Dnevnik odsutnog Ili: šta sve može u odsutnosti da se desi čoveku dok gleda svoja posla i nikoga ne dira

M/B „Manta“ New York, Brački kanal, avgust–septembar – Ideja je bila: nema novina, nema televizije, nema radija osim brodskog VHF-a; čitati pametne knjige, o politici ne razgovarati ako ikako može; gledati svoja posla. Neki kanali za hitne komunikacije, naravno, ostali su otvoreni; takva su vremena…

Uglavnom je uspelo; čak i to sa politikom, uprkos okolnosti da je Barba (zapovednik „Mante“, skipper) stvorenje politično do srži i da stalno viče, jer je nagluv. Ostali smo dalje od politike čak i kad je svojom jedrilicom doplovio Zoran Kusovac na dan-dva. Krenuo je na neku regatu kod Makarske, pa smo se našli usput. Na kraju je udarilo jako jugo, pa je regata odložena, a Kusa je odveo posadu u Biokovo da pojedu jagnje (brodski kuvar mu je Ante Tomić, pisac). Na pola jagnjeta iz Makarske jave da je jugo popustilo i da regata kreće, ali im Kusa javi da mogu oni to i bez njegovog broda. Najdalje dokle se stiglo s političkim razgovorima bilo je kad Koraksić dođe na kafu u „Palute“ i ispriča šta je od jutros nacrtao.

Nema, međutim, mira za sina čovekovog. Prvo je Barbi stigao sudski poziv iz Splita: tužio ga za klevetu neki novoustaški dragovoljački drkadžija, jer ga još 2001. Barba nazvao „političkim teroristom“ zato što je na mitingu, na rivi u Splitu, pretio državnim udarom ako vlast uhapsi onog Mirka Norca. Norac je popio pravosnažnih trinaest godina, ali je zato Barba popio globu od deset svojih dnevnih zarada – za klevetu. Kad ga je drugi oficir pitala zašto im je rekao da su mu prihodi toliki, on se užasnuo: a šta ako pitaju poreznike? „Da, sve će ići u Njujork da pitaju IRS“, rekla mu je drugi oficir. I posle budi pošten, pa te klepe sa 9126 kuna… Drkadžija će tužiti i za nadoknadu „duševnih boli“, a zna se da se duševni bolesnici najbolje leče visokim gotovinskim iznosima. Vaš hroničar to zna: tek je završio parnicu sa jednom gospođom koja hoće da mu otme 750.000 dinara zato što je napisao istinu o njenim poslovnim običajima, od čega joj je duša obolela.

I dok se posada tako zabavljala na kapetanov račun, glavni strojar, capo macchina, to jest vaš hroničar, ni slutio nije da mu je već složen optužni predlog u Trećem opštinskom tužilaštvu, jer da je „oklevetao državne organe“ (čl. 92 i još nešto iz KZ-a), pa su organima duše obolele i sada pate, evo već godinu dana. A šta ako su ovih godinu dana ti organi postupali u stanju duševne obolelosti? To bi moglo da baci svetlo na razne značajne događaje u političkom životu daleke Srbije („…daleko od mooooraaa…“), sve do dana današnjeg… Ali: na to ćemo se još vratiti.

Tokom plovidbe jednog lepog dana pojavio se problem: baterije se ne pune kako treba, kaže ampermetar, a iz makine se čuje kriva vibracija. Svaki capomacchina kazaće vam da takav problem, a i svi drugi problemi sa uređajima mehaničkim, zahteva punu koncentraciju, logičko razmišljanje, naučni metod i – pre svega! – dubok duševni mir. Dok se ostatak posade brčka u mlakom moru (24 stepena), zapovednik stroja leži pored motora i razmišlja, dok se motor ne ohladi dovoljno. Motor je Mermaid dizel, relativno nov (nešto preko 1000 sati rada). Problem je vidljiv: zupčasti remen generatora labav je, a generator kao da stoji ukrivo. Matice osovine generatora odvile su se od vibracije (svako je danas majstor…) i osovina je polako ispala iz svojih ležišta. Potraga za dve nove matice otežana je endemskim haosom koji vlada na brodu, jer je kapetan takav. Tokom potrage javlja se SMS signal: u Beogradu je pucalo na neku dvojicu bezbednosno zanimljivih koji su preživeli. Jedan, Miroslav Samardžija Džek, poznat je od ranije: privelo ga je 12. novembra 2001, tokom oružane pobune JSO-a; bio je u nekom BMW-u sa plavim rotacionim svetlom zajedno sa Loranom Milićem Lockom i upadljivo osmatrao stan ministra unutrašnjih poslova. Pušteni su na žestoku intervenciju vojne Službe… Locko je pao letos u slučaju iznude na Banovom brdu, zajedno sa Vladom „Japancem“; Džek je sada izbegao smrt zamalo. Čovek s kojim je sedeo takođe prolazi kroz evidenciju po liniji vojne Službe, Bosne i MUP-a. Nešto se događa među umetnicima. Motor se ohladio i opravka je uspešno izvedena.

Dok je „Manta“ plovila Jadranom, u Beogradu su se – pokazaće se – događali izvesni paralelni procesi, na planu pravosuđa pre svega. Prvo je veće Marka Kljajevića (Specijalni sud) odbilo predlog Specijalnog tužilaštva da Dejan Milenković Bagzi postane svedok-saradnik u suđenju za ubistvo premijera Đinđića. Ta je odluka pogrešno dovođena u vezu sa postavljenjem novog specijalnog tužioca. Reč je o nečem drugom: izgleda da Bagzi nije sudu otkrio ništa toliko novo da bi sud zbog toga rizikovao probleme u apelacionom postupku. Kao drugo, Bagzi se kandidovao za svedoka-saradnika tek mesecima pošto je uhapšen i u očitoj nameri da se izvuče na jeftin način. Vrhovni sud vratio je odluku o odbijanju statusa svedoka-saradnika na ponovno odlučivanje Specijalnom sudu, ali rok za ponovnu odluku je do kraja glavnog pretresa, pa Bagzi ima vremena da razmisli hoće li se prisetiti još nečega; dotle je optuženi sa svima drugima. Možda je tako bolje za ishod procesa; možda će Bagzijeva odbrana biti korisnija za saznavanje pune istine od njegovog svedočenja kao saradnika.

Onda je stigla SMS poruka da je „uhapšen specijalni tužilac“; ispalo je da je zamenik. Celu noć išle su SMS poruke dok nismo razumeli šta se desilo: uhapsilo nekog još Miloševićevog sudiju Vrhovnog suda pod sumnjom da je ugovorio mito sa Jotkinom ekipom iz Kruševca. Bio čovek izvestilac na žalbenom veću Vrhovnog suda, a zna se da se mišljenje sudije-izvestioca u principu usvaja… Zamenik specijalnog tužioca koji zastupa tužbu u suđenju za ubistvo premijera Đinđića, Milan Radovanović, uhapšen je zbog sumnje da je kod kuće pričao da tog Slobinog sudiju Vučkovića policija sluša dok priča sa Jotkom i ostalima koji u Centralnom zatvoru imaju mobilne telefone. Ta okolnost – da u CZ-u svako može da ima mobilni telefon i da mu ga čuvari pune preko noći – ostala je nekako u senci „borbe protiv korupcije“ vlade Vojislava Koštunice. U toj „borbi protiv korupcije“ zaboravilo se, izgleda, staro pravilo da se ne jede sve što leti, pa se trijumfalno krenulo na Vladana Batića, ministra pravde u vladama Zorana Đinđića, i Zorana Živkovića: privelo ga u UBPOK, pa ga puštalo kroz poligraf, pa ga zadržalo 48 sati „zbog poligrafskog nalaza“ – da bi ga onda istražni sudija pustila jer tužilaštvo nije našlo osnova za gonjenje. Ispalo je da Vladan Batić nikome nije naredio da pusti iz pritvora nekog Nenada Jovanovića Malog Bidžu, Jotkinog ortaka; ispalo je da je čoveka pustilo po rešenju Ustavnog suda da se posle vanrednog stanja puste svi preostali pritvorenici protiv kojih nije otvorena istraga, njih 140 od 5. do 7. juna 2003, što god sada pričao predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić; ispalo je i da taj Mali Bidža nije „rođak Čede Jovanovića“, kako su to neki tabloidi tvrdili; ispalo je da je cela priča bila tek jadni balon od sapunice, ideološka konstrukcija jedne uspaničene vlade koja svoj oslonac i dalje traži u prošlosti i Sablji i koja u Skupštini pravi skandalozne nagodbe sa slobodnoletećim poslanicima Sulje Ugljanina, umesto da počne nešto da radi. Sasvim očekivano, MUP ministra Dragana Jočića izdaje tupavo saopštenje u kome se pravda da je Vladan Batić zadržan u policijskom pritvoru od 48 sati jer „nije prošao na poligrafu“ koji je sam tražio. Nalaza poligrafskih tehničara pritom nema… A šta bi bilo da je Vladan Batić odbio da ide na poligraf? Da li onda ne bi bio zadržan u policijskom pritvoru? I odakle uopšte ideja da je poligrafski nalaz razlog za zadržavanje u pritvoru?

Ništa bolje nije prošao ni ministar pravde Zoran Stojković: prvo je tvrdio da on s tim nema ništa i da je to „borba protiv korupcije“, što kao papagaji tupo ponavljaju svi iz DSS-a, sa mladim portparolom stranke Andrejom Mladenovićem na čelu. Onda je ispalo da je taj isti Zoran Stojković još 16. septembra (kako Batić i tvrdi) podneo krivičnu prijavu po kojoj je Batić zadržan – pa onda oslobođen od krivičnog gonjenja. Pa se onda naš svadljivi ministar gradi naivan, jer da, eto, „pravosuđe radi svoj posao bez pritisaka“. Taj isti ministar, podsetimo se, tvrdio je svojevremeno da se sa Legijom nije video u noći hapšenja – a video se i razgovarao satima. Taj isti ministar pričao je svašta, pa je ispalo drugačije: na primer, tvrdio je da pojma nije imao o Bagzijevim razgovorima sa Biljanom Kajganić sve do 9. septembra 2004, kada je sadržaj tih razgovora „Vreme“ objavilo. Sve i da je tek pre godinu i nešto dana doznao za te razgovore i to iz „Vremena“, da li je po toj stvari nešto preduzeo? Koliko se zna, jedino što je preduzeo bilo je da punih godinu dana vrši pritisak na pravosudne organe da ovog autora gone po službenoj dužnosti, a za „klevetu državnih organa“. Kako su to „državni organi“ „oklevetani“? Tako što je u „Vremenu“ pisalo da su bili obavešteni o tom skandalu, pa su ih od te „klevete“ spopali duševni bolovi, a sve od „povrede časti i ugleda“. Nikoga od „organa“ pritom nisu zabolele ni glava ni duša oko toga kakav se dogovor pravio između Bagzija i njegove braniteljke, gđe Kajganić – i preko čijih leđa. Ne; „organima“ je stalo do nečeg drugog: njima je stalo da ućutkaju svakoga ko u javnom interesu traži da se neke stvari razjasne, pa se tako navrat-nanos hapsi Vladan Batić ne zato što je naredio da neki tamo Mali Bidža iz Kruševca bude pušten nego zbog njegovog, Vladanovog, dugačkog i račvastog jezika i raznih afera koje otkriva; zbog Nacionalne štedionice, Topčidera i ostalog – na primer. Ali, to niko neće da prizna, već se traže izgovori – kakvi-takvi, kao što vidimo.

To traženje izgovora ne bi li se nekim ljudima začepila usta nailazilo je, međutim, ovoga leta na sve jači pasivan otpor u redovima policajaca, tužilaca i sudija. Izgleda da je ta pojava ostala neprimećena zbog arogancije i uveliko preterane samouverenosti ove vlade i njenih ministara. Pre neki dan Peti opštinski sud odbio je da goni Čedomira Jovanovića po optužbama da je „posećivao u zatvoru“ Dušana Spasojevića Duću; te optužbe bile su i ostale važan deo političke i ideološke dogme Demokratske stranke Srbije; kao i tvrdnje da je vanredno stanje bilo „neustavno“; da „Demokratska stranka zna ko je ubio Đinđića, ali neće da kaže“; da je DS „narkodilerska stranka“ jer to tvrdi Legija; da su „Momira Gavrilovića ubili Ljubiša Buha i Teča Nikolić“ po nalogu iz DS-a jer će to potvrditi Bagzi Milenković; itd.

Da li je redosled događaja o kome je reč slučajan? Da li je država Srbija, predstavljena sadašnjom tužnom ekipom ministara, računala da će dva opštinska suda odbiti optužbe protiv dva „državna neprijatelja“ kakvi su Vladan Batić i Čedomir Jovanović? Ide li se u takve rizične i politički osetljive postupke tek tako, bez dobrog razmišljanja i pripreme, a uz javnu galamu i trijumfalizam? Iskusnim rutinerima političke vlasti dobro je poznato da ni policajci, ni tužioci, ni sudije ne vole da ih se pritiska i da imaju načina da te pritiske okrenu protiv onih koji ih primenjuju; pasivan otpor, sabotaža i opstrukcija neki su od tih načina. Da li je jednom policajac namerno napisao krivičnu prijavu koja mora pasti? Da li jednom tužilac namerno napisao optužnicu koja se neće održati, a sudija, opet namerno, presudu koja će biti ukinuta? Svako normalan zabrinuo bi se nad ovim najnovijim razvojem događaja, jer imati izvršnu i kakvu-takvu zakonodavnu vlast ne znači i imati potpunu kontrolu nad sistemom, kao što je to sopstvenim gorkim iskustvom spoznala vlada DOS-a.

Čoveku koji plovi plavim morem u čvrstom i suvom brodu („Manta“ je građena u Švedskoj, za Baltik) sve gorenavedene priče nužno se čine ništavnim budalaštinama, jadnim i jeftinim piljarskim sitničarenjima. Lažljivi ministri, potkupljene sudije, pritvorni tužioci, pokvareni policajci, besprincipijelni narodni poslanici… Takav utisak ne može da pokvari ni neizbežna okolnost da čovek mora da se po povratku na suvo suoči sa svima njima, da se vucara po sudovima ni kriv ni dužan. Ništavilo, bida i mižerija, kako kažu Bročani. Ništavilo – u odnosu na sumrak u Bračkom kanalu, kada planina Dinara svake večeri ima različite, neponovljive rasporede boja pri zalasku sunca, u trenutku kada su lastavice otišle da spavaju, a slepi miševi još nisu izašli u lov.