Jura Stublić & Film

23. novembar 2003, Dom omladine Beograda

Kad s položaja starijih razmišljate možda o nečemu što je podvrgnuto tzv. testu vremena, tj. „provučeno“ kroz ukuse nekoliko naraštaja, nije isključeno da dođete do istog zaključka: bolje da klinci vole omiljene stvari iz moje mladosti, nego da ja (moram da?) volim nešto iz njihove… Mada, nije isključeno, i dalje sam zainteresovan.

Ali, vratimo se konkretnom, jer došlo je vreme da Jura Stublić, tj. grupa Film, jedan od najdražih i najdragocenijih bendova domaćeg novog talasa, ponovo, posle 13 godina nastupi u Beogradu/Srbiji. Dva prvobitno najavljena koncerta brzom rasprodajom ulaznica (po 500 dinara) lako su produžila u četiri, do trenutka ovog pisanja. Tome je doprinela i činjenica da je svirka smeštena u gornji, manji prostor (za natiskavanje npr. 600 ljudi), tzv. dansing sale Doma omladine Beograda. Iako se organizator/DOB dičio povratkom Stublića, promašaj je što se to ne događa u donjoj/većoj, bioskopskoj dvorani: ne samo da ona ima veliku binu, dobru akustiku i odličnu preglednost nego je to mesto gde je Film niz puta trijumfovao, počevši od senzacionalnog Pozdrava iz Zagreba u januaru ’81. Toliko o tradiciji.

Publika se, već i po gorljivosti da kupi karte, prirodno, po večerima nataložila slično načelu trodnevne kućne slave u istim ovim krajevima: prvog dana mahom (naj)stariji, negde Jurini/poluvekovni ispisnici; drugog, pomešani u većinu oko tridesete, itd. (Nadam se da su i pubertetlije stigle na red… do čika-Jure.) U ukupnom oduševljenju svim starim (pre ’91) numerama, to se odrazilo i u vrhuncima zajedničkog pevanja. Druge večeri npr. spontani hor je najviše radio na hitovima/sentimentima iz kasnijih osamdesetih (Pjevajmo do zore, Srce na cesti, Sjećam se prvog poljupca, Dobre vibracije, Doći ću ti u snovima), mada su i tu odlično „sele“ Boje su u nama i Moderna djevojka.

Mladi, anonimni kvartet koji sad ide pod firmom Filma nema reskost originala, ali svoju snagu srećom ne zasniva ni na onom (nadri)stadionskom pristupu u koji su Stublićeve postave zapale krajem svoje prve decenije. Klavijaturista korektno parafrazira karakteristične saks/duvačke linije, gitarista ima retka sola… a Jura nosi više kose nego sve „kokotice“ njegove karijere zajedno. Sa širokim povezom iznad crnih naočara, u presijavajućem kostimu, izgleda kao Johnny Panther van ringa – ako se još neko seća tog stripa/Indijanca-rvača, da ‘prostite. Posle bučnog pozivanja iz publike, izranja kroz instrumentalni uvod i jasno je da nema nikakve frke još i dok traje prvi triling, Neprilagođen i Zajedno i Zamisli (život u ritmu muzike za ples). Potonja je solidan prosek svih verzija koje je preživela, tempo nije tako usporen kako su nas „plašili“ govoreći da je dedek zanemoćao, i betonski pod se trese (godinama je zbog toga/bezbednosti ova sala bila bez koncerata).

Prva polovina koncerta uglavnom su brzometni klasici s izvanrednog debi-albuma Filma Novo! Novo! Novo… (’81, Helidon), a prijatno iznenađenje je Dijete ulice za koju Jura otkriva da je prva pesma koju je ikad napisao; možda jedina s te legendarne LP ploče koja nije postala hit, ali je nepobitno od najgorčih i najprkosnijih, samim tim i najvažnijih numera – i povrh svega, istog značenja dan-danas, svakom običnom momku, ovde i po susednim zemljama. Sledeći udar svevremenskog, pravo pod srca je iz pune zrelosti Stublića/Filma, ključna balada Mi nismo sami (LP Sva čuda svijeta, ’83, Jugoton): pojedinačno, mahom devojke u najboljim godinama, ali i kolektivno – Ova zemlja se ne zove dom.

Još jedno iznenađenje za beogradsku koncertnu publiku – nastup je podeljen u dva dela od po 40 minuta (drugi je uključio i prve biseve), možda zgodno za diskoteke, ali… Gunđanju prisutnih doprinosi što nam preko razglasa uporno, kao i pri sporom ulasku, ponavljaju Paket aranžman; na kraju je potvrđeno da neko smatra Šarla akrobatu najefikasnijim rasterivanjem posetilaca. U pauzi stižu i vesti o pobedi HDZ-a, neugodno podsećanje na mnoge izborne poraze i politička razočaranja koje smo delili s prijateljima iz Hrvatske. Samo sedam dana ranije, kroz najnovija obaveštenja o još jednom/radikalno propalim izborima za predsednika Srbije, u emisiji P. Janjatovića (Beograd 202) iste ove, Stublićeve pesme govorile su sve, kao i uvek. Zašto su njegovi najpotišteniji stihovi oni u kojima je „dom“?

Drugi deo je laganiji, po slušaocima očito da razni naraštaji drugačije (optimistički/pesimistički) doživljavaju pojedine pesme, vodeći se depresivnim stihovima ili poletnijom muzikom. Valovi (’68. – ’77. – ’87.) vape za produžetkom/ažuriranjem, pa je to za autora Jurinog kalibra pravi izazov; uostalom, njegovi stihovi su dosad uspešno preturili tolike valute (dinari/marke/dolari… evri). Tokom Uhvati vjetar „ispusti“ tekst i uspe da se snađe, pa posveta pok. Zoranu Miščeviću – čiji je taj prepev Donovana – možda i nije bila potrebna.

Kako u prošloj deceniji nije ni objavio mnogo novih pesama – mada je album Hrana za golubove (’92, Croatia) pristojan odgovor na svoje vreme, ne samo puko preživljavanje – Stublić je s tačkama poput Nježno, nježno, nježnije ovde naišao pretežno na ravnodušnost, a otrpeli su mu i banalnosti tipa Ana Nirvana. Nijedna strana nije pominjala gorenje gradova i rijeke pravde, diplomatski se podrazumevalo da još nije trenutak za E, moj druže beogradski, verovatno najburnije doživljavanu pesmu rokenrola te Jugoslavije (kojom se on, zapravo, i završio). Za „bisiranje“, Ljubav je zakon udara ubedljivo da može postati i narodnjak bez pardona, a masovka Chicago (krajnost suprotstavljena Djetetu ulice?) ostavlja izvesnu zategnutost oko dobrovoljca/dragovoljca.

Poređenja radi, ove godine su na istom mestu odlične nastupe imali i Neno Belan (ex-Đavoli) i Vlada Divljan (ex-Idoli), iskazavši postojaniju stvaralačku silu. No, prirodno oronuo sa svojih 50 i glasom nešto manje rastegljivim, Jura je i dalje – bez puno konferanse – šarmer, romantik kome većinom opraštamo mane. Posebno kada prijatno šeta kroz stare hitove, makar to bila samo promocija kompilacije Sve najbolje (2001, Croatia).