Maramicom Manu

I kad sve prođe, ili bar tako pomisliš – mladost, bunt, bezbrižnost, (tuđa) lepota, seksepil, pozeraj, alkohol… – pa i kad koncerti postanu rutina garnirana čuvenim 3P (piletina, pivo, pijani kreteni), još uvek se desi poneki da razbije poredak stvari. Tako je prošle subote u novobeogradskoj Hali sportova, do tavanice krcatoj publikom šarenom kao njegove ilustracije, i ovdašnji miljenik Manu Čao (José-Manuel itd. Chao Ortega, r. ‘61. u Parizu, iz mešovitog baskijsko-galicijskog braka) kao erupcijom izvrnuo stvarnost, te je magma suštine pokuljala na vrh i prelila više od 5000 prisutnih (ulaznice 2000-3000d.), učinivši im život bar privremeno dragocenim.

Tekuća kratka Čaova Balkan/East Europe Tour imala je u Srbiji veoma povoljnu startnu poziciju: prvo gostovanje 2002 – instantno legendarni koncert na beogradskom malom stadionu Tašmajdan (org: B92) – zatim EXIT 2008. i rasprodata dvorana u Novom Sadu 2011, a bez ikakve veze s ‘našim’ crnorukašima. Sve to je šlag na moćnom kult-statusu grupe koju je Manu Čao predvodio od 1987. do 1995. Preteče World fusion trenda, Mano Negra bili su izvorno multikulti-otelotvorenje nesputanog mešanja rasa, jezika, stilova, žanrova, humora, zabave, razbarušeni imidž francuskih uličara i belosvetskih skitnica ulivao se u antiglobalizam. Prvobitni rokenrol bunt pretočen je u društveni pa i politički aktivizam, s alternativnim stavom i pankerskom energičnošću izvođenja. Latinoamerički i evropsko-kontinentalni uspesi Mano Negra, kontra kratkom domašaju u SAD i uopšte u anglo-sferi (oko koje se nisu preterano ni trudili), devedesetih su ovu grupu još jače prilepili za srce mnogima ovde. Čao je dosledno nastavio i solo karijeru, najpre albumom Clandestino iz 1998, a uživo smo ga dočekali tek u jednoj od njegovih najpoznatijih avantura, Radio Bemba (Sound System) – naslovljenoj po emitersko-razglasnoj skalameriji mladih revolucionara Fidela i Čea. Nije stigao da se nama bavi kao Handke, mada je sklon zabačenim, duhovitim osobenjacima kao što su na samom jugu Meksika Zapatisti, neka vrsta (usuđujem se, iz ličnog iskustva na terenu) antitelevizijskih Novih primitivaca; kamo sreće da su ovi sarajevski nešto preduzeli i van etra i estrade.

Već par sezona Manu turira bez novih studijskih izdanja, dok su live-naslovi s raznim manjim etiketama. Izvrsni prateći trio La Ventura čine mu Filip Tebul (Philippe Teboul, bubnjevi) i stari Bemba-saradnici Madjid Fahem (gitara) i Gambit (Gambeat, bas). Da li je organizator od prvobitno za Beograd najavljene, nehumane hale „Pionir“ odustao baš i samo jer Manu odbija da nastupi na mestima gde se ne mogu ukloniti ili bar prekriti reklame i sponzoraj, manje je važno – od ‘akustike’ u „Pioniru“ boli glava, a u Hali sportova kiseonika ubrzo ne ostane ni da se cigareta razgori. Ipak, nemojte ni Čaou pripisivati više levičarstva od neophodnog: posle uradi-sam početaka, veći deo diskografije mu je s etiketom „Virgin“, nalepnicom neoliberalnog kapitalizma samo tako, a i tokom ove svirke promoterke duvanskih proizvoda smarale su (se) naokolo.

Posle muzičkog zagrevanja (Samostalni referenti, Hornsman Coyote), već na prvi žmiraj mraka bilo je ovacijski jasno da će ovaj koncert početi onom žestinom i oduševljenjem publike do kojeg većina sličnih grupa ne stigne ni na svom vrhuncu. Jednostavna, ali pouzdana i efektna postavka svetla i video-projekcija mirno je sve prepustila vrhunskoj isporuci rokerske četvorke koja je, međutim, neposrednih uticaja i elemenata rokenrola imala možda i manje nego prosečan turbo-folk. Koščata rege-konstrukcija svirke dozvoljava razmah izvanrednoj ritam-sekciji, bez obzira na to kada i koliko gitara ‘ozvučava’ crtane filmove ili neobavezno oprobava hendriksovske zahvate. Dodajte tome odavno neupitni, mada meketavi Manuov glas, njegovu akustičnu/ritam-gitaru, i gustu nisku od hitova preko ponekog Negra-standarda do novih/neobjavljenih pesama, od Mala Vida njegovog rokabili-benda Hot Pants još iz sredine osamdesetih, do gostujućeg kantautora Branimira (Rosića, bez Neprijatelja) za jezički proširenu/prepevanu La Vida Es/Život je Tombola (korištenu u filmu Maradona by Kusturica). Kakve god da su numere u originalu/studijskoj verziji, na koncertu one uveseljavajuće ubrzavaju i zanimljivo se produžavaju, pretežno kao ska-poskočice štedro začinjene (novotalasnim, ne slovenačkim) jo-jokanjem.

Mnoge su razlike, i velike distance, između Man(it)u Čaoa i tamo daleko Gogol Bordella, Kultur Shocka i No Smoking Orchestre. U najvećem inhalatoru na ovim prostorima, burna masa peva spenglišom (eng. Spanglish) koji srećom nije učila iz telenovela; ili je to Manu-speranto?

Takoreći bez ikakve konferanse, prva pesma posle punog sata je kao pokušaj opraštanja, mada svi znamo da će trajati bar još toliko, ne računajući DJ-repove, afterpartije i sl. I još ćemo raznog dočekati od Manua, čije pesme obrađuju i Robi Vilijams i Lili Alen.