Zvuk ulice
Pridev hard (eng. čvrst) vezan je za rock čim su sa Elvisovih singlica čuli električnu bas-gitaru i komplet bubnjeva. Ipak, žilavi fantom iz prvobitnog studija Sun pomaljao se još nekoliko puta kroz istoriju ove muzike, recimo krajem šezdesetih u T(yrannosaurus) Rex pre nego je Komandant Mark postao Električni ratnik i svima, pa i Bregoviću zaveštao Bolan-bugi. No iako su Violent Femmes (dalje: VF) mnogo kasnije obradili Children of the Revolution, nikakve revolucije ni od korova. Navaljivati na približavanje VF i tog pojma jednako je besmisleno kao i tvrditi da je Gordon Gejno (Gano) obradio Do You Really Want To Hurt Me? Boj Džordža samo zato što je gej; doduše, multitalentovani Gordon peva pomalo ženskasto, i ne tako malo histerično, ali peva i gospel.
Drugim rečima, svojevremeno uzimana zdravo-za-gotovo, alternativnost VF na duge staze pokazuje se kao marginalnost. Uličnim pristupom smesta izbegavši Zakletvu pop-komercijalizma – diktat bas-bubnja – VF su se izmakli produkciji za plesne podijume i top-liste, zadržali kult-status i preživeli u smušenom svetu gde ljudi slušaju video, sviraju računare i fotografišu telefonima. Minimalističkom opredeljenju i snažnim pesmama ovog benda pristajao je naivizam, a folk-koreni dodavali šarm pa su već debi-albumom Violent Femmes (1983, Slash) postali Nirvana nekoliko naraštaja iz osamdesetih, od Reganom potlačenih mladih Amera do posletalasnih urbanih uporišta čak tamo u Beogradu. Nažalost, ničim zatim nisu nadmašili to ostvarenje i obećanje, druga polovina dosadašnje karijere (Devedesete) gotovo da im i nije od posebnog značaja, a po solo-izletima originalni trio skupio se da obeleži 20-godišnjicu legendarnog LP prvenca. Zasluženo, jer se ta ploča (da, počela je vinilno!) u proseku prodaje po 100.000 kom. svake sezone, i tako je „ubila“ dvomilionski tiraž a da nikad nije privirila u hit-parade.
Aktuelna turneja opremljena je dizajnom omota Violent Femmes i nastavlja gustu koncertnu reputaciju ove grupe. U Beograd je stigla da možda oživi baštu Studentskog kulturnog centra/SKC, gde se na betonu skupilo preko 1500 poštovalaca, s ulaznicama po 1200 din. Nije ih omela ni danima uporna kiša, između kišobrana i kabanica kapljući im i u pivo. Iako nadrasli za VF tipične tinejdžere, posetioci su iskazali natprosečan entuzijazam pred pokrivenom binom, za sat i po i bis onoga Što je učinilo Milvoki čuvenim… Počelo je odlično, višeglasno pevanje i pratnja na pola puta ka unplugged ostaju uzdanice VF, ali iza Blister In The Sun opadala je dinamika.
Neprijatno je otkriće da i posle dvadesetak godina i tolikih nastupa VF nisu naučili da bolje izvedu sopstvene numere: svirku sriču i gutaju slogove, basista Brajan Riči (Brian Ritchie) sapliće se i na običnim „prelazima“, a gotovo svi pokušaji soliranja tragikomično im propadaju. Prizvuk amaterizma kao jemca svoje neprodatosti VF su mogli da zadrže i da su instrumentalistički bitno napredovali. Doduše, prisustvovao sam i kad Kit Ričards omane drugi akord Satisfaction, ali Navalentne žene su posle dvadesetak minuta postale dosadne. Izvikane „improvizacije“ VF ni uz puno naklonosti ne deluju drugačije do nemušto, samo je Viktor Di Lorenco (Victor DeLorenzo) zadržao pristojnost sa „metlicama“ stojeći iza doboša, timpana i činele.
Povremeni skokovi sa standardnim Add It Up, Kiss Off i Gone Daddy Gone ipak nisu spasli ovakvu isporuku Američke muzike, pa su nelagodno bledele uspomene na otkrovenje duša srodnih u pubertetskom ogorčenju. Nije se osetila ni svrha gostujućih svirača pred kraj, te inače dopadljivi VF ostaju pod teškom senkom već preterano komercijalizovane nostalgije osamdesetih.
Kako mere sigurnosti postoje zbog organizatora i izvođača, ali svakako i zbog posetilaca, naročito ako su kupili skupe karte, neophodno je reći da je SKC opet gužvu napravio koristeći samo jedan od svojih ulaza: umesto širokog kolskog koji prirodno vodi u baštu, stepeništem pored roštilj-kioska tiskali smo se mere kad su izbijanje tuče ili lom sve bliža „slučajnost“.
Dragan Kremer
