Osnovni podaci: Rođen je 21. februara 1947. godine u Gračacu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Redovni je profesor tog fakulteta i počasni profesor sanktpeterburškog Tehnološkog univerziteta.
Petar Škundrić izabran je 30. septembra za predsednika Sportskog društva Crvena zvezda.
Oženjen je. Ima dva sina.
Politička karijera: Bio je i poslednji predsedavajući 15. kongresa Saveza komunista Jugoslavije, sekretar Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, predsednik Univerzitetskog komiteta Saveza komunista Beograda. Jedan je od osnivača Socijalističke partije Srbije i njen prvi generalni sekretar. Posle izbora 1990. godine odbio je predlog Miloševića da bude premijer: „Mogao sam ja da budem i premijer, ali nisam pristao“, izjavio je.
Iz partijskog vrha povukao se još 1992. godine. „Nisam napustio politiku, već operativne političke funkcije. Morao sam da se odlučim da li da se posvetim politici i napustim Univerzitet.“
Posle oktobarskih promena, politički je „vaskrsao“ u decembru 2006. na izborima za predsednika socijalista, bio je jedan od kandidata. Izgubio je bitku od Dačića. Sada je član Glavnog odbora SPS-a.
Škundrić je pre postavljenja na mesto ministra za rudarstvo i energetiku bio savezni poslanik u Skupštini državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Po čemu ga pamte: Po govoru na kontramitingu SPS-a marta 1991. godine, posle martovskih demonstracija i u vreme protesta studenata na Terazijskom platou. „Započeli smo preporod Srbije, a sada evo oni hoće da nas zaustave. Kad nisu mogli drugačije, krenuli su motkama i kamenjem, pa i oružjem na našu demokratiju i demokratsku vlast Srbije. Kolovođe zla moraju odgovarati za pokušaj stvaranja haosa, anarhije, neviđenog užasa nad Srbijom koji su bezumno spremili“, rekao je tada Škundrić a masa pristalica socijalista propratila povicima: „Ubij, ubij, studenta!“
Ministar: Postao je ministar u Cvetkovićevoj vladi iako je posle izbora govorio da „partija nikako ne sme da ide u vlast sa žutima“. Promenio je mišljenje: „Pozvali su me ljudi iz SPS-a i pitali da li bih svojim znanjem i iskustvom hteo da pomognem u formiranju vlade. I ja sam pristao.“ Štaviše, aktivno je učestvovao u pisanju deklaracije o pomirenju koju su potpisali SPS i DS. G17 plus i SPO odbili su da pruže ruku pomirenja jer, kako rekoše, neće amneziju. Njima je Škundrić poručio: „Nije reč o amneziji. Ovde je reč o tome da sve nesporazume ostavimo iza sebe i dogovorimo se o najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima, da sve svoje snage usredsredimo na realizaciju takve politike.“ Dolazak Škundrića na ministarsko mesto i povratak u vrh partije predstavlja, prema nekim mišljenjima, pokušaj Dačića da umiri staro stranačko jezgro, koje nije bilo blagonaklono prema dogovoru sa DS-om.
O Miloševiću: Neposredno posle oktobarskih promena, u vreme priprema za vanredni kongres SPS-a, bio je u grupi osnivača te partije, koja je uputila apel svom članstvu u kome se kaže da Milošević više ne može da bude predsednik partije, niti bi u rukovodstvu mogli da ostanu njegovi najbliži saradnici. Kasnije je izjavio: „Slobodan Milošević će zauvek ostati simbol borbe protiv neokolonijalizma, simbol borbe za slobodu malih naroda i država.“ (2006)
O Osmoj sednici: „Osma sednica je predstavljala prvu i najozbiljniju demokratizaciju u bivšoj SFRJ. To je moj doživljaj, jer to je bila prva takva sednica otvorena za javnost, direktno je prenošena, što je za tadašnje partijske forume bilo nezamislivo. Narod je, dakle, sam učestvovao u sednici.“
