Tango Brazileiro

Oni koje zanimaju događaji iz sveta srpskog organizovanog kriminala ovih dana beče oči nad mapama latinoameričkog kontinenta, u potrazi za toponimima kao što su Sao Paulo, Espirito Santo, Parana i Amazonas. To je svakako slučaj otkako je iz Brazila stigla vest da je u pomenutim pokrajinama pohapšena velika grupa krijumčara kokaina, a među njima osam srpskih državljana od kojih su neki dobro poznati policiji, a i šire. To sve dok se u Srbiji i komšiluku kao na tekućoj traci ređaju afere vezane za poslove Darka Šarića, označenog kao glavnog organizatora pošiljke od preko dve tone kokaina zaplenjene još 16. oktobra prošle godine u luci Rio Santa Lusija u Urugvaju. Otkud toliko Srba i Crnogoraca na dalekim obalama zelenog kontinenta, i šta ih osim strasti prema fudbalu i tangama vuče na tu stranu?

Neki odgovori mogu se dokučiti iz dosad dostupnih detalja iz operacije „Niva“, tokom koje je širom Brazila pohapšeno trideset petoro ljudi, kod kojih je između ostalog pronađeno oko 620 kilograma kokaina i poveći arsenal pešadijskog oružja. Od one osmorice Srba, javnosti su najzanimljivija dva: prvi je Dejan Stojanović Keka, vođa takozvanog Novobeogradskog klana, a drugi Zoran Nešić, sitni gangster sa Zvezdare koji je pre desetak godina pobegao u Brazil i tamo napravio karijeru. Prema tvrdnjama Ivice Dačića, ministra unutrašnjih poslova, i predstavnika Bezbednosno informativne agencije Jovana Stojića, „Nešić je bio glavni posrednik između kokainskih kartela iz Bolivije i prekoatlantskih kupaca, od kojih su mnogi, izgleda, bili sa Balkana. Prema podacima kojima mi raspolažemo, Goran Nešić je tu bio, uslovno rečeno, u toj hijerarhiji iznad Stojanovića, odnosno vođa tog klana, međutim i Stojanović ima svoj klan koji je dovoljno velik. Oni sarađuju kada je to nužno, u cilju ostvarenja tog protivpravnog profita, inače svi imaju svoje organizovane klanove, tako da su oni na njihovom čelu“, rekao je Stojić, dodajući da je Nešić „veoma opasan“ kriminalac.

Podatak da je Nešić bio Kekin šef za mnoge je bio začuđujući. O Nešiću, zvanom Ciga, dosad se nije znalo ništa osim da je pre deset godina pred pirotskim sudom u odsustvu osuđen na osam godina zatvora zbog organizovanja šverca 24,5 kilograma heroina iz Bugarske namenjenog srpskom i holandskom tržištu. Keka je, s druge strane, važio za čoveka čije se ime u beogradskom podzemlju izgovaralo sa strahopoštovanjem. Ne samo da je još 2001. u famoznoj „Beloj knjizi“ MUP-a Srbije označen kao vođa jednog od najopasnijih klanova koji su poslovali u senci Zemunaca već mu je i nakon toga pripisivano štošta, od ubistva Gorana Mijatovića Mite, gangstera i sportskog radnika, do planiranja ubistva Dragana Jočića, ministra policije iz prošlog saziva. Policijski izvori tvrde da je Nešić u strukturi narko-mafije bio čak i iznad Darka Šarića, čije se ekspoziture rastežu širom bivše Jugoslavije, uključujući i Sloveniju. Suđenje Šarićevom ljubljanskom ogranku, koji je uključivao petnaest ljudi, upravo je počelo pred tamošnjim sudom. Za razliku od ostalih uhapšenih po hotelskim sobama i favelama, on je u Brazilu živeo u luksuznoj vili, kao vlasnik dva fudbalska kluba, uključujući i jednog prvoligaša.

foto: mup

KOKAINSKE STAZE PREPLETENE: Otkud, dakle, Ciga u Sao Paulu i kako se tako dobro snašao? Treba imati u vidu da je u poslednjih desetak godina došlo do krupnih promena u globalnim kanalima kojima kokain dospeva do američkog i evropskog tržišta. Tradicionalno, kokain je iz južnoameričkih atlantskih luka plovio direktno ka Evropi, dok se američko tržište snabdevalo preko karipskih ostrva. U međuvremenu, američka DEA je serijom uspešnih akcija gotovo potpuno zatvorila karipski krak, tako da su trafikanti otvorili alternativni put: većina kokaina namenjenog Sjedinjenim Državama sada putuje ka Meksiku, gde uveliko traje krvavi rat između nekoliko konkurentskih kartela i vlade. Brazil, kao najveća južnoamerička država, predstavlja idealnu ranžirnu stanicu na tom putu, a ko je tu okolnost na vreme uočio stekao je prednost u odnosu na konkurente.

Druga glavna promena tiče se Evrope i Balkana. Otkad su u velikim zapadnoevropskim lukama, od Hamburga i Roterdama do Napulja i Marseja uvedene pojačane kontrole za brodove iz Južne Amerike, kokain je našao novi ulaz: tovari sada najpre idu u zapadnoafričke luke i tamo se prepakuju, da bi zatim, kroz Gibraltar i preko Mediterana, stizali do obala istočnog Jadrana, u Poreč, Rijeku, Bar ili Drač, a odatle se kopnenim putem uključuju u već uhodane heroinske koridore, preko Kosova i Sandžaka, kroz užu Srbiju, Bosnu i Hrvatsku do Italije, Austrije i dalje na Zapad. Da bi cela stvar funkcionisala, neophodna je saradnja svih regionalnih faktora, a Srbija se, kao Brazil u Južnoj Americi, pomalja kao nezaobilazna stanica i lider u regionu.

Uz to, srpski i crnogorski organizovani kriminalci su, pod okriljem državne bezbednosti, još tokom devedesetih uspostavili višestruke i razgranate veze sa kolumbijskim, bolivijskim i peruanskim kokainskim kartelima. Zbog toga su pre ostalih uočili mogućnost da iskoriste mogućnosti koje otvaraju novi koridori, i da se nametnu kao ključne karike u tom lancu. Tako je u avgustu 2005. u Argentini uhapšen Milan Lukić, po poternici Haškog tribunala koji ga je u međuvremenu osudio na doživotnu robiju zbog stravičnih zločina u Višegradu i okolini. Ustanovljeno je da je Lukić pre hapšenja u Argentini dugo boravio u Brazilu, gde je sa grupom saradnika petljao sa kokainom namenjenim zapadnoevropskom tržištu. Ta grupa je bila u uskoj vezi sa grupom Ljubana Ećima, bivšeg pripadnika bosanskog ogranka Jedinice za specijalne operacije, čiji su pripadnici pohapšeni 2007. godine u međunarodnoj policijskoj akciji. Još tada je ustanovljeno da je Ećimova ekipa radila sa heroinom i kokainom rame uz rame sa Kekinom grupom, a obe su bile u vezi sa klanom „Amerika“, koji je pod zaštitom Jovice Stanišića uspostavljen još devedesetih godina. Pripadnici te grupe, uglavnom nastanjeni u Americi, za potrebe Službe povremeno su obavljali likvidacije u Srbiji, a zauzvrat im je bilo dozvoljeno da rade na transatlantskim putevima droge. Deo te priče je i Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, koji je godinama radio na prometu heroina i kokaina preko Bugarske i Srbije do Holandije, a trenutno mu se sudi zbog dva ubistva Gorana Marjanovića u Beogradu i Ive Pukanića u Zagrebu.

Konkretno, pomenuti Goran Nešić zvani Ciga je nakon bekstva iz Srbije otišao u Brazil sa preporukama i početnim kapitalom starije generacije uspeo da se u Brazilu nametne kao nezaobilazan faktor u trgovini narkoticima na veliko. Grupe čije su baze ostale na Balkanu, uključujući Kekinu, Makinu i ostale koje se spominju u istrazi, tu se javljaju kao njegovi klijenti, koji su bili zaduženi za distribuciju.

BORBA NEPRESTANA: Postavlja se pitanje kakve dugoročne efekte operacija „Niva“ može da ima na suzbijanje organizovanog kriminala na Balkanu. Tu je mnogo štošta nejasno: na primer, da li ovdašnji pravosudni organi, koji su od Brazilaca već zatražili izručenje srpskih državljana pohapšenih u toj akciji, imaju nameru da zatraže i preuzimanje predmeta iz Brazila, ili će se ograničiti na već utvrđene „stare“ slučajeve. Tako Dejana Stojanovića Keku, uprkos svemu navedenom u „Beloj knjizi“ i u štampi, u Srbiji čeka samo krivična prijava za tešku krađu, dok ni za jedan od ostalih zločina nema dokaza. Sledstveno, Nešiću će se verovatno ponovo suditi za onih 24,5 kilograma heroina zbog kojih je osuđen u odsustvu, sa varijantom da mu se kazna ublaži ako bude kooperativan.

Za sada nema naznaka kako će ovdašnji organi otkrivanja i gonjenja kapitalizovati hapšenje Stojanovića i Nešića. Trenutno, oni na kašičicu hrane medije sočnim detaljima iz istrage (naslov iz beogradske štampe: „Ciga šamarao i ponižavao Keku“), kao da je reč o učesnicima „Farme“ i „Velikog brata“, a ne gangsterima iz stvarnog života. Nema sumnje da ćemo, u istom rijaliti maniru, još neko vreme biti izloženi bombastičnim naslovima i spekulacijama ko će pobediti na konkursu za svedoka-saradnika, ali više činjenica će se saznati tek na sudu, kada i ako do toga dođe.

Treba se nadati da, dok osetljivi želudac reformisanog srpskog pravosuđa svari ovu priču, u beogradskim predgrađima neće stasati nova generacija klonova Joce, Keke i Cige koja će se, stazama starijih, uputiti ka južnoameričkim lukama i nastaviti sa istim biznisom. U tom slučaju, čekaju nas novi naslovi i stare priče.