odbora na kojoj bi se o njemu raspravljalo nije održana i podnose krivičnu prijavu protiv Dragana Šutanovca, koji je u to vreme predsedavao Administrativnim odborom, za falsifikovanje službene isprave. Sa suprotne strane prete tužbom protiv DSS-a za lažno prijavljivanje.

Pre nego što je tekst odluke Saveznog ustavnog suda objavljen u Službenom glasniku iz DOS-a kreće napad na sud i pojedine sudije lično, mada su oni izabrani posle dugih političkih konsultacija i u samom DOS-u. Napad Nenada Čanka na jednog od naših uglednijih pravnika dr Momčila Grubača izgleda grublji i bezobzirniji od napada koje su svojevremeno Milan Milutinović i svi ondašnji izvršni sekretari činili na Dragoljuba Mićunovića, Svetu Stojanovića, Mihajla Markovića i ostale praksisovce kada su ih jurili s univerziteta.

Nekoliko političara se od toga distanciralo. To je najpre učinio Miodrag Isakov, a onda i predsednik Veća Građana Skupštine Jugoslavije Dragoljub Mićunović. Velja Ilić iz Nove Srbije je sada sa više određenosti izjavio da će njegova poslanička grupa napustiti skupštinu i da ga ne zanima više šta odlučuje DOS.

KOMPROMITACIJA: Po zvaničnom objavljivanju odluke Saveznog ustavnog suda, DSS najavljuje da će njegovi poslanici pokušati da se vrate u skupštinu.

Nataša Mićić, potpuno nedorasla obimu ove krize, daje neke formalističke odgovore. Predsednica Skupštine morala je da sazove skupštinu na većanje o tome kako da se prevaziđe kriza.

Logičan red poteza bio je drugačiji. Ako je Administrativni odbor Skupštine Srbije uvažio odluku SUS-a, a čim se odlučio da poništi svoju raniju odluku, izgleda da ipak nevoljno jeste, logično je bilo da članovi tog odbora ili bar čelni ljudi u njemu ponude skupštini svoje ostavke ili da bar iniciraju skupštinsku raspravu o nastalim okolnostima. Nije reč o nekoj uredbi o ceni jaja, već o statusu narodnih poslanika.

Ako su bili spremni da preuzmu rizik da ne poštuju odluku Saveznog ustavnog suda, onda su opet morali da otvore skupštinsku raspravu, da navedu argumente zašto ne poštuju najvišu sudsku instancu, da definišu je li to ignorisanje celokupnog ostatka savezne države ili samo jedne njene instance, u kakvoj je relaciji takav stav s tekućim pokušajima za rekonstituciju te savezne države.

Pošto se u to odlučivanje uplelo, kako izgleda, mnogo pravnih amatera i provincijskih advokata, naslušali smo se svakakvih „objašnjenja“, uključujući i poređenje ove neozbiljne igrarije sa stečajem preduzeća.

Iz Administrativnog odbora nagoveštavaju da će njihov novi izveštaj uskoro biti napisan, a u njemu će verovatno pisati da je poništena stara odluka, a doneta nova dalekosežnija o isključenju jedne poslaničke grupe iz skupštine.

Nevolja je, između ostalog, u tome što se ta nova odluka mora sudariti s jednim od zaključaka Saveznog ustavnog suda, onim koji govori o odnosu poslanika, partije i koalicije. Naime, SUS je zaključio i to da je Administrativni odbor „pogrešno uzeo da je Predsedništvo DOS-a nadležno za isključenje narodnih poslanika iz koalicije DOS, umesto da, kao prema Zakonu o izboru narodnih poslanika, za isključenje poslanika iz članstva političke stranke bude nadležna stranka čiji je član, čime bi bio isključen i iz koalicije DOS i čime bi mu prestao poslanički mandat. Samo politička stranka može nesavesno obavljanje dužnosti poslanika predvideti kao razlog zbog koga se njen član isključuje iz stranke i potom mu, u skladu sa Zakonom o izboru poslanika, prestaje mandat pre roka na koji je izabran“.

Logično bi bilo da Administrativni odbor obavesti Republičku izbornu komisiju o poništenju svoje odluke, pa da ova vrati sve u staro stanje, pa da se o tome obavesti skupština da sve primi k znanju.

Kad skupština primi znanju odluku o mandatima, onda su stari poslanici opet novi. „Nova skupština“ time bi dala odboru nalog da pristupi novom odlučivanju o oduzimanju svih mandata jednoj stranci, pa da obavesti Republičku izbornu komisiju a ova skupštinu koja to treba da primi k znanju i da poslanicima koji su ušli da naloži da izađu, a onima koji su izašli da pozove da dođu. Nevolja je u tome što su neki poslanici pre prethodnog odlučivanja podneli ostavke, a odbor to konstatovao, što bi značilo da bi posebno trebalo da pristupi odlučivanju o „poništenju ostavki narodnih poslanika“, što znači da iz mrtvih podignu njegove ukinute mandate…

Pošto su punomoćja onih koji su podneli ostavke mrtva, moraju se po drugi put verifikovati već prekinuti mandati. Sad, ako se oni, nekako, vrate i drugi put se verifikuje da su oni poslanici, šta s onima koji su došli na njihova mesta i postali poslanici. Da zažmure dok prestanu da budu poslanici po jednoj osnovi i postanu po drugoj…

Jedan skupštinski sastav treba da primi k znanju odluku da ovi što su upravo ušli u skupštinu treba odmah da izađu, a drugi sastav da odluči da, umesto ovih što su malopre izašli, uđe još nekoliko starih, koji su izašli poodavno.

Očito je da se tako u parlamentu ne radi, da je to nemoguća operacija koja kompromituje parlament i ruši dostojanstvo narodnih predstavnika. Zamislite sad takvu skupštinu kako usvaja ustav za sledećih nekoliko decenija, ili usvaja neki zakon o pružanju garancija za neki višedecenijski kredit!

DSS procenjuje da je ceo slučaj s mandatima ozbiljno uzdrmao sliku Srbije u demokratskoj međunarodnoj zajednici, da zapadni mediji komentarišu kako je u Srbiji ugrožen demokratski proces i ugroženo uspostavljanje pravne države, pa najavljuje da će se narednih dana svaki od poslanika DSS-a obratiti OEBS-u. Očekuju da će neki odgovor dobiti u septembru.

To znači da bi do tada verovatno trajala predizborna i pravnička bitka.

RIZICI: DSS je najavio da će njeni poslanici pokušati da uđu na sledeće zasedanje pošto smatraju da je zasad važeća samo odluka Saveznog ustavnog suda.

S obzirom na raspoloženje skupštinske većine, to liči na mazohizam.

DSS-ovci ne nagoveštavaju da li će ih toga dana do Skupštine pratiti i pristalice. Ako se na to odluče, bilo bi prilično nezgodno, s obzirom na to da je od Slavije do Terazija ulica Kralja Milana u rekonstrukciji, što bismo rekli onomad, „pogodna za političku borbu“. Pošto u čitavoj toj igri ima i dosta prkošenja zdravoj pameti, dobro bi im bilo ili da skupštinu što brže raspuštaju ili da ulicu Kralja Milana hitno asfaltiraju. Nekada smo prve nagoveštaje da ključa novo nezadovoljstvo u Studentskom gradu videli po tome da se iznova polaže kocka u blizini studentskih paviljona.

Šalu na stranu, nema nagoveštaja da bi DSS mogao pribeći uličnom pritisku, mada on takvu mogućnost izdaleka nagoveštava pominjući sve oblike vaninstitucionalne borbe.

U istraživanju „Javno mnjenje Srbije – leto 2002“ koje je pod rukovodstvom Srećka Mihailovića, na uzorku od 1.590 punoletnih građana Srbije, sproveo Centar za proučavanje alternativa, o masovnim protestima i nemirima mnogi govore kao o realnosti koja nas čeka (kao da je uvek u pitanju tzv. vruća jesen). Da će izbiti politički motivisani masovni protesti smatra 24 odsto ispitanika, a 29 odsto misli da do njih neće doći, svi ostali su uzdržani prema ovakvim prognozama. Nemire iz ekonomskih razloga očekuje znatno više građana – 40 odsto, dok 31 odsto kaže da do njih neće doći, a ovde je i znatno manji broj uzdržanih.

Ipak, ovakva kriza parlamenta, uz ostale afere, veoma nezgodno korespondira s rastućim razočaranjem javnosti. Ključni nalaz ovog istraživanja jeste da sedam od deset građana misli da nas „političari zamajavaju tzv. visokom politikom, a stvarne probleme ostavljaju po strani“. Koji su to stvarni problemi? Nizak životni standard 71 odsto građana stavlja među tri najvažnija problema. Potom je tu 58 odsto građana koji su među tri najvažnija problema uključili borbu protiv kriminala i korupcije i 52 odsto koji isti tretman daju razvoju privrede. Dakle, nizak standard, slaba privreda, kriminal i korupcija! Ova trijada pojavljuje se i u kvartetu dominantih društvenih ciljeva, po razumevanju građana.

To je jak signal rastućeg nepoverenja u institucije i njihovu upravljačku sposobnost. Vladimir Cvetković iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju kaže (Pres klub, ponedeljak) da je problem u tome što su se promenili samo ljudi na odgovornim funkcijama, ali se nisu promenile i institucije nasleđene od Miloševićevog režima, a i nastala je i jedna nova problematična institucija, Predsedništvo DOS-a i nova oligarhija okupljena u tom telu koje se stavilo iznad zakonodavne vlasti, a parlament je pretvoren samo u glasačko telo za njegove odluke, što samo otvara pitanje da li živimo u partijskoj državi, ili državi partija.

Cvetković procenjuje da je Srbija zapala u blokadu odlučivanja, mnoge segmente zahvatila je paraliza umesto da funkcioniše mehanizam ograničavanja vlasti. Rešenja za izlazak iz krize Cvetković vidi u vanrednim republičkim izborima kojih se, doduše, plaše parazitske stranke, odnosno stranke koje znaju da nikada više neće doći na vlast.

I Jovan Komšić iz Instituta društvenih nauka vidi izbore kao put ka boljem definisanju odnosa na političkoj sceni Srbije i uspostavljanju novih kompromisa u postizbornom periodu. Ukoliko se to ne desi, opominje on, nastaviće se samo urušavanje institucija sistema i produbljavanje krize, što u nedovršenoj državi, kakva je naša, može da otvori prostor i za neprijatelje demokratije, za neku vrstu desnog radikalizma.

Miodrag Jovanović s Pravnog fakulteta konstatuje da srpski parlament, posle izbacivanja poslanika DSS-a iz poslaničkih klupa, nije više legitiman. Uz odstranjivanje poslanika DSS-a, odstranjeno je s političke scene i veliko biračko telo koje je glasalo za tu stranku. On smatra da braniti taj potez navodno nekim vičim „reformskim interesima“ predstavlja čistu obmanu, kao što smo već jednom u vreme Miloševića preživeli to da se sve stavljao pod plašt nacionalnih interesa.

On kaže da u teoriji postoji liberalizam bez demokratije, ali da se u savremenoj političkoj praksi taj model više ne toleriše, pa liberalizam bez demokratije više ne funkcioniše.

POLOŽAJ POSLANIKA: Dobro bi bilo kad bi iz čitave te zavrzlame proizašla neka razložna ideja o jačanju institucija, pa i ovde pominjane potcenjene institucije narodnog poslanika.

Položaj naših narodnih poslanika je, međutim, bio veoma slab u protekloj deceniji. Prvi zakon o neposrednom izboru narodnih poslanika iz 1990. opozicija je 1992. uspela da zameni proporcionalnim sistemom, zato što je u vreme populističke dominacije Slobodana Miloševića SPS većinski sistem pretvorio u giljotinu za političke i sve druge manjine. Proporcionalni sistem omogućio je partijama da budu reprezentovane u parlamentu. Nusprodukt je bio taj što su partijska vođstva bila vlasnici mandata. Tadašnje zakonodavno rešenje ipak je garantovalo nedodirljivost bar dela poslanika. Prva trećina liste nije mogla da bude zamenjena. To je kasnijim izmenama zakona napušteno, a u Zakonu o izboru narodnih poslanika, usvojenom 10. oktobra 2000. godine (neki taj zakon zovu „šešeljevski“), nema više nikakvih ograničenja za partijsku kontrolu mandata. Takvo rešenje je u tom momentu socijalistima i radikalima odgovaralo da bi partijski kontrolisali mandate jer su se bojali da će im se poslanici razbežati ka DOS-u. DOS-u, koji tada nije bio u Skupštini, to je odgovaralo zato što je funkcionisao po onim kvotama po kojima su poslanička i druga mesta raspoređivana po nekoj računici do druge decimale (vidi antrfile).

U tu sliku treba uključiti i činjenicu da su se nekadašnje opozicione partije, kao amebe, množile deljenjem. Od 17 članica DOS-a, na primer, pet dolazi iz Demokratske stranke (DS, DSS, DHSS, DC i kasnije NDS), isto toliko iz reformista Ante Markovića, koji su funkcionisali kao široka koalicija (GSS, SDU, LSV, RDSV, NSS). Ostali su opet deca razvoda. NS izašao iz SPO-a, DA je nastala posle rascepa SPS-a, u toku postojanja DOS-a dve njegove članice su se pocepale, itd, itd.

U stabilnijim evropskim političkim partijama borba za moć između parlamentarnih i partijskih frakcija je dinamična, ali ona rezultira kakvom-takvom ravnotežom. Ovde je parlamentarne frakcije kontrolisao onaj partijski moćnik koji ima deponovan potpis. Imamo čitavu seriju sudskih procesa zbog zloupotrebe pečata. Zato su ovih dana neki novinari iskopali da, sudeći po sudskom registru, u Srbiji ima 326 partija i koalicija. Nevolja je sad i u tome što DOS nekim slučajem nije registrovan kao koalicija, što DSS pokušava da iskoristi za dokazivanje da mandati pripadaju strankama. Inače, brisanje organizacije iz registra po zakonu povlači gubitak poslaničkog mandata.

Sude se i oko toga da li ovlašćeno lice za kontakt s republičkom komisijom treba da budu Nebojša Bakarac i Siniša Nikolić zajedno ili je to samo Siniša Nikolić, kako tvrdi Predsedništvo DOS-a (i tu imamo najave krivičnih prijava i kontraprijava).

Rečju, posle svih tih smutnih operacija, skupština u ulici Kralja Milana 14 ne može delovati kao legitimno i reprezentativno narodno predstavništvo. Afera je primerena imenu tog vladara. Jedna vlada pod kraljem Milanom bila je donela zakon da u skupštinu ne mogu da uđu prvi sa liste (ako su ranije napuštali skupštinu), već drugi, pa su u srpskoj skupštini jedne godine sedeli takozvani „dvoglasci“.