Možda je „čudo u Sandžaku“, najavljivano još u avgustu, ipak moguće: posle mnoštva međusobnih optužbi, dve najveće bošnjačke partije – Sandžačka demokratsku partija (SDP) Rasima Ljajića i koalicija Lista za Sandžak (LZS), okupljena oko Sandžačke demokratske akcije (SDA) Sulejmana Ugljanina – u utorak su izdale zajedničko saopštenje kojim su pozvale na „smirivanje napetosti i rešavanje problema unutar Islamske zajednice, na osnovu njenih verskih pravila i bez uplitanja političkih stranaka“.
„Svi problemi koji su se pojavili u funkcionisanju Islamske zajednice moraju se rešavati bez uplitanja političkih stranaka i isključivo na osnovu pravila koja važe unutar Islamske zajednice“, navodi se, između ostalog, u pomiriteljskom saopštenju, izdatom, kako se ističe, na inicijativu premijera Vojislava Koštunice.
A do utorka u ranim popodnevnim časovima, izgledalo je da je aktuelna borba za duhovnu vlast nad pripadnicima islamske veroispovesti u Srbiji ponovo rasplamsala stari sukob dve partije, o čijem se približavanju krajem leta stidljivo nagađalo.
Najpre je muftija Muamer Zukorlić (koga je jedna struja Islamske zajednice, u odsustvu, smenila sa mesta predsednika Mešihata IZS-a) ocenio da je „žrtva udara koji su izveli udbaši, kriminalci i sledbenici SDA Sulejmana Ugljanina“. Zukorlić je za sarajevski „Dnevni avaz“ rekao i da je „Ugljanin prošle godine objavio da ukida Islamsku zajednicu, a da verske poslove preuzima njegovo Bošnjačko nacionalno veće Sandžaka“, te da „sada nastoji da sprovede tu odluku i stavi Islamsku zajednicu pod svoju kontrolu“.
Nedavno izabrani srbijanski muftija Muhamed Jusufspahić, s druge strane, u intervjuu „Politici“ tvrdio je da „Rasim Ljajić sa liste DS-a obezbeđuje masovnost skupovima Muamera Zukorlića, preko svojih stranačkih odbornika koji su često i Muamerovi sabornici“. Za muftiju Jusufspahića je i činjenica da su poslanici Ljajićevog SDP-a najavili povlačenje iz Skupštine Srbije sve dok se ne kazne policajci koji su tukli vernike i imame u sjeničkoj džamiji, dokaz da se „u pitanje Islamske zajednice umešala politika“.
Oglasili su se i predstavnici prozvanih stranaka: ukoliko ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić ne kazni odgovorne za upad u sjeničku džamiju, najpre je ocenio Meho Omerović, poslanik SDP-a, „potvrdiće se sumnja da bezbednosne službe rade na razbijanju Islamske zajednice i bošnjačkog naroda“. Ljajić je, potom, direktno optužio Ugljaninovu SDA za izazivanje krize u Islamskoj zajednici, ali je i pozvao SDA na razgovor „o ekonomskim, političkim i bezbednosnim problemima u Sandžaku“, ali ne i tome ko će biti prvi čovek Islamske zajednice, što „nije posao političkih stranaka“.
S druge strane, poslanik LZS-a Esad Džudžević tvrdio je u ponedeljak da državni organi i političke stranke ne bi trebalo da se mešaju u „sukob dva viđenja organizovanja Islamske zajednice u Srbiji“. Usledile su, ipak, konsultacije na najvišem nivou, koje su rezultirale zajedničkim pozivom na razum i smirivanje opasnih strasti.
Jer, da situaciju u Sandžaku nikako ne bi valjalo olako shvatiti, najbolje je dokazalo prošlogodišnje ubistvo Ruždije Durovića, kandidata za odbornika LZS-a, na dan vanrednih opštinskih izbora. I što je najgore, nije to bio izolovan incident – tačno dve godine ranije, lokalne izbore takođe je obeležila pucnjava, u kojoj je, u puškaranju pristalica suprotstavljenih stranaka, teško ranjeno dvoje ljudi, koji su se zatekli u blizini sedišta SDP-a baš kad su pored njega prolazile pristalice SDA.
Oružani obračuni neželjena su, ali logična posledica godinama negovane netrpeljivosti vodećih sandžačkih stranaka, ali, prema nekim uverenjima, i dodavanja vatre iz Beograda u vidu forsiranja čas jednog, čas drugog sandžačkog ključnog igrača.
Kao i u mnogim drugim „balkanskim ratovima“, Ljajić i Ugljanin su u svojim prvim političkim danima, na početku devedesetih, bili članovi iste partije – SDA. Teško da bi se moglo reći da su i u to vreme bili baš najbliži saradnici, ali neslaganja su koliko-toliko kontrolisana sve do leta 1993. i Ugljaninovog odlaska u Tursku, gde je ostao dve godine. Da je sukob nepomirljiv postalo je jasno već sledeće godine, kada je Ljajić odbio Ugljaninov nalog iz Ankare da se uvede vanredno stanje u stranci, pravdan, zvanično, nesvakidašnjim okolnostima u kojima se stranka našla nakon hapšenja pojedinih čelnika, zbog nelegalnog naoružavanja, a nezvanično, strahom od jačanja Ljajićevog uticaja. A taj uticaj nosio je i „opasnost“ od šireg prihvatanja Ljajićevog stava da Sandžaklije na izolaciju Beograda ne mogu odgovoriti samoizolacijom, te da se sandžački problem može rešiti jedino učešćem muslimana u političkom životu Jugoslavije i pregovorima sa Beogradom. Ugljanin se, s druge strane, zalagao da se u Sandžaku proglasi republika.
Konačan razlaz desio se sredinom devedesetih, kada Ugljaninove pristalice zadržavaju ime SDA, a Ljajićeve se prestrojavaju u SDP. Sve do 2004, Ugljaninova stranka ostala je dominantna politička snaga na lokalnom nivou. Te godine Ljajić, koji je već bio u vlasti na republičkom nivou, uspeo je da, uz podršku lokalnih Srba, osvoji većinu u novopazarskoj skupštini. Ipak, Ugljanin je postao predsednik opštine. Dve političke grupacije nikako nisu uspele da uspostave saradnju, što je dovelo do blokade gradskih službi.
U proleće 2006, nakon podrške dvojice Ugljaninovih poslanika u Skupštini Srbije (izabranih na listi Demokratske stranke) koja je kabinetu Vojislava Koštunice u kritičnom trenutku omogućila opstanak na vlasti, Vlada je uvela prinudnu upravu. Kao razlog naveden je neuspeh Skupštine da usvoji budžet. Ugljanin, o čijem opozivu je samo nekoliko dana ranije bio raspisan referendum, ostao je na poziciji, a Ljajić je dospeo u poziciju gubitnika, iako je u Beogradu obavljao poslove koje u tom trenutku niko drugi nije hteo da radi – poput saradnje sa Haškim tribunalom. Na opštinskim izborima septembra 2006, uprkos ubistvu Durovića, Ugljaninova koalicija dobila je apsolutnu većinu (27 od 47 odbornika).
Netrpeljivost je uredno negovana sve do leta ove godine, kada su razmenjeni prvi pozitivni signali između dve bošnjačke stranke – možda i zahvaljujući zajedničkom učešću u vlasti u Beogradu (Ljajić je ponovo ministar u Vladi, Bajramu Omeragiću iz LZS-a ponovo je obećano mesto predsednika Saveta za ravnomerni regionalni razvoj, a Esad Džudžević, takođe iz LZS-a, izabran je, između ostalih, i glasovima poslanika SDP-a, za potpredsednika Skupštine Srbije). Prvi konkretan potez povukao je Ljajić, nudeći SDA zajedničko učešće u vlasti u Prijepolju. On je ocenio da „zbog političkih sukoba nema investicija u Sandžaku“, te da je „važno da imamo dobre puteve i škole“. Zato bi, dodao je Ljajić, bilo dobro da pred lokalne izbore bude napravljena koalicija bošnjačkih stranaka. „Saradnja se spontano rađa“, tvrdio je, s druge strane, Džudžević, objasnivši da su „za poslednjih pet-šest meseci tenzije na terenu smanjene, pa je logično postavljeno pitanje pred lokalne izbore da li ćemo biti na jednoj strani“.
Za sada nema nagoveštaja da bi lokalni izbori, kao što nalaže Ustavna povelja, mogli biti raspisani do kraja godine. Ni avgustovska priča o zajediničkom nastupu bošnjačkih stranaka, uprkos zajedničkom saopštenju od utorka, nije dobila ozbiljne potporne argumente. Neophodan je, međutim, oprez prilikom donošenja zaključaka i prognoza jer, iskustvo je pokazalo, u politici su svakakva čuda moguća: svojevremeno je, tako, bilo nezamislivo da će se desničarska stranka premijera Koštunice i zagovornik formiranja republike Sandžak naći na istoj političkoj strani. Pod pritiskom skupštinske matematike i partijskih interesa – upravo to se desilo.
