Pre nekoliko nedelja u knjižarama se bez promocije i reklame pojavio prvi, pa zatim i drugi broj časopisa „Pop kult“, dvonedeljnika za popularnu kulturu. Dragan Jovanović pokrenuo je novine koje se i na prvi pogled razlikuju od postojeće kulturne periodike. List je izašao na 40 strana štampanih na jevtinom roto-papiru, i po tome podseća na obične dnevne novine, ali njihov sadržaj čine ozbiljni, kvalitetni i aktuelni tekstovi, među kojima su i oni već objavljeni u drugim novinama koji se bave kulturom i umetnošću, ili na internetu. Kuriozitet je da iza „Pop kulta“ ne stoji nikakva institucija, u impresumu nema imena članova redakcije. Na pitanje da li redakciju „Pop kulta“ čini jedan čovek, i da li je, dakle, po sredi „one man show“, Dragan Jovanović kaže: „Ako čovek ima neku koncepciju može da pravi novine i bez redakcije. Informacija ima mnogo, a komunikacija sa ljudima nije problem. Izdavač, glavni urednik, lektor, korektor, prelamač, dizajner, za sada sve sam radim. Ove su novine koje treba da budu jevtine, ekonomične.“
„VREME„: Zašto se niste odlučili za on line časopis?
JOVANOVIĆ: Ne. Čitanje sa interneta, sa ekrana, nije isto kao čitanje novina. Ovde ima dobre publike, a nema dobrih performera. Ovo su novine koje bi trebalo da se čitaju po kafićima.
Koncepcija?
„Pop kult“ „prati“ kulturnu industriju, tj. masovnu kulturnu industriju, ali, naravno, ne celokupnu kulturnu industriju, već onaj deo koji je „kontra pop kultura“, kontra kulturu unutar masovne kulture. „Ogromna je to crkva“, svega tu ima. To su, medijska industrija, muzička, filmska inustrija, sve ono što danas proizvodi vrednosne sisteme, šalje političke poruke. Ideologija se više ne distrubuira preko klasičnih obrazaca, sindikata, političkih stranaka, već kroz kulturnu industriju. Zato ljudi koji nisu obučeni da to iščitavaju, već imaju naivno prihvatanje prezentiranog, ne mogu da vide ono što im oblikuje živote. Ponekad se čini da ta „industrija“ proširuje slobode, na pimer pornografija i porno industrija naizgled proširuju seksualne slobode i praksu. Međutim, ona stvara još veću diskriminaciju. O takvim pojavama se u našoj sredini ne govori , a „Pop kult“ su novine koje bi trebalo upravo to da rade. I kod nas postoji lokalna kulturna industrija, na lokalnom nivou. Dobra Miloševićeva izmišljotina. On je primer čoveka koji je inovirao klasičnu političku propagandu preko televizije Pink i drugih sličnih elektronskih medija. Nuđena je kultura polusveta, straha, nasilja. Kultura mržnje, kolektivne paranoje, savršeno miksovana sa prozapadnom hedonističkom potrošačkom ideologijom. Ovo su novine koje bi da ponude drugačiju sliku.
Da li mislite da su ovde ljudi zainteresovani da se kritički odnose prema okruženju? Kome se vi zapravo obraćate?
To su oni koji su odrastali osamdesetih i devedesetih godina. Oni koji su živeli u nekoj vrsti unutašnje emigracije i koji su imali otpor ponuđenom modelu. To su oni koji slušaju muziku, koriste internet, oni koji su se spasavali tako što su učestvovali u globalnoj kulturi. Možda ove novine zainteresuju i nešto starije intelektualce. Mi živimo na kulturnoj i intelektualnoj nizbrdici, i ovde su intelektualci na neki način fundamentalisti koji se nalaze izvan „treće kulture“ koja je uspela da spoji klasične humanističke nauke i moderne prirodne i tehničke nauke, dakle one kulture u okviru koje intelektualci razmišljaju malo multidisciplinarnije, složenije. Kod nas se i dalje sociologija i psihologija predaju kao neke fundamentalne nauke, onako kako su se predavale na početku XX veka.
U ovim novinama pored priče o masovnoj kulturi, praćenja trendova u intelektualnoj produkciji, pokušavam da proguram ideje kao što je anarhizam, pošto, sem civilizacije kapitala, trenutno ne vidim druge protivnike, i po tome novine treba da budu i alterglobalističke, evrokomunističke, jer današnji svet ne može da se razume bez neomarksističke tehnologije. Ljudi moraju da preispituju potrošačko društvo u kome žive.
Kod nas o tim stvarima ljudi još ne razmišljaju jer je u toku uspon tranzicijskih oligarha, i vlada konfuzija vrednosnog sistema. „Pop kult“ želi da nauči ljude da imaju kritički stav prema svetu oko sebe, ali bez namere da propoveda, već da podstiče pitanja: šta je na primer, tinjedžerska kultura? Šta je roditeljska kultura? Kakvi su generacijski sukobi? Šta su potkulture?
Kako birate teme?
Tekstovi se biraju prema ličnom afinitetu: sajber kultura, internet, pornografija. Šta je tu mejnstrim? Šta su subverzije? Šta je margina? Ko su pisci u trendu, književna produkcija, ko su lideri intelektualnog sveta?
U prva dva broja imate tekstove Ratka Močnika, Aleša Debeljaka, pa tekstove iz hrvatskog „Zareza„, dok je umesto uvodnika u prvom broju priča Muharema Bazdulja. Da li ste dobili od njih saglasnost pre objavljivanja?
Od nekih ljudi imam saglasnost da objvljujem njhove članke – Marine Kržinić, Močnika, Debeljaka. Od Bazdulja nisam dobio dozvolu… Ovo su piratske novine, u najboljem smislu te reči.
