Slučaj Dragana Veselinova, ministra koji je pod pritiskom javnosti i Vlade Srbije podneo ostavku, bio je predmet dvosmerne politizacije: i onih koji su Veselinova pritiskali i samog Veselinova koji je sve video kao zaveru protiv njega - glavom i bradom. Istraživanje "Vremena" govori o banalnim stvarima i dokazuje da se ministar i njegov vozač kršili propise. Nema prečeg razloga za ostavku političara. Kada ih biramo, verujemo da će propise poštovati. Tako nekako ih obavezuje i zakletva. Put od politikantstva do politike ne savlađuje se brzom vožnjom, već opreznošću i socijalnim učenjem
VREME POLASKA (00min 00sec): Zakova kuća i automobil vlade Srbije
Pre mesec i po dana službeni džip Ministarstva poljoprivrede sudario se sa taksi vozilom koje se nalazilo na raskrsnici i u toj nesreći život je izgubila Beograđanka Katarina Marić, koja je stajala na trotoaru. Sat koji je imala na ruci stao je u 9.40. U policijskom uviđaju piše da se nesreća dogodila u 9.45. Po izjavama očevidaca, ministarski džip, kojim je upravljao vozač Stevan Bakalov, sa uključenim plavim rotacionim svetlom u raskrsnicu je ušao velikom brzinom i „na crveno“ dok je Dragan Veselinov, koji je bio na zadnjem sedištu džipa, izjavio da je njegov vozač „vozio bezbedno“.
Dakle, u utorak 15. aprila, u devet sati pre podne, počela je redovna konferencija za novinare u sedištu Koalicije Vojvodina, na kojoj je Veselinov bio prisutan i koja se završila dvadeset minuta kasnije. U pola deset, po tvrdnji novinara koji su bili na pomenutoj konferenciji za štampu, ministar je krenuo u Beograd, na sednicu vlade. Ekipa „Vremena“ je eksperimentalno proverila koliko taj put traje uz striktno poštovanje saobraćajnih propisa, naročito horizontalne i vertikalne signalizacije.
Po auto-karti, Pančevo je od Beograda udaljeno 19 kilometara, po putokazima sedamnaest a, ako je verovati Teleoptikovom brzinomeru-putomeru, od centra Pančeva do centra Beograda, konkretno od Trga slobode u Pančevu do Trga Dimitrija Tucovića u Beogradu ima 20 kilometara. Ta udaljenost, zahvaljujući novoizgrađenom autoputu može se preći za kratko vreme da nije saobraćajnih znakova kojima se, na skoro celoj relaciji, brzina kretanja ograničava na 60 kilometara na čas.
07min 08sec: Uključenje na autoput
Polazna tačka našeg saobraćajnog istraživanja je Trg slobode broj 3, sedište Koalicije Vojvodina, u Pančevu poznato kao Zakova kuća. U kolskom ulazu te kuće, u utorak 3. juna nešto pre deset ujutru, stajao je parkiran službeni automobil Vlade Srbije. Ovaj podatak će se kasnije pokazati kao veoma značajan.
S obzirom na to da se od Trga slobode na dva načina može doći do autoputa, posle raspitivanja kod nekolicine pančevačkih taksista kojim putem da krenemo da bismo stigli u Beograd za najkraće vreme, odlučujemo se za stari put jer, tako su nam rekli, ima manje semafora.
Uključujemo štopericu i krećemo. U to doba na pančevačkim ulicama je umerena gužva, ako se nekoliko automobila uopšte može nazvati gužvom. Na semaforu kod hotela „Tamiš“, gde se uključujemo na stari put za Beograd, crveno je svetlo. Od polaska je proteklo dva minuta i devet sekundi, most preko Tamiša smo prešli minut kasnije. Od mosta do uključenja na autoput brzina je ograničena na 80 kilometara na čas. Mi vozimo malo sporije jer je ispred nas autobus koji ne možemo da preteknemo a da ne prekršimo ograničenje. Do uključenja na autoput prošlo je sedam minuta i osam sekundi.
BRZINA: Automobil vlade Srbije koji je iz Zakovog doma krenuo posle automobila sa ekipom „Vremena“ i stigao pre njega na Slaviju
Na autoputu ograničenje brzine je takođe 80 kilometara na čas, autobus ispred nas vozi baš tom brzinom, automobili koji su bili iza pretiču nas. Na prvoj raskrsnici posle uključenja na autoput stoji znak kojim se brzina ograničava na šezdeset kilometara na čas, pored njega stoji usamljeni policajac. Na tom mestu prolazno vreme nam je osam minuta i pedeset sekundi. Smanjujemo brzinu, iza nas nervozni vozači ablenduju, vidi se da se pitaju koji nam je đavo da tako sporo vozimo. Pretiču nas svi bez razlike. Najsporiji smo, a razlika u brzini je tolika da nam se čini kao da stojimo.
U trideset petoj sekundi četrnaestog minuta bili smo na petlji koja je, otkako je napravljena, raspetljala saobraćajni Gordijev čvor na trostrukoj raskrsnici Beograd–Pančevo–Zrenjanin. Tik ispod železničkog mosta jedna traka je zatvorena: radnici Beograd puta postavljaju metalni odbojnik, kakav po propisu mora postojati na autoputu. Saobraćaj je malo gušći, ali se odvija bez zastoja i dve sekunde pre isteka šesnaestog minuta bili smo već na mostu. Vozimo desnom trakom poštujući ograničenje brzine.
Kako se približavamo drugoj, beogradskoj strani mosta, saobraćaj je sve gušći. Sirenom opominjemo vozača ispred nas da krene jer mu zelena strelica, na izlazu sa mosta, to dozvoljava. Od polaska je prošlo nekoliko sekundi manje od devetnaest minuta. Na početku ulice Zdravka Čelara nailazimo na znak koji nas obavezuje da se, bez obzira na saobraćaj, zaustavimo što i činimo. Na semaforu kod hale Pionir crveno je svetlo. Proveravamo vreme: dvadeset minuta i petnaest sekundi. Dvadeset dve sekunde kasnije, po uključenju zelenog svetla na semaforu, krenuli smo da bismo na sledećem opet stali, zahvaljujući beogradskom saobraćajnom specijalitetu zvanom „crveni talas“.
Raskrsnicu sa Cvijićevom ulicom prolazimo u dvadeset drugoj sekundi dvadeset drugog minuta, „jurimo“ čitavih četrdeset jer brže i ne može, sve do sledećeg semafora gde se zaustavljamo ali, ruku na srce, i ne čekamo dugo. Ispred raskrsnice sa ulicom 27. marta saobraćaj se naglo zgušnjava: neki idiot je parkirao svoj „fijat punto“ ispred zgrade gradske vlade i tako smanjio protočnost ulice za trećinu. Da tako nije bilo, tu raskrsnicu prošli bismo bez čekanja. Ovako, na gubitku smo dvadesetak sekundi.
Kako se približavamo centru Beograda, oko nas je sve više nervoznih vozača. Ni nama se ne dopada da se zaustavljamo na svakom semaforu. Mic po mic, prelazimo raskrsnicu kod Pravnog fakulteta i ulazimo u Beogradsku ulicu, 26 minuta i 30 sekundi pošto smo krenuli iz Pančeva. Vozimo desnom trakom, u koloni pored nas je tramvaj, iza njega autobus. U trenutku kada smo prelazili raskrsnicu Beogradske i Njegoševe ulice, štoperica je zaustavljena. Putovali smo 27 minuta i 18 sekundi prosečnom brzinom od 43,9 kilometara na sat.
Kako smo raskrsnicu prošli, ispred nas se, niotkuda, pojavio vladin automobil s početka ovog teksta. Na zadnjem sedištu sedeo je Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede u ostavci. Na krovu automobila stajalo je plavo rotaciono svetlo, ovog puta neuključeno.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
