Kao što je bilo rečeno, svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi počeo je da pokazuje svoju stvarnu vrednost tek u procesu Zemunskom klanu. Dok je u procesu za atentat na Zorana Đinđića on uveliko potvrdio navode optužnice i dodao još nekoliko pikanterija, u ovoj stvari izneo je nekoliko nepoznatih i skandaloznih detalja koji još više potvrđuju sliku o saradnji Zemunaca, Jedinice za specijalne operacije i vrhova Državne bezbednosti
Prva dva dana svedočenja svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija u suđenju pripadnicima Zemunskog klana bila su nadasve zanimljiva. Pre svega, Bagzi je potvrdio sve navode optužnice, dodajući neke detalje i razjašnjavajući neke okolnosti; ali Bagzi je dodao još neke stvari koje ranije nisu bile poznate i koje bacaju još oštrije svetlo na okolnosti koje smo do sada slutili, potvrđujući najcrnje pretpostavke.
Ali, idemo od najskandaloznijih Bagzijevih tvrdnji: kao prvo, da su Legija i Zemunci hteli da ubiju Jovicu Stanišića i Danu Drašković. Za Danu je sasvim jasno zašto: gđa Drašković i tim SPO u to vreme, 2002, već su izbliza dahtali za vrat Miloradu Ulemeku Legiji i njegovim plaćenim ubicama iz nevladine organizacije JSO; Ulemek se, zahvaljujući oružanoj pobuni Crvenih beretki u novembru 2001, već bio jedva provukao kroz beogradski Okružni sud po krivičnom postupku za zločin na Ibarskoj magistrali; samo zahvaljujući zastrašivanju svedoka (policajaca sa magistrale) i javnosti (ali i Vlade Srbije) oružanom pobunom, on i njegove ubice i pomagači iz MUP-a i Državne bezbednosti ostali su na slobodi. Danica Drašković i advokat Dragoljub Todorović, međutim, nastavili su svoja istraživanja i na kraju su njihovi rezultati postali deo dve značajne optužnice od nesagledivog političkog značaja: one za Ibarsku magistralu i one za hapšenje i ubistvo Ivana Stambolića i za pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi.
Danica Drašković, dakle, javlja se kao prirodna meta Legije i njegove zločinačke organizacije, pogotovo u trenutku koji Bagzi Milenković navodi kao kraj 2002. godine: u to vreme Legiji je jasno da je akcija „Svedok“ u punom zamahu i da se obruč oko njega i njegovih ukoljica steže. Zanimljivo je da je u ovom slučaju – za razliku od svog uobičajenog ponašanja – pokojni Dušan Duća Spasojević pokazao izvesnu racionalnost u taktici: kaže Bagzi da je Duća Legiju upozorio da bi ubistvo Dane Drašković izazvalo „preveliku frku“ i da je bolje to izvesti na drugi način. E, tu Duća opet pada u svoje tipično ponašanje: ajde da mi Danu ubodemo otrovnim šrafcigerom; kao, neće se ništa pokazati u obdukciji… Na svu sreću, od svih tih briljantnih ideja nije ispalo ništa.
Ništa nije ispalo ni iz ideje da se ubije Jovica Stanišić, načelnik Državne bezbednosti MUP-a Srbije od 1991. do 1998. Ta je ideja taktički još sumanutija od ideje da se ubije gđa Drašković, jer je sasvim izvesno da je Jovica Stanišić za nju doznao odmah pošto je prvi put izrečena. Nemojmo se zavaravati: Jovica Stanišić gradio je marljivo, kao pauk, svoju mrežu saradničkih veza i izvora informacija jako dugo; nemojmo ni pomisliti da je nad tom mrežom izgubio kontrolu 1998. To je moglo – i moralo! – biti jasno i Miloradu Ulemeku, kao što mu je moralo biti jasno da iznad Jedinice za specijalne operacije postoje samo Jovica kao Gospod Bog i Frenki Simatović kao njegov Namesnik i Poslanik.
Ideja se, dakle, javlja kao sumanuta i samoubilačka. Ali – odakle ta ideja? Iz panike, kao i neke druge ideje ekipe Legija-Duća. Naime, kaže Bagzi, Legija i Zemunci prepali su se u jednom trenutku da će ih Željko Maksimović Maka sve pobiti; to im je neko šapnuo. Taj strah bio je zasnovan na realnim pretpostavkama: Maka je bio dugogodišnji egzekutor Jovičine Službe, ličnost zaštićena i imuna na sve; onda se prebacio kod braće Crnogoraca, pod istu takvu – ako ne i jaču – zaštitu. Dakle, ako se jedno takvo poverljivo lice Jovice Stanišića pojavljuje u igri sa navodnim ciljem da tu srbijansku kriminalnu scenu donekle počisti i sredi – onda je to razlog za veliku zabrinutost. Kaže Bagzi da su oni Jovicu čak i pokušali da prate, ali nije ulazio u razloge odustanka; ti se razlozi mogu zamisliti veoma lako.
Bilo je tu još ideja: na primer da se ubije i Andrija Drašković, sve onako usput, u operaciji „osvete za Arkana“ u kojoj su Zemunci pobili gomilu ljudi pod tim izgovorom, umešanih ili ne. Zanimljivo je da je tadašnji načelnik Državne bezbednosti Radomir Marković zabranio da se ubije Andrija Drašković, mada je Milorad Bracanović (i dalje na slobodi!) uputio Zemunce na stan u kome se Drašković skrivao posle ubistva Zvonka Plećića u bašti restorana Vuk. Bracanović se u Bagzijevom iskazu javlja više puta i redom u krajnje kompromitantnim ulogama: Bracan javlja koje telefone Zemunaca Služba sluša, a koje ne; Bracan upozorava, savetuje i dostavlja podatke „sa mera“, tj. prisluškivanja; Bracan pilotira, kao kontrola leta, Zemunce i Legiju; Bracan i dalje nije u pritvoru.
Ispričao je Bagzi i za neostvarene planove otmica bogatih ljudi; deo toga je poznat iz ranijeg toka postupka; deo je nov. Da su hteli da otmu Miodraga Kostića Koleta, znamo od ranije, kao što znamo i da nisu ni probali jer Kole em jako brzo vozi BMW X-5, em je nezgodan karakter i sjajan strelac. Bilo je ideja da se otmu Filip Cepter, Bogoljub Karić i Dragan Džajić; ispalo je da se dotični dobro čuvaju ili su većim delom u inostranstvu; sa Džajićem su čak i probali, ali njegova žena nije nasela na incident sa autom. Hteli su da otmu i Predraga Rankovića Peconija, ali su se zadovoljili onim što je Bagzi ranije, svedočeći u procesu za atentat na premijera Đinđića, nazvao „kulturnim reketom“: osim što je morao da plaća za reklame svoje firme u zemunskom i Legijinom listu „Identitet“ (kod Gradiše Katića), počeo je da plaća i „zaštitini reket“, kaže Bagzi.
Poseban slučaj bio je Željko Mitrović iz Pinka: kaže Bagzi da im je Duća ispričao kako mu je Ceca, udovica Ražnatović, rekla da je Mitrović „pun ko brod“, da ne zna šta će od para i da ne može sve da opere, pa se, dakle, javlja kao logičan kandidat za otmicu. Pratili su oni i Željka Mitrovića, ali se on avizao i unajmio obezbeđenje, pa su odustali. Ispada tako iz Milenkovićeve priče da su najbolje prošli oni koji su imali najjače privatno obezbeđenje, bezbednosnu kulturu i dobre obaveštajne veze.
Najzanimljiviji deo Bagzijeve priče, međutim, nije nimalo tabloidan, seksi i skandalozan. Reč je o delu iskaza u kome on kaže da je postojao plan da se ubiju dva ključna lika iz priče o ubistvu Slavka Ćuruvije – Ratko Romić i Miroslav Kurak. Na njih dvojicu ukazuje se već godinama kao na ljude nesporno umešane u događaje koji su prethodili atentatu u Lole Ribara 35. Pitanje je – zašto njih dvojicu ubiti 2002? S obzirom na pretnju da će se ubistvo Slavka Ćuruvije rasvetliti pre ili kasnije, ovakva ideja – da se ubiju Romić i Kurak – javlja se kao taktički razumljiva, jer potvrđuje teoriju po kojoj njih dvojica znaju više nego što su do sada u istrazi ispričali i da bi njihovo uklanjanje prekinulo lanac dokaza od izvršilaca ka nalogodavcima. Zašto je za to bio zainteresovan Radomir Marković – manje-više je jasno; zašto su to hteli da urade Zemunci i Legija – zaključujte sami.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
