Ako je suditi po bazama podataka na osnovu kojih možemo imati uvid u poziciju nekog umetnika na umetničkom tržištu, srpsko-crnogorska imena koja se najučestalije pojavljuju svakako su Marina Abramović i Mileta Andrejević. Marina Abramović, otkako je otišla iz Beograda 1976. godine, postala je poznata po svojim ekstremnim performansima iz beogradske faze, i zatim stekla status umetnika-zvezde: njeni projekti bili su predstavljeni u velikim muzejima i galerijama, čak su ušli i u popularne američke TV serije, njeno ime je ušlo u sve novije preglede umetnosti XX veka, a njen lik u visokotiražne magazine. S druge strane, pojavljivanje imena Milete Andrejevića može delovati enigmatično, s obzirom na to da je ovaj slikar – koji je još pedesetih otišao iz Jugoslavije i obreo se u Njujorku gde je 1990. i umro – relativno nepoznat kod nas, čak i u onom miljeu u kom bi njegov primer mogao da bude apostrofiran. Andrejević je bio jedan od članova tzv. Zadarske grupe – u kojoj su bili kod nas svakako poznatiji Mića Popović, Petar Omčikus, Kosa Bokšan ili Bata Mihajlović – ali posle tog vremena nije nijednom izlagao u Jugoslaviji, već je došavši u kontakt s velikim njujorškim galeristima postao ime na američkom tržistu sedamdestih i osamdesetih. Tada ga podržao konzervativni deo likovne kritike, pa je o njegovom „romantičnom realizmu“ svojevremeno u „Njujork tajmsu“ pisao i uticajni Hilton Krejmer. Andrejević je svoje pusenovsko-bazilevske slike prodavao često pre nego što su bile završene, i kada je umro, u njegovom ateljeu na Central parku zatečena je samo jedna slika: ona na kojoj je tada radio.
ODLAZAK: Pomenute dve karijere veoma su simptomatične za odnos naše sredine prema nečijem uspehu u inostranstvu, s obzirom na to da oba umetnika potiču sa dijametralno suprotnih polova naše kulturne scene. Marina Abramović je potekla u miljeu radikalne konceptualne dematerijalizacije umetnosti s početka sedamdesetih godina, kada umetnost u Srbiji ravnopravno sudeluje u stvaranju novih propozicija koje će raskrstiti sa tradicionalno shvaćenim „umetničkim delom“, i čija se relevantnost i dan-danas ovde često negira. Mileta Andrejević je, s druge strane, potekao u građanskom miljeu i nastavio da se veoma predano bavi realističkim slikarstvom s kojim je, posle kratke pop-art faze, i imao velikog uspeha na američkom tržištu. Međutim, on jednostavno nije bio prisutan u našoj čaršiji te je njegov uspeh prećutan upravo kako se ne bi ometali mitovi o velikim uspesima nekih naših slikara u Parizu. Pomenimo uz ova dva primera i slučaj Vuka Ćosića, koji danas živi u Ljubljani i priznat je kao jedan od pionira i ključni protagonista internet-umetnosti, o kojoj se danas piše više knjiga kao i ona u ediciji World of Art izdavačke kuće Thames&Hudson, što govori da ovaj umetničko-medijski fenomen stiče istorizaciju. Sva tri primera mogu nas navesti na zaključak da se svetska umetnička karijera može postići jedino napuštanjem naše sredine, pa često i prekidanjem svih kontakata s istom.
Međutim, u poslednje vreme, paralelno sa generalnim interesovanjem za umetnost Balkana i posebno bivše Jugoslavije, sve je više umetnika koji ovde žive i rade i postaju, koliko je to ovde moguće, kritički i institucionalno podržani, što im omogućuje da postanu mnogo vidljiviji na međunarodnoj sceni. Najveći uspeh je u tom smislu u poslednje dve godine ostvario Raša Todosijević, koji je posebno posle retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti prepoznat kao jedan od ključnih autora poteklih u klimi „nove umetničke prakse“. Todosijevićevi radovi su na osnovu svog pojavljivanja na prestižnim izložbama postali i predmet interesovanja kolekcionara i muzeja uključujući njujorški Gugenhajm i niz muzeja i galerija u Nemačkoj, Austriji, Italiji i drugde. Od umetnika koji žive u Beogradu, od kraja devedesetih velik uspeh ima i Milica Tomić, čiji rad su predstavljali i pisali o njemu uticajni kustosi i teoretičari umetnosti. Umetnici kao što su Todosijević, Tomićeva, kao i „bivši umetnik“ Goran Đorđević koji je umešan u neke već „kultne“ umetničke projekte, često su i predavači na svetskim univerzitetima i umetničkim akademijama.
ČUĐENjE: Kada je o slikarstvu reč, koje i dalje ima najveći komercijalni potencijal na umetničkom tržištu, zanimljiv je slučaj mlade beogradske slikarke Biljane Đurđević. U trenutku dok ona ostaje neizabrana za predavača na FLU-u gde je konkurisala, i gde je zaključeno da ona baš i „ne zna dobro da slika i da crta“, njen još relativno mali opus izaziva ogromno interesovanje galerista, kolekcionara i muzeja u svetu, uključujući i beogradski MSU, koji je blagovremeno otkupio dve njene slike u trenutku dok ju još nije zastupala galerija iz Milana. Milicu Tomić zastupa bečki galerista i njeni radovi već postižu cene nedostupne u našim okvirima gde nema regulisanog tržišta umetnosti. Iako su često izložbe koje predstavaljaju umetnost našeg regiona bile odskočna daska za neke umetnike, značajno je istaći da se uz Milicu Tomić sve više umetnika pojavljuje i na izložbama koje nemaju „geografski predznak“, već su tematskog karaktera. Tako na primer Uroš Đurić izlaže na izložbi o odnosima umetničkih i rok mitova u Beču, a Zoran Naskovski izlaže sa video-radom Smrt u Dalasu u njujorškom Vitni muzeju na izložbi o umetničkim percepcijama Amerike u svetu. Posebnu poziciju umetnika-nomada ima Tanja Ostojić, za koju je takva pozicija istovremeno i „materijal“ njene „relacione“ umetnosti, a članovi Asocijacije Apsolutno otvaraju nove puteve umetničke i medijske komunikacije, kao i grupa Škart na svoj način. Sve je više galerija i kritičara zainteresovano za rad Vesne Pavlović, Vlade Nikolića, Zdravka Joksimovića i dr.
Na osnovu većine ovih primera dâ se zaključiti da su u slučaju vizuelnih umetnosti lokalni i svetski renomei dve različite stvari. I dok u slučaju Dada Đurića i Vlade Veličkovića njihov ovdašnji status jeste odraz njihovog ugleda u Francuskoj, ima dosta onih čija se imena mistifikuju kada se govori o navodnoj svetskoj „slavi“. Može se zapaziti da se u svetu pominju neka sasvim drugačija imena, koja su ovde gotovo nepoznata.
