Ako i nije prošlo baš 150 godina otkako je Praviteljstvujušči sovjet dao pod arendu rudnik u Majdanpeku, sigurno jeste 140 otkako se zbog toga – pokajao
Rudnikom bakra u Majdanpeku već početkom 2007, nakon višedecenijskog vlasništva države, ponovo će vladati privatni, i to inostrani kapital. Vlasnik će biti jedna od četiri kompanije za koju tenderska komisija odluči da ima najbolju ponudu. U trci su Amalko i Strajk fors sa Kipra, inače delovi ruskog Bejzik elementsa, rumunska kompanija Kuprom i konzorcijum domaćeg Ist Pointa i britanskog ORN-a. Konačna odluka o novom vlasniku borskog kombinata bakra, čija je minimalna cena određena na 266,7 miliona dolara, biće doneta pošto tenderska komisija proceni detalje investicionog i socijalnog programa, a zatim i ko nudi više ili, kako se „tenderskim rečnikom“ kaže – kad ostvari uvid u finansijske ponude. I, s obzirom na okolnosti, nema ničeg čudnog što je ministar privrede Predrag Bubalo nedavno obznanio da će se ime novog vlasnika znati tek posle parlamentarnih izbora 21. januara. Naime, kako nezvanični pouzdani izvori navode, Koštuničina vlada je u izbornoj kampanji „zamrzla“ sve postupke privatizacije da bi izbegla eventualne optužbe za preko noći i tiho završene poslove.
Kakvu su sreću Majdanpečani imali sa strancima koji su u raznim periodima držali koncesije na rudna bogatstva nije teško utvrditi. Kneževina Srbija je u onoj davnoj tranziciji oslobađanja od Turaka bila privredno nerazvijena i zaostala, sa malo školovanih ljudi, nepismenim narodom i starešinama. Našla se u teškoćama iz kojih se izlaz nije lako nalazio. S mnogo entuzijazma, s nepismenim ali darovitim i energičnim knezom Milošem na čelu prišlo se pripremama za preobražaj. Mešali su se, često i sukobljavali stvarnost i iluzije, znanje i neznanje, dobra volja i lični interesi, domaći poslenici, strani stručnjaci i radnici. Sve to uz povremeno nestabilnu političku situaciju izazvanu sukobima dveju političkih grupa koji će se u potresima smenjivati na vlasti.
U takvom ambijentu započinju izgradnja i radni vek prvih rudarskih i industrijskih preduzeća čija će egzistencija biti ozbiljno ugrožavana teškoćama i preprekama domaćeg i stranog porekla. Cena kojom svaki narod plaća svoj uspon i ulazak u krug naprednih naroda uvek je visoka. Plaćena je i u jednom od prvih koraka ka napretku, s prvim stranim zakupcima u obnovljenom rudarstvu Srbije – francuskim kapetanima Manjanom i Buljonom koji su bili zainteresovani za sve drugo samo ne za podizanje rudarstva na stabilne noge u majdanpečkim oknima. Njihovo upravljanje Majdanpekom bilo je tako katastrofalno da su samo posle sedam godina rada, pre tačno 140 godina, proterani iz Srbije.
Zanimljivo je kako su Francuzi dobili rudnik pod arendu. Tadašnje ministarstvo finansija oformilo je državnu komisiju da ispita uzroke propasti majdanpečkog rudnika u prvoj fazi obnove rudarstva (1849–1858) i, naravno, da predloži valjano rešenje za već utvrđen potencijal nalazišta, jer dotadašnja ulaganja nisu podigla proizvodnju gvožđa i bakra do isplativosti. Predlog komisije da rudnik treba prodati ili dati u zakup privatnim licima verifikovala je Narodna skupština. Kako u Srbiji tada nije bilo bogatih pojedinaca da ulože u ovaj skup poduhvat, put za strani kapital bio je otvoren. Vesti o tome pronele su novine širom zapadne Evrope, a među mnogim zainteresovanim kupcima izdvojili su se Austrijanci i Francuzi. Izvesnu prednost dobili su Francuzi, između ostalog i zbog političkih promena, tj. povratka kneza Miloša na vlast. Pregovaralo se sa pomorskim kapetanom Manjanom, koji je tražio koncesije za plovidbu Dunavom i Savom, obećavajući otvaranje direktne brodske linije Beograd–Marselj. Svoje namere potvrdio je doplovivši morskim brodom „Lion“ iz Crnog mora uz Dunav do Beograda. Austrija, koja je naslutila da će izgubiti, ljubomoru i zavist izražava alarmantnim člancima da je francuski brod „rasušio i rastvorio“ sunčeve zrake zbog čega je opao vodostaj na Savi i Dunavu! Osetivši se nadmoćnijim, Manjan je na proteste Austrije odgovorio zahtevom i za koncesiju na rudnik uglja u Dobri.
Srpska vlada bila je sumnjičava i otezala je sa odgovorom iz raznih razloga koji će se, na nesreću, pokazati kao opravdani. Nestrpljivi i ostareli knez Miloš pritiska vladu da se Manjanova ponuda prihvati. Iz Kragujevca 13. avgusta 1859. šalje telegrafsku depešu „popečitelju finansija g. Ervezu“ u kojoj stoji: „Danas oću da mi odgovorite, jeste li svršili sa Kapetanom Manjanom. To je moglo odma biti da niste kojekakve usijane glave slušali. Zdrav sam. Miloš Obrenović.“ Ministar je nevoljno pristao, uz uslov da Manjan i njegova kompanija uzmu pod zakup i Majdanpek. Srpska vlada je 5. septembra 1859. zaključila ugovor o izdavanju Majdanpeka pod arendu i za plovidbu Dunavom i Savom – sa gospodom Buljonom, Manjanom, Kontom i kompanijom, na 30 godina.
Posao se mnogo brže okončao za Francuze, a predugo je potrajao za nas, jer u toku narednih sedam godina za rudare i žitelje varoši Majdanpek počinju teški dani. Ostali su bez posla i sredstava za život, prinuđeni su bili da žive od brašna koje im je Praviteljstvo obezbeđivalo. Predstavnici koncesionara, umesto da obezbede uslove za stalan i neometan rad rudnika, pod raznim izgovorima nastojali su da u celosti ili delimično prodaju dobijenu koncesiju. U isto vreme potrudili su se da bogate šume oko Majdanpeka što više poseku a građu i ogrevno drvo prodaju. Topionice gvožđa i bakra nekoliko puta su za kratko počinjale rad. Nije bilo ni obećane plovidbe Dunavom, ako se ne računaju dva dokumentovana pokušaja. Posle nekoliko produženja i dopuna ugovora, mnoštva žalbi, tužbi i prigovora, rudnik u Majdanpeku ponovo je vraćen u ruke Praviteljstva srpskog, u proleće 1866.
Pre nešto manje od jednog veka novinar Alkibijad Nuša, poznatiji kao Branislav Nušić, zapazio je neke bajate, još stotinak godina starije novinske vesti i o njima objavio tekst „Francuzi na Dunavu“, priču koje se ne bi postideo ni Karl Maj.
Elem, piše Nušić, na osnovu pariskog ugovora od 30. marta 1856. godine izveden je na Dunavu i Savi jedan interesantan pokušaj kojim su Francuzi hteli da iskoriste slobodu polovidbe koju je taj ugovor nudio. Pišu tadanje naše novine: „Poodavno pogovaralo se u našoj varoši da će nas jedan parobrod francuski posetiti. Međutim, nije se ništa o njemu pouzdano znalo, dok 14. ov. mes. jedna telegrafska depeša ne oglasi dolazak u Oršavu parobroda koji se zove ‘Lione’.“
I samo „praviteljstvo“ bilo je vrlo raspoloženo prema ovome francuskom pokušaju. Novine vele: „Kapetan njegov (tj. toga parobroda) g. Manjan, pošto nije mogao dobiti dumendžiju od podunavskog parobrodskog društva, obratio se na ovdašnjeg generalnog konzula francuskog g. Dezerosa, koji je i kod visokog praviteljstva našeg poitao izmoliti naredbe koje su kapetan-Manjanu sve moguće olakšice na raspoloženje stavile.“
Valja znati da je brod koji je upućen da sondira mogućnost i rentabilnost plovidbe na našim vodama, bio morski brod i da je utoliko teže prošao Đerdapom, kao i utoliko veće interesovanje izazvao. Novinarski izveštaji vele da je brod savladao tegobe đerdapske „pošto se devet puta sa ovim uvek razjarenim elementom u borbu puštao“. A pošto se austrijsko parobrodsko društvo odmah od početka pokazalo tako neprijateljski raspoloženo prema ovom pokušaju, te ni „dumendžiju“ nije htelo pozajmiti, to je „Lione“ od Đerdapa uz Dunav išao vrlo lagano i obazrivo mereći, stalno stanje i dubinu vode i najzad je 20. jula stigao pod Beograd „imajući na počesnom mestu, dok je pored grada plovio, zastavu tursku, koja je odmah srpskoj mesto ustupila, čim je parobrod grad obišao“.
Dolazak prvog francuskog broda pod Beograd bio je čitava svečanost. Masa sveta iskupila se i bila na obali. Čim je došao pod grad, sa broda je ispaljen dvadeset i jedan pozdravni topovski metak, na šta su odgovorili i Turci s grada i Srbi iz varoši. Svetu je bilo slobodno razgledati brod, i to se išlo kao na čudo. Sutradan je posetio brod i sam knez pa i paša. Knez je došao sa kneginjom i dočekan je na brodu vrlo svečano, a francuski mornari sa lađe podneli su kneginji i jedan bogat buket cveća branog duž dunavske obale.
„Lione“ se zadržao malo dana na beogradskoj obali, jer je njegova zadaća bila i da ispita i Savu, kako bi posle akcionarsko društvo kome brod pripada moglo organizovati stalnu plovidbu Savom i Dunavom. Stoga on već 24. jula kreće uza Savu, a da bi se kapetanu Manjanu olakšalo sporazumevanje sa srpskim vlastima i stanovništvom duž obale savske putuje na istoj lađi do Šapca i g. Jovan Ristić.
Ovoj daljoj plovidbi prethodio je cirkular austrijskog parobrodskog društva, koje je ovaj izdalo svojim kapetanima, u kome im preporučuje da francuskom brodu nikakvu pomoć ne ukazuju pa ma bio i u najvećoj nuždi, i samo kad život ljudi koji su na brodu bude u opasnosti ove da spasava, ali brod nikako.
„Lione“ je na putu do Šapca sa najvećim ushićenjem i demonstrativno dočekan. Kod Šapca je sišao g. Jovan Ristić, a „Lione“ je sam nastavio put do Bosanskog Broda kao krajnje tačke plovidbe.
Dok se bavio u Brodu, omanjila je voda i „Lione“ nije mogao natrag, te je probavio čitav mesec dana u Brodu. No, i to vreme od mesec dana nije bilo bez događaja. Kapetan Manjan preživeo je u Bosni čitavu jednu avanturu i austrijsko parobrodsko društvo pozvalo je u pomoć austrijsku štampu uvek gotovu na izmišljanja i denuncijacije.
Kapetan Manjan je svaki drugi ili treći dan izlazio u obližnja sela te nabavljao hranu za posadu sa broda. Tako jednoga dana pođe on sa jednim mornarom, ali ih presretnu pet hajduka, muslimana, i opljačkaju im sav novac i satove. No, kapetan Manjan ne bude lenj, već se vrati na brod i digne celu svoju posadu (petnaest ljudi) pa krenu u poteru za hajducima i kada ih stigne razvije junačku borbu koja je trajala dva puna sata. Najzad, razbije i pobedi hajduke, otme im novac a živote im oprosti.
Dok se kapetan Manjan tako borio tamo, dotle je austrijska štampa sipala izmišljanja kao iz rukava. Najpre su austrijski listovi doneli kako na lađi „Lione“ ima jedan mornar rodom Bošnjak koga su Francuzi poveli u naročitoj celji; pa onda, kako su dobili iz Broda izveštaj da su francuski brod „zrake sunčane rasušile i rastvorile“. A kad je krajem avgusta počela voda da nadolazi i nastali izgledi da se „Lione“ skoro u Beograd vrati, tada ga austrijski list „Press d’ Orient“ denuncira pred Turcima kako je baš ovaj brod „Lione“ za vreme krimske vojne, kod Ismailova, najviše pomogao ruskom đeneralu Andersu da ruši turske gradove. „Lione“ je, po rečima toga lista, pomogao Rusima da poruše turske gradove time što je triput otplovio od Ismailova u Odesu i prenosio topove i avantopove kao i municiju Rusima.
„Lione“ se vratio u Beograd 2. septembra zdrav i čitav, pored svega toga što se po austrijskoj štampi „rasušio i rastvorio“ i prezimio je tu zimu kod Ade Ciganlije i to natovaren sa 156 turskih topova, koje je na proleće imao da odnese niz Dunav. Turci su mu poverili svoje topove, pored svega toga što je, po austrijskoj štampi, dodavao Rusima topove da ruše turske gradove.
„Lione“ se u proleće 1857. godine vratio niz Dunav, i otplovio u Francusku da podnese referat svome društvu. Krajem te godine i cele 1858. vođeni su pregovori između naše države i francuskog društva čiji je predstavnik bio kapetan Manjan i najzad 17. septembra 1859. godine zaključen je ugovor, po kome se francusko društvo obavezuje da sa šest brodova održava neprekidan saobraćaj između Beograda i Marselja, kao i urednu plovidbu duž srpske obale. U naknadu za to, naša država daje francuskom društvu silne koncesije i rudnik Majdanpek.
Priredio: A. Ć.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
