Brže promena nego primena

Tri godine od donošenja republičkog Zakona o radio-difuziji navršene su 18. jula. Za to vreme neizvesnost i međusobna ometanja samo su se povećali. Pre neki mesec izabran je novi savet Republičke radiodifuzne agencije, još manje principijelno nego prethodni, i opet sa proceduralnom greškom. Ta greška nastala je isključivo zbog činjenice da predlagač tadašnjih izmena zakona, dakle Vlada Srbije, nije dobro obavila svoj posao. U brzopletoj nameri da se poveća uticaj vladajućih struktura na odluke u radiodifuziji, zbog čega je skupštinskom odboru dato pravo da predlaže čak šest kandidata za tri mesta u devetočlanom Savetu, prenebregnuta je činjenica da izmena jedne odredbe povlači i izmenu druge. Tako je nastao zaplet sa trajanjem mandata jer umesto da po trećina članova prvog sastava Saveta imaju dve, četiri i šest godina mandata, njih pet je izabrano sa mandatom od dve godine.

Izmena Zakona sada je neminovna. Odredbe o žrebanju dužine mandata kod prvog izbora Saveta postale su neprimenjive onda kada je zakonodavac jednom skupštinskom odboru dao prevelika ovlašćenja da utiče na izbor tri člana Saveta. To je već po sebi u suprotnosti sa suštinom nezavisnih regulatornih tela što Republička radiodifuzna agencija, odnosno njen savetnž, treba da bude. Ali umesto da se ova greška i njene negativne posledice umanje, novim predlogom se želi ojačati uticaj vlasti na buduće odluke o tome ko će a ko ne, imati dozvole za emitovanje programa, kao i na druge dalekosežne odluke u ovoj oblasti. Pre neki dan je predloženo da se zakonom odredi da članovi Saveta koje je predložio skupštinski Odbor za kulturu i informisanje imaju u prvom sazivu mandat od šest godina, kandidati Skupštine Vojvodine, Univerziteta i verskih zajednica, pet, a kandidati medijskih udruženja i nevladinih organizacija – četiri godine. Dakle, onima koje su dogovorom predložile političke partije zastupljene u parlamentu i Vladi – najduži mandati.

Našoj političkoj i opštoj javnosti očigledno još nije dovoljno jasno o čemu je reč, a oni kojima je jasno, a imaju moć, pokušavaju da se suština ne ostvari. Osnovno pitanje demokratije danas, kada je o medijima reč, jeste distanciranost od političkih uticaja i centara moći. Otud je u demokratskom svetu za radio i televizijske stanice, za koje je utvrđeno da imaju veći uticaj nego štampa, odavno predviđena nadležnost nezavisnih regulatornih tela. Ali, pošto se nezavisnost teško postiže, smišljen je čitav niz mehanizama koji tu ideju treba da podupru. Između ostalog, to je dužina mandata koji su obično duži od poslaničkih, da se ne bi poklapali i da ne bi stalno oni koji pobede na izborima uticali i na izbor članova regulatornih tela. Drugi važan mehanizam jesu asimetrični mandati u samom regulatornom telu. Princip je da se periodično menja jedan deo sastava. U Evropi je, zato, broj članova regulatornih tela najčešće deljiv sa tri, pa se po jedna trećina smenjuje posle zakonom predviđenog perioda. Iskustvo je, naime, pokazalo da među članovima ovih tela može da dođe do sprega koje će jedan važan posao usmeriti ka ličnim i partikularnim interesima, a ne opštim, dakle javnim. I da se to ne bi dogodilo, smišljeni su asimetrični mandati. Međutim, kada se sa tim počinje, onda samo prilikom prvog izbora treba smisliti ko će imati kraći, a ko duži madat. Tako je došlo do posezanja za žrebom. Kasnije mandati svima traju jednako. Dakle u prvom mandatu niko ne treba da bude privilegovan i da mu se garantuje duži ili kraći mandat. U ovoj stvari svi kandidati treba da budu ravnopravni jer oni treba da zastupaju interese društva u celini.

Ako se najnoviji predlog Vlade prihvati, onda se članovima Saveta koji su izabrani na predlog skupštinskog odbora, drugim rečima kandidatima vlasti, zakonom obezbeđuju najduži mandati u prvom sazivu. Šest godina. Više puta je javnosti ukazivano da će taj prvi sastav Saveta imati odlučujuću ulogu u razvoju radio-difuzije. Oni treba da naprave strategiju razvoja, da obave prvu raspodelu dozvola za korišćenje frekvencija, da podstaknu transformaciju RTS-a u javni servis. Kasniji sastavi će imati mnogo manje posla. Tek poneku slobodnu frekvenciju godišnje, izricanje kaznenih mera i slično. Sudbinu ogromne većine elektronskih medija odrediće prvi sastav saveta. Nije teško izvesti zaključak da bi se odlučujuća etapa u transformaciji radio-difuzije kao značajnog dela medijskog sistema, dešavala uz veći uticaj vlasti nego što je za demokratska društva prihvatljivo. Bilo bi to suprotno demokratskim standardima i iskustvima razvijenog sveta. Tome treba dodati i apsolutno apsurdan predlog da se izbriše stav 4. člana 27. po kome isti članovi saveta ne mogu dva puta uzastopno biti birani u Savet. Ovaj predlog znači da isti sastav Saveta može doživotno da ostane na ovoj funkciji, a to je potpuno rušenje osnovnih principa na kojima se zasniva moderna radiodifuzija. Čak i ako se vlast ne menja, članovi Saveta treba da se menjaju.

Najnovijim izmenama predviđa se i produženje roka za privatizaciju lokalnih radio i televizijskih stanica. Razlozi koji se navode u obrazloženju predloga da je ovaj posao „iz niza opravdanih razloga na samom početku“, sem što su nemušto formulisani, optužuju samu vlast. Kako lokalnu tako i republičku. Jer, upravo su ove dve instance bile dužne da obave određene poslove kako bi se stvar makla sa „samog početka“. Ali, kada se zna da su i posle poslednjih lokalnih izbora pobednici delili vlast kao plen i da su deo tog plena bili i lokalni mediji, onda ne treba mnogo tragati za pravim uzrocima prolongiranja izvršenja zakonskih odredaba.