Nacija za gerijatriju

Ne tako davno, jedan tekst u londonskom „Ekonomistu“ počeo je ovako: „Zaboravite na Irak, Kjoto, Međunarodni sud. Postoji oblast za koju će se možda pokazati da je značajnija od svega ostalog, a to je demografija.“ Ukazujući na ubrzan proces starenja evropskog stanovništva, koga čine produženje životnog veka i opasno smanjenje nataliteta, novinar „Ekonomista“ govori o neophodnosti otvaranja Evrope ka migrantima iz „mlađih“ područja, jer će jedino tako očuvati svoj ekonomski razvoj, ali i evro u odnosu na američki dolar. I drugi natpisi u svetskim medijima, ukazujući na odmakli proces starenja vlastitog stanovništva, pre svega razmatraju nove mere u socijalnom, penzionom, zdravstvenom sistemu. Evropski biro za statistiku, Eurostat, nedavno je objavio da za jednog penzionera sada rade tri do četiri zaposlena, a 2050, smatra se, odnos će biti jedan prema jedan. Eurostat poručuje i to da finansijsko rešenje ne treba tražiti u demografiji, već ga moraju naći političari, na primer, određivanjem uslova za penziju, uvođenjem dodatnih penzionih osiguranja ali i raznim merama u korist podizanja nataliteta. Za razliku od svih njih, pre nekoliko meseci sa naše državne televizije sevnula je informacija o demografskom starenju Srba sa jednom jedinom porukom: ako se sa „belom kugom“ ovako nastavi, Srbi će uskoro postati nacionalna manjina. Toliko i o problemu i o rešenju. I šta nam preostaje nego dubok iskonski strah, potkrepljen strašnim proročanstvima, možda i beg pod ono drvo koje će moći da pokrije preostalo od srpstva.

Bez šale, demografija jeste precizna disciplina, ali potpuno je besmisleno da nam njena predviđanja služe kao puko gledanje u budućnost. Uostalom, demografske projekcije, iako precizno izvedene iz sadašnjosti, ne moraju se nikada ostvariti. One su neophodne jedino zato da bi poslužile kakvoj kontroli demografskog razvitka, kao i pripremanju društva na izmenjene okolnosti.

DEVEDESETE: Tek malo pre devedesetih, analitičari ni u snu nisu mogli pretpostaviti ovakvu turbulenciju kraja XX veka na Balkanu i ovakav demografski ishod. Tadašnja Jugoslavija nije pretila demografskim osipanjem. Istina, još onda su primećeni prvi znaci starenja društva, ali tome se nije pridavao značaj. Malo dalje od nas, proces starenja bio je mnogo dinamičniji. Cela Evropa, pogotovo zapadna, bila je integrisana u jedan novi civilizacijski model, obeležen individualizmom, jačanjem ličnih potreba i prava, gubitkom osećanja prema tradicionalnom načinu života, pre svega porodičnom ali i roditeljskom, o čemu svedoče sve brojniji mlađi parovi bez dece, takozvani DINKS (double–income–no–kids).

Ako su odjeci modernizacije društva kod nas i mogli važiti do devedesetih, od tada, po mišljenju dr Mirjane Bobić, docenta na Filozofskom fakultetu, oni više nemaju uticaja: „Što se tiče tih alternativnih formi, one kod nas nisu toliko raširene. Ovde je to svega nešto više od jednog procenta na reprezentativnom uzorku. Najčešća forma je ona u kojoj se mladi zabavljaju jako dugo i svako živi u svom domaćinstvu s roditeljima. Kod nas nema tih modernih formi jer kod nas nema osamostaljivanja, nema politike koja podržava osamostaljivanje od roditelja.“

„Tektonske“ devedesete donele su nepovoljne i demografske i društvene faktore što objašnjava ubrzani i nagli proces starenja kod nas. „Demografski faktori su nizak natalitet, što je višedecenijska pojava“, kaže dr Bobić, „zatim najviši nivo mortaliteta u drugoj polovini XX veka, kao i velika emigracija, naročito mladog, sredovečnog i obrazovanog stanovništva. Uz to idu i društveni faktori – raspad društvenog sistema, urušavanje institucija, kriza države blagostanja, odlaganje rađanja za kasnije godine i niži nivo rađanja.“

I BEOGRAD I SRBIJA: Konkretno, kada je Beograd u pitanju, dr Ljubinka Marčetić, šef odseka za zdravstvenu statistiku u Gradskom zavodu za zaštitu zdravlja, upozorava na to da „još od 1992. godine u Beogradu prirodni priraštaj ima porast mortaliteta a pad nataliteta, tako da od tada stalno imamo negativan priraštaj. Godine 2000. bio je -3,3 i nešto malo se popravio prošle godine, bio je -1,8. Za prostu reprodukciju stanovništva potrebno je imati dvoje dece, a mi nemamo ni toliko. Grubo zvuči, ali nama sve manje potrebna pedijatrija, a sve više gerijatrija.“

O indikatorima za merenje demografske starosti dr Marčetić kaže: „Godine 1991. prosečna starost u Beogradu iznosila je 37,9, a prema popisu iz 2002. – 40,4 godine. Između dva popisa postali smo prosečno stariji za dve i po godine. Muškarci su prosečno stari 39,1, a žene 41,6 godina. Udeo mladih do 20 godina je sa 24,3 pao na 20,9 odsto, dakle mladih imamo manje za oko 3,5 odsto. Što se starih tiče, prema popisu iz 1991. imali smo 15,9 odsto starijih od 60 godina, a sada imamo 21,6 odsto – skoro šest odsto povećan je udeo starog stanovništva.“ I, na kraju, kada ukrstimo sadašnje (pred)školarce i starije od 60 godina, dobijamo indeks starenja 0,93 koji nam kazuje da je ovaj grad svrstan na stadijum duboke demografske starosti, pretposlednji na skali. Ako je za utehu, u poređenju sa Evropom po ovome apsolutno spadamo u red razvijenih područja.

I u poređenju sa ostatkom Srbije, Beograd je jedan od najstarijih gradova. Ipak, kako kaže dr Mirjana Bobić sa Filozofskog fakulteta, „najstarije opštine nalaze se na jugu Srbije – Crna Trava, Gadžin Han, opštine u kojima je prosečna starost preko 50 godina. U njima je uz nizak natalitet izražena i emigraciona komponenta. Jedine opštine u Srbiji koje nisu zahvaćene procesom starenja jesu Medveđa, Preševo i Bujanovac. Sve ostalo su područja ili duboke ili vrlo duboke demografske starosti.“

STARANjE O STARIMA: No, u istoj dubokoj starosti jesu i zemlje razvijene Evrope, s tim što u njihovim demografskim natpisima slika starog čoveka izgleda dosta optimistično. To je čovek koji pre svega ima novac, bodar je, krepkog duha, mnogo ulaže u svoje zdravlje, izgled, bavi se sportom, voli da putuje. Umesto mučnog poređenja sa našim starima, zapitaćemo se da li ovde postoji jasna svest o tome da ovo društvo stari i da je već ostarelo. Država i društvo u celini stoje pred nimalo lakim zadatkom da se okrenu ka potrebama starijih, njihovom integrisanju u društveni život, staranju o njima, pre svega obezbeđivanju kućne nege, brojnim olakšicama. Da ne govorimo o državi koja mora misliti i na disproporciju koja će vremenom postajati sve veća – sve više penzionera a sve manje radno aktivnog stanovništva.

Sa aspekta zdravstvene zaštite, dr Marčetić iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja ukazuje na to da se sa starošću stanovništva sve više pojavljuju i karakteristične bolesti: šećerna, kardiovaskularne bolesti, maligne neoplazme. „Od svih registrovanih obolelih od malignih neoplazmi preko 80 odsto su ljudi stariji od 50 godina. O tome treba voditi računa kada se planiraju zdravstvena zaštita i socijalne mere zaštite populacije. Ali, evo pogledajte, u kojoj zdravstvenoj ustanovi, na primer, imate rampu za ulaz invalida, srčanih bolesnika, uopšte starijih osoba. Oni treba da se popnu uz stepenice da bi samo ušli u zgradu, da ne govorimo za dalje. Kod zdravstvenih ustanova kao da se mnogo više misli na arhitekturu i fasade, a ne o tako elementarnim stvarima.“

JEDNO DETE, MOŽDA: Srećom, zahvaljujući blagostanju u kome su dugo živeli i kakvoj-takvoj medicinskoj zaštiti, životni vek starih nije se mnogo produžio, ali ni skratio. Tranzicioni šokovi najpre su se prelomili na mlađem i sredovečnom pojedincu, čiji je životni vek čak i skraćen. Upravo taj pojedinac „odgovoran“ je za starenje populacije sa dna piramide, odnosno za sve niži natalitet. Nalazeći se između raspadnutog društva i traumatizovane porodice, u materijalnoj i stambenoj oskudici, a „naučeni“ da budu i privatno i profesionalno ostvareni, već deceniju i po nastaju nezadovoljni muškarci i žene, odlažući potomstvo za sve kasnije godine ili ga se potpuno odričući.

Pri tome, bivaju i optuženi za srpsku demografsku „katastrofu“. Tako se, pod pokrovom ljubavi i razumevanja, Crkva obratila svojim duhovnim kćerima, pozivajući ih na rađanje umesto što se izgovaraju planiranjem porodice i siromaštvom. Istovremeno, ne tako tajanstveno, brigom o naciji pohvališe se i tabloidi, sažimajući božićnu poslanicu u dve reči: „Srpkinje, rađajte!“ Država je doduše ćutala, i dalje deleći jednokratnu pomoć roditeljima, bez ikakvih većih obećanja i programa, sve objavljujući vest o prvoj novogodišnjoj bebi, koja se nešto iz godine u godinu sve dalje od ponoći rađa.

A još polovinom prošlog veka demograf Dejvid Glas glasno se upitao: „a država nikako da preuzme na sebe odgovornost i ‘kupi’ dete po realnoj ceni“. Istina, neki i to pokušavaju. U Belgiji su odlučili da se dečji dodatak dodeljuje do navršene 18. godine deteta, bez obzira na to da li je porodica bogata ili siromašna. Francuzi su, na primer, razvili sistem koji podrazumeva i novčana davanja, ali i sve moguće zaštite dece, roditelja, pravna, institucionalna, zakonska rešenja. Naprosto, reč je o sistemskoj i kontinuiranoj pomoći roditeljima i deci. „Potrebno je napraviti čitavu mrežu ljudi i odnosa koji će široko podržavati roditeljstvo“, kaže dr Bobić. „Jer, koju god anketu da pogledate, vidite da ljudi žele da budu roditelji. Prošle godine radila sam istraživanje s mladima, oni žele čak troje dece. A kada su upitani šta misle da će od toga moći da ostvare, kažu – daj bože, jedno. Intervencija države u tom smislu nije mešanje u privatnu sferu, u slobodu odlučivanja da li neko želi ili ne želi dete, to je samo podrška države.“

Združeni država, Crkva i pojedini mediji, umesto što vape za brojnijom nacijom, kada bi hteli možda bi i mogli biti dobar zamajac takve podrške. Držanje pridika pojedincu, videli smo, ne daje nikakve rezultate.

OTVARANjE: Zbog starenja populacije i problema koje ono sobom nosi, iznalaženje rešenja nije nimalo jednostavno. Čini se da ovde, pre svega, treba promeniti odnos prema pojedincu, ali i odnos države prema onima koji na „srpstvo“ nemaju pravo. Ako se tako budu rešavale stvari, dr Mirjana Bobić smatra da pesimizmu nema mesta: „Ako posmatramo Srbiju samo kao zemlju srpskog naroda, što mislim da nije najadekvatnije, projekcije su sumorne i kazuju da će se na primer 2010. godine stanovništvo prepoloviti. Međutim, ako Srbiju posmatramo kao političku zajednicu građana, onda možemo reći i to da će se Srbija od izrazito starog i emigracionog područja, uz ekonomski prosperitet koji se ipak očekuje, pretvoriti u područje za razne vrste imigranata, radne snage, azilanata. Osim toga, mi imamo jako velik broj izbeglog stanovništva koje nije adekvatno uključeno u sve društvene procese. Onog momenta kada dobiju državljanstvo i građanska prava, oni postaju velika armija koja će moći da pomogne društveni motor razvitka i modernizacije, tako da ne mislim da su prognoze sumorne.“

U međuvremenu, Evropa se i dalje svojski trudi da se podmladi. I pored svega, primorana je na otvaranje. Francuska je trenutno pod najezdom migranata iz Rumunije, o Engleskoj, Švedskoj da i ne govorimo. Kod nas, uglavnom ništa novo, osim povremenih spočitavanja pojedincu za loše demografsko stanje i perspektivu.