Jadi arijevskog srca

…

U prošlonedeljnom opisu onoga što mi se dogodilo nazvao sam ih „dva mala brabonjka“, ako se dobro sećam. Recimo da je to bio izraz, hm, očinske nežnosti, pošto bih im, kako se ono kaže, „mogao biti otac“, ali na svu sreću to ipak nisam. Sada, međutim, ta bića pod kapuljačama najednom imaju imena i lica, odjedared su javna činjenica, familijarni su nam, gledamo ih bez i trunke iznenađenja, kao ne baš tako retke i egzotične produkte jednog teško obolelog društva koje se izvestan broj godina nalazi na vrlo labavoj terapiji, na kojoj uglavnom zabušava.

Gde su rasli ti likovi koji su izronili ispod kapuljača i najednom stekli imena, pa sada svi znamo da se zovu Žuža Danilo i Marinković Miloš? Ovde, među nama. Ko ih je, i kako, podučavao ljudskim vrednostima, objašnjavao šta je Dobro a šta Zlo? Nisam ja, nisi ti, ali jesu neki od nas, naši tihi susedi, ljudi koji su takođe siva masa ovog društva. I, čemu su ih naučili? Da je udarac metalnim predmetom u ljudsko meso poseban oblik sladostrasnog ispunjenja. Obaška i moralna čast i obaveza. Ili su po taj nauk otišli sami, kuda ih je već odvelo njihovo arijevsko srce. Kako god, neko drugi bi ih možda podučio da ima i bolje sladostrasti od te, i da se ona ostvaruje u ljubavi, nežnosti i lepoti, ali teško da oni o tome nešto znaju, barem ne iz ličnog iskustva. Veliki avangardni pesnik Vujica Rešin Tucić priupitao bi vragolasto takve dilbere, takve smušene bezveznjake šupljikave odakle god da ih zahvatiš: jbš li ti nešto? Odgovor, žalosno naslutljiv, ne bi dobio, osim u vidu štangle u glavu, pomalo falusoidne.

…

Ceo tekst Teofila Pančića čitajte u četvrtak novom Vremenu